"NIŠTA NE MOŽE DA PONIZI ČOVEKA KAO SISTEMSKI STRAH" Branko Rakić o tajnama naše istorije u podkastu "Perspektive"

Profesor dr Branko Rakić, redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu, gostovao je u emisiji „Perspektive“ na televiziji K1. U razgovoru sa prof. dr Čedomirom Antićem, analizirao je ključne istorijske trenutke koji su definisali poziciju Srbije krajem 20. veka, rad Haškog tribunala i kompleksnost nacionalnog identiteta u vremenima velikih političkih previranja.

„Ništa ne može da ponizi čoveka kao sistemski strah“, ovim rečima profesor Rakić je sumirao suštinu položaja pojedinca u vremenima velikih društvenih lomova.

Profesor Rakić ističe da srpski odnos prema slobodi često biva pogrešno tumačen od strane međunarodnih faktora. Govoreći o periodu u kojem su se mnogi trudili da promene karakter našeg naroda:

“Problem je u tome što se mnogo toga radi da ne budemo mi, da mi sami napravimo da stvari funkcionišu kako treba, kao i sa regionom i sa drugim narodima okolo. Uvek postoji neka vrsta srpskog osećaja za slobodu. Možda zvuči kao da je sa strane, ali potcenili bi to oni iz drugačijih službi. Kada zaključimo da oni bilo šta ovde mogu da urade, vidimo da to zapravo ne mogu“.

Rakić iskreno govori o svom odrastanju u državi gde je nacionalni identitet doživljavao kroz prizmu jugoslovenstva, sve do trenutka kada je spoznao surovu realnost na terenu:

“Bio sam 100% Srbin, ali osećao sam se kao Jugosloven. Taj trenutak sa Albancima, to je bilo moje buđenje i onda osećate potrebu da vidite ljude. Tada shvatite kako ti ljudi dolaze sa Kosova".

Posebno naglašava važnost svedočenja stranaca koji su razumeli procese koji su prethodili sukobima:

“Ivan Kristan, Hrvat, bio je sudija Saveznog suda i kasnije je svedočio protiv Slobodana Miloševića. Pisao je o situaciji na Kosovu, pisao o albanskim demonstracijama, rekao je da je to nastavak balističkog pokreta iz Drugog svetskog rata i da su želeli da postignu etnički čisto Kosovo. Ja sam prvi put čuo za etničko čišćenje sa tim etnički čistim Kosovom".

Haški tribunal i iskustvo iz procesa protiv Miloševića

Kao pravnik koji je učestvovao u timu odbrane Slobodana Miloševića, Rakić se priseća atmosfere u Hagu kao mesta dubokog moralnog i nacionalnog poniženja:

“Sreo sam ga u zatvoru... najtužnija scena koju možete da gledate, u 15.05 morate da odete, pa svi advokati... i sada izlazite, videćete ostatak sa petog sprata, i onda izlazite, da kažete, većoj grupi stranih posetilaca, i ovo je ono što ima staklo, i sada gledate kroz prozor celo sedište vojske i policije vaše države. Tako je tužno i tako ponižavajuće”.

Ipak, izdvaja sudiju Ogonkvonga kao svetli primer profesionalnosti:

“Sudija Ogonkvong je bio veoma detaljan, pratio je svaki dokaz, svaki video zapis. Za razliku od drugih, on nije žurio sa zaključcima. Bio je vrlo temeljan u analizi onoga što smo mi iznosili kao odbrana. To je bila neka vrsta borbe sa vetrenjačama, ali bar ste imali osećaj da neko barem beleži ono što govorite, makar na papiru”.

Životne lekcije iz Francuske

Profesor Rakić je tokom boravka u Francuskoj stekao neobično životno iskustvo koje mu je, kako kaže, pomoglo da bolje razume „jezik ulice“ i težinu sistemskih problema. Dok je radio sa mladim delinkventima u svojevrsnim mini-radionicama, shvatio je da se suština ljudskog problema ne uči iz knjiga:

“Okružen sam njima... Obnavljali smo neke mlinove. Ima malo kulture dimenzije. I sada na taj argon, zovu to ulični jezik. Ne možete naučiti. Oni samo pričaju. Na početku sam imao problem da razumem. To je najteže. Kao u našem, reč iz jezika znači nešto sa celih 100... Desilo se mnogo puta da je neko rekao, mislim da je rekao jedan, a rekao je nešto drugo“.

O ulozi intelektualca i atmosferi na fakultetu

Posebno je potresno profesorovo svedočenje o atmosferi na Pravnom fakultetu u vreme kada su pojedini profesori, poput Koste Čavoškog i Mihaila Đurića, bili gotovo „nevidljivi“ zbog svojih stavova:

“Kada sam studirao na Pravnom fakultetu o Kosti Čavoškom i Mihailu Đuriću... Nisam čuo za njih. Niko ih nije spominjao. Sada, na mom fakultetu, bilo je mnogo priče o tom vremenu. Bilo je ljudi koji su to vreme... Ali nije mnogo ljudi ostalo tu i radilo to. Nisu se stvarno naljutili“.

Rakić ovim podseća da je hrabrost intelektualca u ključnim momentima istorije često bila izolovana pojava, dok je većina birala put konformizma kako bi sačuvala egzistenciju.

Srbija, Evropa i pitanje budućnosti

Za kraj, Rakić daje važan uvid u to kako Srbija danas doživljava svoju poziciju u odnosu na evropske integracije, podsećajući na svoje iskustvo kao jednog od pionira evropskog prava u našoj zemlji:

“Bio sam jedan od pionira evropskog prava ovde. On je upravo takav, da pripremi okvir. I iscrpljen sam. Često je, i neobično je, da je najbolji deo studiranje, a najteži deo život, koji nije regulisan. Zavidim deci iz unutrašnjosti, mislim da sazrevaju tako je njihov život ovde. Mama i tata su to kupili. I napravili su to drugačije, autentično“, zaključio je Rakić.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar