Tri priče iz SNOVA pre Katara: REPREZENTACIJE čiji su PODVIZI bili čuda nad čudima

Malo je reći da je nedavno završeno Svetsko prvenstvo u Kataru razgalilo srca svih onih koji navijaju za male, za potlačene, za autsajdere. Neko će sad zlonamerno reći - za Srbiju... Pa dobro, nemojmo tako.

Jeste tačno da pretežno uvek kad je bitno i kad smo mi autsejderi - izgubimo (mada i kad smo favoriti - uglavnom izgubimo), ali nismo mi toliko mali u fudbalskom svetu, bar nas tako istorija uči. Ček, ček, koja istorija? Jugoslovenska? Urugvaj 1930. i Čile 1962. sa četvrtim mestima na Mundijalima? Dva srebra sa evropskih prvenstava - 1960. u Francuskoj i 1968. u Italiji?

A da li ste znali da je Jugoslavija, osim što je 1960. osvojila zlato na Olimpijskim igrama u Rimu, osvojila još tri olimpijska srebra (1948, 1952. i 1956.) i jednu bronzu - sećate li se Los Anđelesa 1984?

A da li znate da se od stare slave ne živi? E, pa, ne živi se. Ali, lepo je podsetiti se nekih starih vremena, nekih starih priča, nekih starih podviga... Doduše, tadašnji fudbaleri su stvarno igrali za svoju zemlju i narod, ovi današnji to rade za pare po klubovima, ali pričaju kako je velika čast, nema ništa bitnije, nacionalni dres je svetinja i slične naučene floskule.

Takođe, oni "naši stari" što su osvajali medalje - oni tada i nisu bili mali i autsajderi, kao što su sada u Kataru, recimo, bili Saudijska Arabija, koja je razbila Argentinu; ili Tunis koji je pobedio Francuze (čije su zvezde, doduše, bile na klupi za rezerve u prvom poluvremenu, ali u finišu ni one nisu pomogle); ili strašni Japan, koji je ubio prvo Nemačku, a zatim razbucao i Španiju! Trijumf Kameruna nad prljavim Brazilom, koji je igrao sa rezervnim timom, ne možemo da računamo u baš, baš podvig, ali pobedana Mundijalu je ostala upisana... 

Foto: Tanjug/AP

I naravno - Maroko! O, ta izrazita - kako se ispostavilo u Kataru - fudbalska velesila, reprezentacija koja je odvalila Belgiju, ali i igrala nerešeno sa Hrvatima i bila prva u grupi, pa u osmini finala izbacila Španiju, zatim u četvrtfinalu i Portugaliju... Šta reći o takvim junacima? U polufinalu su ipak, poklekli pred braniocem titule šampiona sveta Francuskom, dok su u meču za treće mesto opet igrali sa Hrvatima, ali ovaj put izgubili.

Ipak, njihovo četvrto mesto pre manje od dve nedelje, a ne naše pre 60, odnosno 92 godine (koliko god mi navijali za nas), nadahnulo je priču o pobedama nekih Davida nad nekim Golijatima i snovima koji su postali stvarnost...

Foto: Tanjug/AP

Tri takva podviga, ili tri velika dosanjana sna, naročito se ističu po našem mišljenju - ali, ako imate drugo mišljenje - to ne samo da je dozvoljeno, nego možete to mišljenje i da obrazložite u komentaru ispod teksta. Pa da vidimo, ko je to tako uzdrmao fudbal u poslednjih stotinak godina?

1. Grčka, šampion Evrope 2004.

Zemlja koja je izmislila demokratiju, ali nemojmo to Grcima uzeti za zlo. I zemlja koju je Nemac Oto Rehagel, kao selektor, vodio do zlata na Evropskom prvenstvu 2004. u Portugaliji. Kako - niko ne zna. Misterija do dana današnjeg. Džabe vam taktike, objašnjenja, igranja generala posle bitke - to "nije trebalo" da se dogodi.

Pa ipak, dogodilo se. I to kada je domaćin Portugalija bila viđeni pobednik, sa generacijom u kojoj su igrali Luis Figo, Rui Košta, Pauleta, Deko i mladi Kristijano Ronaldo... Zašto niko nije obavestio Grke da je zlato rezervisano za Portugaliju, i to će ostati misterija.

I ne lezi vraže, Heleni su Figa i drugove pobedili čak dva puta na tom prvenstvu Evrope! Dva puta! Pa retkost je da i slabijeg rivala od sebe dva puta pobedite na istom takmičenju, a kamoli milion puta jačeg! Dobro, preterasmo, 500.000 puta jačeg... To se ne događa! Ali eto, dogodilo se.

Grci su u grupi pobedili Portugaliju sa 2:1 (uz počasni gol Kristijana Ronalda za domaćine šampionata u 93. minutu), i uz nerešen duel sa Špancima (1:1) i poraz od Rusije (2:1), prošli u četvrtfinale. Tamo su pobedili Francusku (1:0), branioca titule sa Zidanom, Anrijem, Piresom, Tiramom, pa Češku u polufinalu (1:0 u produžetku), i zakazali tako finalni duel sa - Portugalcima.

Prilika za osvetu? Jok, more. Prilika za nadrealnu istoriju - 4. jula, na Stadionu svetlosti u Lisabonu, golom Angelosa Haristeasa u 57. minutu Grci drugi put pobeđuju Portugaliju i postaju prvaci Evrope.

2. Danska, šampion Evrope 1992.

Mi se sa ovih prostora sećamo još jedne velike nepravde nanete nam od strane zapadnjaka 1992. godine, ovog puta fudbalske. Zapadni zločinci su izdejstvovali da odluka o zabrani učešća fudbalera Jugoslavije na Evropskom prvenstvu u Švedskoj bude pokrivena odlukom Ujedinjenih nacija (zbog rata na ovim prostorima), pa je jedna čarobna generacija osujećena za, kako smo svi verovali, titulu šampiona.

Hoćete imena? Dragan Stojković Piksi, Dejan Savićević, Siniša Mihajlović, Predrag Mijatović, Vladimir Jugović, Slaviša Jokanović... Samo deo okrnjene selekcije, je l' su vizu za Švedsku obezbedili i ostali Jugosloveni, a posle Hrvati koji su istupili iz selekcije - Robert Prosinečki, Davor Šuker, Zvonimir Boban, kao i strelac nad strelicima, tadašnji Makedonac, a posle toga Bivše-jugoslovensko-republikanski-makedonac, danas kraće - Severni Makedonac Darko Pančev...

I onaj okrnjeni sastav Srba i Crnogorca je delovao zastrašujuće, a kakav je tek bio "puni" tim. No dobro, bilo - ne ponovilo se, nikad više ujedinilo se, ovo nije priča o jednoj od najvećih fudbalskih nepravdi ikada, već o činjenici da je šampion postala selekcija koja nije ni trebalo da se nađe u Švedskoj!

Selekcija Danske je bila u kvalifikacionoj grupi sa Jugoslavijom, Severnom Irskom, Austrijom i Farskim Ostrvima - mi smo bili prvi i obezbedili plasman na Evropsko prvenstvo, Danci su bili drugi i ostali kući... Ali, ne. Usledila je zabrana za Jugoslaviju, Danska je pozvana u Švedsku umesto nas i ostalo je - istorija.

O samom finalnom turniru ne treba ništa ni pisati, toliko je tu nepravde da samo treba zaključiti - danska bajka je neverovatna i u poštenom univerzumu se ne bi dogodila. Ali, svet je takav kakav je i ostaće upisan fascinantan podvig - Danska je 1992. godine bila šampion Evrope.

3. Bugarska, polufinale Mundijala 1994.

Nije priča o tituli, ali je fascinantna priča, koja je završena fantastičnim dočekom Hrista Stoičkova i drugova u Bugarskoj. Ali, krenimo redom - znate li da je Bugarska do 1994. učestvovala na pet svetskih prvenstava (1962, 1966, 1970, 1974. i 1986.) i da nije imala NIJEDNU pobedu - 10 poraza i 6 nerešenih mečeva do Mundijala u Sjedinjenim Američkim Državama?

Ako niste znali, sada znate. A i taj šampionat u SAD je počeo katastrofalno za Bugarsku - porazom od Nigerije (3:0). Ipak, usledile su dve pobede - nad Grčkom (4:0) i Argentinom (2:0), što je obezbedilo nastavak takmičenja na SP.

Bugari, tada 29. na FIFA rang-listi, najpre su u osmini finala pobedili Meksiko posle penala (1:1 posle produžetaka, 3:1 posle penala), a u četvrtfinalu su savladali branioca titule - Nemačku (2:1)!

Plasman u polufinale bio je čudesna priča, ali su veće snove Bugara srušili najpre Italijani u polufinalu (2:1), a zatim i Šveđani u meču za bronzu (4:0). Ostaće upisano da je legendarni Hristo Stoičkov, uz Rusa Olega Salenka, podelio prvo mesto na listi strelaca - obojica su dala po šest golova.

I eto, i ova tri odabrana reprezentativna podviga o kojima smo pisali, iako ih ima još, čine da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu... Slažete li se?

Ostavite komentar