IBRO IBRAHIMOVIĆ U PODKASTU "ZA NAŠIM STOLOM": "Sport me je oblikovao, a Beograd naučio šta znači karakter"

U podkastu "Za našim stolom" na televiziji K1 gost je bio Ibro Ibrahimović, savetnik potpredsednika Vlade Srbije. U razgovoru sa Duškom Vukajlovićem govorio je o svom odrastanju u Beogradu, sportu koji ga je, kako ističe, oblikovao od najranijih dana, kao i o političkom iskustvu i vrednostima koje su ga pratile kroz život.

Poseban deo razgovora bio je posvećen Partizanu i fudbalu, ali i uticaju porodice i sredine u kojoj je odrastao, koje, prema njegovim rečima, predstavljaju ključne tačke njegovog ličnog i profesionalnog razvoja.

“Trenirao sam sedam godina u Partizanu, odrastao sam na stadionu Partizana. Godinama sam išao i gledao Partizan u svim sportovima u kojima je igrao. U vremenima u kojima sam ja rastao, sport i Partizan su oblikovali moj život“, rekao je.

Posebno se osvrnuo na prvi odlazak na stadion, koji i danas pamti kao jedan od ključnih trenutaka svog života.

“Prvi put sam gledao utakmicu Partizan – Hajduk 1976. godine. Partizan je izgubio 6:1, a ja sam imao šest godina. Tada nije bilo klupa, bio je samo beton. Ispred mene je sedela jedna bakica sa tranzistorom i tu emociju nikada nisam zaboravio. Prihvatio sam je kao svoju, a kasnije je to preraslo u ljubav prema Partizanu. Video sam ženu koja maltene plače, a istovremeno aplaudira Partizanu. Tada je ceo stadion navijao za Partizan. To sam tada prihvatio kao ljubav. Tada je počela jedna kultura odlaska na stadione i košarkaške utakmice. Moj pokojni otac me je vodio, preneo mi je ljubav prema Partizanu. A danas to prenosim na svoje dve ćerke“, rekao je Ibrahimović.

O ulozi oca u toj priči, Ibrahimović kaže:

“On je jedan od onih koji, kada je Zvezda pobedila 4:1, umesto da ode na Novi Beograd, otišao je na Zvezdaru, i odgledao je celu utakmicu. Moj otac je čovek koji nije jeo ništa što je crveno. Možete zamisliti kakva je bila ljubav prema Partizanu i kakve su emocije bile prema klubu“, dodaje.

Istakao je da je taj događaj oblikovao njegov odnos prema pobedi i porazu.

“To su specifični momenti kada te nešto opredeljuje. Kao dete nemaš svest o tome šta se dešava, vidiš rezultat, ali sa druge strane vidiš da ceo stadion skandira Partizanu. Kasnije sam potpuno razumeo tu utakmicu. Bio sam tada mali da bih shvatio koliki je poraz, ali i kolika je ljubav prema Partizanu. Nekada smo išli na utakmice iz ljubavi prema klubu; ljudi različitih profesija i društvenog statusa, ako smo u tom vremenu negde bili jednaki, onda su to bili stadioni“, kazao je i nastavio:

“Kroz život često nismo razumeli poraze kada se dešavaju, ali je poraz često bio i pobeda. Način da pre svega naučiš da se život ne sastoji samo od dobrih momenata, nego da postoje i loši trenuci, kada se dešavaju stvari koje ne možemo da kontrolišemo. Treba naučiti da te poraze u svojoj svesti preoblikujemo u jedno dobro iskustvo. Poenta života je da nas ti porazi uče da budemo jači, čvršći i, ono što je najvažnije, da ne ponavljamo te greške. Ako postoji nešto što se nauči iz poraza, to je iskustvo da sledeći put na drugačiji način reagujete i da na drugačiji način percipirate događaje“, dodaje.

Ibrahimović je govorio i o odrastanju u Novom Beogradu u Bloku 70, naglašavajući uticaj sredine i porodice.

“Odrastao sam u Paviljonima na Novom Beogradu, pored Hale sportova, kod čuvenih fontana, do šeste ili sedme godine. Onda smo se preselili u Blok 70, u čuvene blokove. Ako postoji nešto što je oblikovalo moj karakter i moj pogled na svet, to su moje ime i prezime, odnosno razlika koja postoji u tom imenu i prezimenu, a drugo je činjenica da smo živeli u radničkom naselju. Ta vrednosna kategorija ljudi, čak i na ulici, bila je važna u mom formiranju, jer niste mogli da preživite u društvu ako niste častan čovek. Morali ste da budete od reči, da ne bežite od problema, da budete tu za druge ljude i da ih ne ostavljate na cedilu. Moje ime i prezime predstavljali su posebnu odgovornost. Majka mi je stalno pričala o tome. Kao mali sam mnogo razmišljao o tome, a kasnije mi je to pomoglo da razumem koliko je dobro biti drugačiji, čak i po imenu i prezimenu.“

Osvrnuo se i na devedesete godine, ističući da lično nije u potpunosti osećao društvene podele u tom periodu, ali da je kasnije shvatio njihovu težinu, posebno kroz identitet goranske zajednice.

“Nisam bio u situaciji gde neko, zbog imena ili prezimena, kaže ili provocira. Posebno kada su čuli da sam rođeni Goranac, imali su veoma dobro mišljenje o toj etničkoj zajednici i to je pomoglo u jednom smislu. Devedesete su mi možda pokazale da sve što ste gradili u životu dolazi do izražaja u teškim vremenima. Ako ste život gradili na lošim osnovama, ako niste pokazali kvalitet, ako niste bili osoba sa kojom je lepo sesti, razgovarati i biti deo društva, onda su refleksije devedesetih bile snažne. S druge strane, ako ste pokazali ljudskost, vrednosne kategorije i druge ljudske kvalitete, onda su te godine bile i neka vrsta odraza i potvrde svega što ste gradili u prethodnom životu“, objasnio je.

Govoreći o politici, Ibrahimović je naglasio značaj dijaloga i različitih mišljenja.

“Mislim da je za svakoga ko se bavi politikom važno da razgovara sa ljudima koji nisu u politici, posebno sa onima koji imaju različite stavove i koji mogu da kažu sve što misle, bez filtriranja. ‘Mislim da je interakcija različitih mišljenja veoma važna’, jer vas to može učiniti boljim i jačim. Mislim da se nisam promenio i moje uspomene iz detinjstva su mi veoma važne i čuvam ih. Postoji mnogo različitih mišljenja, ali ‘različita mišljenja vode do najboljih zaključaka’ i čine čoveka sigurnijim u ono što radi“, kazao je i nastavlja:

“Važno je imati zajedničku poziciju i ostati otvoren za argument, a ne isključiv. Teško je uvek biti potpuno objektivan i saslušati drugu stranu, jer se stvari često pogrešno vide, posebno pod uticajem medija i društvenih mreža koje mogu da ‘oblikuju sliku o tome šta je istina’. Zato je važno proveravati više izvora i biti svestan da način na koji formiramo mišljenje zavisi i od onoga čemu smo izloženi, ne samo od ličnog stava. Danas je “teže razlikovati šta je istina, a šta dezinformacija. Ključno je i ono što nosimo iz porodice i detinjstva, kao i lične vrednosti koje utiču na odluke u životu i radu. Važno je imati odgovornost da stojite iza onoga što kažete“, kazao je.

Posebno je istakao značaj porodice i vaspitanja.

“Sve što nosiš iz kuće određuje te za ceo život. Vrednosti koje sam dobio od roditelja ostale su iste bez obzira na sve promene kroz koje sam prošao“, rekao je.

Osvrnuo se i na služenje vojnog roka, navodeći da mu je to iskustvo pomoglo da razvije odgovornost i razumevanje različitosti.

“Imali ste ljude raznih nacija, mogli ste da se upoznate sa mnogim kulturama. Ko god da je izašao iz vojske, mogao je da izađe puno bogatiji, upravo zbog toga. Imam mnogo prijatelja danas, u regionu, sa kojima sam u kontaktu. Vojska je nešto što je meni kao mladom čoveku pomoglo da sazrevam mnogo brže“, kazao je.

Govoreći o značaju sporta u razvoju mladih i potrebi jačanja školskog sporta, Ibrahimović je istakao:

“Kada ste u sportu, imate zdrav duh i zdrav um i imate mnogo veće šanse da budete konstruktivan deo društva. Kada to ne radite, kada imate mnogo vremena, onda postajete destruktivni. Zato mislim da bi država trebalo da insistira na školskom sportu“, kazao je Ibrahimović i dodaje:

“Sećam se načina na koji sam došao u fudbalski klub Partizan da treniram, jeste preko mog nastavnika fizičkog Ace Janjića, koji je trenirao Kićanovića. Dražen Petrović je bio vojnik i trenirao je u mojoj osnovnoj školi. Aca je bio praktično raskrsnica u prepoznavanju talenta i raspoređivanju na sportove“, kazao je.

“Izgubilo se to kroz vreme. Roditelji su takođe veliki problem, jer ne može svako da bude Novak Đoković, Peđa Mijatović, Jugović ili Siniša Mihajlović. Moramo da nađemo meru i da deci poželimo dobro, a sport je važan jer se uči da ste deo kolektiva“, dodaje.

“Kolektivni sportovi su važni jer vas uče da ne živite sami, već da pripadate društvu, dok su individualni kvaliteti važni, ali tek u kolektivu dolaze do izražaja. Mislim da nam je savremeni individualizam doneo i neke negativne posledice, posebno u sportu. Školski sport bi trebalo da bude početna baza za talentovanu decu i da se kroz saradnju ministarstava sporta i prosvete razvija sistem koji daje rezultate dugoročno, za 10, 15 ili 20 godina. To su strategije koje ne daju odmah efekat, ali su ključne za budućnost sporta i društva“, objašnjava.

Ibrahimović je objasnio i gde vidi Srbiju u narednih 15 godina:

“Ja sam neko ko od samog početka kaže da Srbija treba da bude u Evropskoj uniji. Mislim da, bez obzira na to što smo geografski ovde, ekonomski smo najpovezaniji sa Evropom i da Srbija pripada razvijenim i naprednim evropskim tokovima. Zvuči kao da to svi žele, ali još uvek nismo tamo i neki i dalje imaju rezerve. To, međutim, ne znači da ne treba da radimo na tome. Mislim da postoji dobar deo evropskih političkih opcija koje žele Srbiju u Uniji. Znam koliko je Srbija važna u ovom regionu. Pitajte bilo kog stranog političara - reći će vam da je Srbija garant stabilnosti u ovom regionu i značajan faktor“, kazao je.

Ibrahimović izražava zabrinutost zbog dugoročnog opstanka i identiteta Goranaca u uslovima migracija i savremenih političkih i društvenih pritisaka:

“Plašim se da će ovo vreme dovesti do toga da se Goranci, koji su se uvek vraćali svojim korenima, fizički ili duhovno, u velikoj meri izgube kroz odlazak u inostranstvo, i da treća generacija više neće imati isti odnos prema zavičaju. Zato je važno kako će funkcionisati Nacionalni savet Goranaca, i iskreno, mislim da je do sada to više formalno nego suštinski. Postoje i različiti uticaji i pokušaji asimilacije sa različitih strana, dok se istovremeno stvara osećaj da država ponekad zanemaruje svoj narod. Zato je ključno očuvati identitet, jezik i obrazovanje, jer je obrazovanje osnov da ljudi ostanu svesni ko su i šta su. Goranci su kroz vreme pokazali da nisu ono što predrasude često govore — među njima ima mnogo obrazovanih i uspešnih ljudi u različitim profesijama. Zato je važno da se podrži njihovo očuvanje kao zajednice i da im se pomogne da sačuvaju svoj identitet u teškim okolnostima“, dodao je.

Na pitanje šta bi voleo da njegove ćerke i unučići jednog dana misle o njemu, kratko je odgovorio:

“Voleo bih da vide to koliko sam vodio računa da ostavim jedan trag iza sebe koji je vidljiv, koliko sam se borio za ideju o poštovanju različitosti, jer je to bogatstvo za svakog od nas. Da budu ponosni na to kakav sam bio i kakav ću biti u budućnosti”, zaključio je.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar