ZORAN AVRAMOVIĆ U PODKASTU "PERSPEKTIVE": Univerzitet je već pola veka u tajnom braku sa politikom

Gostujući u podkastu “Perspektive” na televiziji K1, kod prof. dr Čedomira Antića, ugledni sociolog, univerzitetski profesor i naučnik prof. dr Zoran Avramović osvrnuo se na svojih pedeset godina rada u srpskoj književnosti, nauci i javnom životu. Povod za razgovor bilo je objavljivanje njegovih najnovijih knjiga, koje, kako sam ističe, predstavljaju svojevrsni legat njegovog višedecenijskog rada.

Profesor Avramović, koji je karijeru započeo 1974. godine kao profesor u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a potom predavao na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, Univerzitetu u Prištini (sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici) i na Palama, analizirao je prelomne istorijske, društvene i kulturne fenomene koji su obeležili proteklih pola veka u Srbiji.

Pedeset godina kroz tri države i dva politička sistema

Opisujući period od 1974. godine do danas, profesor Avramović je naglasio da je reč o tragičnom vremenu za Srbiju, koje je donelo neverovatan istorijski i društveni diskontinuitet.

“U proteklih pedeset godina prošli smo kroz tri države i dva politička sistema – jednopartijski i višepartijski. Prošli smo kroz smenu društvenih sistema, od socijalizma do kapitalizma, i na kraju kroz dva rata, jedan građanski i jedan prirodni. To je istorija koja se više nikada neće ponoviti“, istakao je Avramović, dodajući da je u takvim okolnostima živeo posvećen knjigama i da nema razloga da se žali na svoj životni put.

Sećanje na sedamdesete: Odbrana profesora i studentski dani Zorana Đinđića

Odgovarajući na pitanje o dubokim traumama Srbije iz sedamdesetih godina, ustavnim amandmanima i pritiscima na fakultetima, profesor Avramović se prisetio 1975. godine i odluke države da ukloni osmoricu profesora sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

“Naša generacija je bila poslednja koja je branila osmoricu profesora. Pritisak na Filozofski fakultet, koji je u to vreme bio svetla tačka univerziteta, trajao je od 1968. godine, da bi 1975. Skupština Srbije donela odluku o njihovom uklanjanju. Mi smo profesore branili, ali to nije bio otpor velikih razmera. Odluku je doneo državni organ, a mi smo se borili na nivou univerziteta i fakulteta“, prisetio se profesor.

Iz tog perioda, Avramović je podelio i autentično sećanje na Zorana Đinđića, koji je u to vreme bio predsednik studentske organizacije FOSA.

“Đinđić je još tada pokazivao liderske ambicije i volju za upravljanjem. Sećam se da nam je, dok smo borobili u zgradi, sugerisao da odemo u depo, kupimo šator i postavimo ga u dvorište zgrade kako bismo obezbedili kontinuitet protesta ukoliko se zgrada zatvori. Ta liderska crta kod njega je bila vidljiva već tada. Ipak, nismo uspeli da promenimo ishod i stvari su se razvijale svojim tokom, nakon čega je nastupila faza tihe ravnodušnosti.“

Avramović je objasnio da se nakon Titove smrti, tokom osamdesetih godina, slobodna diskusija preselila u privatne stanove kroz takozvane „kućne univerzitete“, gde su se profesori okupljali sa kolegama. To je, prema njegovim rečima, bio začetak socijalne demokratizacije. Ovaj proces je trajao do 1985. godine, kada fokus javnosti, usled dolaska Srba sa Kosova, prelazi na nacionalno pitanje.

Beograd kao centar demokratizacije i odsustvo podrške iz regiona

Profesor Avramović je izneo jasnu istorijsku ocenu o ulozi Beograda u bivšoj Jugoslaviji, napominjući da borba za demokratizaciju u Srbiji nije imala podršku iz drugih republičkih centara.

“Srbija je bila centar demokratskih aktivnosti i demokratizacije Jugoslavije. Grupe u Srbiji koje su se borile za više slobode i za uklanjanje političkog monopola nisu imale podršku u drugim centrima, a naročito ne u Hrvatskoj. To se videlo još tokom kampanje protiv beogradskih profesora okupljenih oko časopisa Praxis – kada su oni uklonjeni sa fakulteta, u Zagrebu niko nije reagovao. Jedini čovek i profesor koji je osamdesetih i devedesetih godina hrabro dolazio u Beograd da podrži ove procese i učestvuje u borbi za demokratizaciju bio je Vojislav Šešelj. Podrška iz Zagreba i Slovenije postojala je samo u granicama njihovih sopstvenih interesa, dok je srpska inteligencija za svoj angažman platila visoku cenu.“

Odbrana Miloša Crnjanskog od ideoloških etiketa

Govoreći o svom naučnom radu i interesovanju za političku književnost, Avramović se osvrnuo na svoju knjigu o Milošu Crnjanskom, kojeg je javnost nakon povratka u zemlju napadala pod etiketom da je delio fašistička uverenja.

“Istražujući taj period, u Narodnoj biblioteci sam pročitao svu tadašnju štampu i analizirao napade akademika i novinara na našeg velikog pisca. Utvrdio sam da kod Crnjanskog nema ni elemenata fašizma, ni antisemitizma, ni kulta vođe, niti veličanja rata. On je bio jugoslovenski nacionalista, antikomunista i monarhista, ali su ga ekstremni levičari etiketirali kao fašistu. Odbranio sam ga od tih potpuno neutemeljenih optužbi. Crnjanski je naš najveći pisac, a čak je i Andrić govorio da je on rođen kao srpski pisac“, naglasio je Avramović, podsećajući da je njegova knjiga u odbranu Crnjanskog rasprodata u 3.000 primeraka za samo dva meseca.

Fenomen samoporicanja i nasilan jezik dela kulturne elite

Na pitanje o fenomenu autošovinizma i intelektualcima koji izražavaju mržnju prema sopstvenom narodu, Avramović ističe da je to veliko i bolno pitanje za srpsku naciju, u kojem se prepliću psihološki faktori, karijerizam, ali i strani geopolitički uticaj.

“Postoje ljudi koji imaju kapacitet da mrze, kao što postoje oni koji umeju da vole. To se pojavilo i kod dela srpskih intelektualaca. Sa druge strane, u pitanju je i karijerizam. Ako niste ostvarili željeni uspeh ili ako ste nezadovoljni, to nezadovoljstvo kompenzujete kroz politiku, što neretko prerasta u javnu mržnju prema sopstvenoj naciji. Značajnu ulogu igrao je i spoljni, geopolitički faktor kojem je odgovarao nestanak Jugoslavije.“

Profesor objašnjava da se od 1985. godine kulturna elita podelila na intelektualce koji su zadržali patriotske vrednosti i one koji su se okrenuli protiv njih. Istražujući autore koji pripadaju niže rangiranoj književnosti, Avramović navodi da ga je šokirala njihova agresivnost u javnom prostoru.

“Ono što me je podstaklo na istraživanje jeste opsesija pisaca trećeg reda da koriste neverovatno oštar i nasilan jezik kada govore o Srbiji, srpskoj tradiciji, crkvi i istorijskim ličnostima. Kompletna srpska civilizacija se baca u blato. To proističe iz nekontrolisanih strasti i emocija, jer je potpuno neprirodno govoriti na taj način o narodu iz kojeg potičete. Ti umetnici često imaju nerealnu sliku o sopstvenoj važnosti i smatraju da društveni razvoj zavisi isključivo od njihove reči. Njihova politička aktivnost će vremenom biti zaboravljena, ali knjige koje pišemo o njima ostaće kao trajno svedočanstvo o toj drugoj strani njihovog delovanja.“

Donkihotizam srpskih intelektualaca

Kritikujući način na koji deo elite posmatra stvarnost, profesor je povukao paralelu sa Servantesovim junakom:

“To bih nazvao donkihotizmom – reč je o potpunom raskoraku između misli i stvarnosti. Don Kihot stvara sopstvenu sliku realnosti i u vetrenjačama vidi nešta drugo. To se dogodilo i sa grupom naših intelektualaca koji žive u apstrakcijama. Tradicija takvog donkihotovskog mišljenja postoji kod nas i u prošlosti i danas. Na nama je da vidimo možemo li taj tok da marginalizujemo i da se vratimo argumentovanom načinu razmišljanja.“

Kriza i „samoupravljanje“ na Beogradskom univerzitetu

U završnom delu razgovora, profesor Avramović, koji je tokom karijere obavljao i funkciju inspektora za obrazovanje, izneo je oštre kritike na račun trenutnog stanja na Univerzitetu u Beogradu, navodeći da je univerzitet u poslednjih pola veka uvek bio u nekoj vrsti tajnog braka sa politikom – od komunističkih komiteta do Miloševićevog režima i postpetooktobarskih promena.

Danas je, prema njegovim rečima, problem u nakaradno postavljenoj autonomiji koja se pretvorila u samoupravljanje bez odgovornosti.

“Sistem samoupravljanja na univerzitetu potpuno je dezintegrisao njegovu stvarnu autonomiju. Finansijske funkcije i menadžment su uključeni u samoupravljanje, zbog čega država kao osnivač nema mehanizme da interveniše. Fakulteti uzimaju novac od vlade, a suštinski funkcionišu kao najveće nevladine organizacije, što potvrđuje većina profesora. Dešavaju se situacije bez ikakvih sankcija – da profesor prestane da drži nastavu, a da studenti ne reaguju, ili da se sprovode blokade u Novom Sadu gde profesori moraju da mole da uđu u kabinete po svoje stvari. To je direktna posledica uzurpirane moći. Rešenje je u uvođenju jasne i stroge administracije i primeni sankcija od strane rukovodstva fakulteta i ministarstva.“

Profesor Avramović je na kraju razgovora otkrio da trenutno priprema novu knjigu pod naslovom „Intelektualci i srpska javnost“, koja detaljno analizira ulogu intelektualaca kao javne sile koja, uz donosioce političkih odluka, ključno oblikuje društveni prostor.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar