VUK JEREMIĆ U PODKASTU "PERSPEKTIVE": Hilari Klinton mi je zapretila zbog Kosova
Autor: Ana Avramović
26/05/2026 > 13:55
podeli vest:
Foto: K1 televizija
Nekadašnji šef srpske diplomatije, jedan od najmlađih ministara spoljnih poslova u istoriji Srbije i Srbin koji je bio predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Vuk Jeremić, gostovao je u podkastu „Perspektive“ na televiziji K1.
U velikom i otvorenom razgovoru, Jeremić je govorio o svom trnovitom putu od studentskih dana, dramatičnim diplomatskim pritiscima iza zatvorenih vrata, pa sve do najvažnije lične borbe i pobede.
Da li je vredelo?
Na pitanje Čedomira Antića da li je vredelo proći kroz sve, s obzirom na to da je bio jedan od onih Srba koji su devedesetih otišli na Kembridž, završio postdiplomske studije na Harvardu i potpuno se posvetio politici i državnoj upravi, Jeremić kaže:
“Pre nekoliko godina imali smo 30 godina mature od kada smo počeli studije. Na Kembridž sam došao 1994. godine. To je bilo drugačije i veoma teško vreme, kada je Srbija na Zapadu, posebno u Velikoj Britaniji, bila predstavljana kao loša zemlja. Sećam se da nisam imao mnogo optimizma kada sam konkurisao za Kembridž, ali sam uspeo da se upišem. To je bilo vreme kada sam dobio svoju prvu imejl adresu. Nisam ni znao kako da je koristim i bilo me je sramota da pitam druge kako funkcioniše”, kazao je Jeremić i nastavio:
“Da li je vredelo? Jeste. Završiti Kembridž bilo je verovatno najteži period mog života. Studirao sam teorijsku fiziku i došao sam tamo sa uverenjem da sam među najpametnijima. A onda sam se prvi put u životu našao među ljudima koji su bili pravi geniji. Jedan od ljudi sa kojima sam delio studentski život bio je Demis Hassabis, današnji vodeći čovek Google AI sektora i nobelovac. Tada sam prvi put shvatio da nisam najpametniji čovek na svetu. To je bila veoma važna lekcija. Možda sam tada zaista mislio da ću biti naučnik, ali sam upoznao ljude koji su bili rođeni za nauku i shvatio da moram da pronađem nešto drugo. Devedesete su bile godine kada je bilo teško biti Srbin u Velikoj Britaniji. Morao sam da ulazim u prostorije i osećam neprijatnost samo zbog toga odakle dolazim. Tada sam počeo da razmišljam o tome kako da doprinesem promeni slike Srbije u svetu. Pred kraj studija desilo se bombardovanje 1999. godine i to je za mene bio veliki prelomni trenutak. Tada sam promenio pogled na život, međunarodne odnose i svet. Tada sam odlučio da se uključim u politiku.“
Kao dete jedne epohe i jedne države, Jeremić objašnjava kako je doživeo raspad Jugoslavije i potonje pogoršanje odnosa na Balkanu:
“Rat u Jugoslaviji bio je izuzetno traumatično iskustvo za sve nas, posebno za ljude koji dolaze iz mešanih porodica. Moja majka je iz Bosne, otac iz Čačka i cela ta tragedija ostavila je dubok trag. Kada sam postao ministar spoljnih poslova, ideja nacionalnog pomirenja između Srba i Bošnjaka bila mi je veoma važna. Smatrao sam da su to narodi koji su veoma bliski. Radili smo na tome da se uspostavi pomirenje i da ne budemo jedni drugima neprijatelji. Mislim da su tih godina odnosi Srbije i Bosne i Hercegovine bili najbolji od završetka rata pa do danas. To nije značilo da smo okretali leđa Republici Srpskoj. Naprotiv, bio sam u stalnom kontaktu sa rukovodstvom Republike Srpske. Danas je teško zamisliti takvu vrstu odnosa.“
Kada je reč o pogoršanju tih odnosa, bivši šef diplomatije krivca vidi u političkim elitama u Sarajevu i radikalizaciji određenih tema:
“Po mom dubokom uverenju, najveću odgovornost za to snosi bošnjačka politička elita. Tema Srebrenice postala je trajna tačka podele između Srba i Bošnjaka. Srebrenica je duboko traumatična tema i tamo se dogodio strašan zločin. Ali taj zločin ima i svoju istoriju i kontekst. Mi smo pokušavali da to ne postane večiti kamen razdora između dva naroda. Danas je tema Srebrenice mnogo radikalizovanija nego što je bila pre 10 ili 20 godina. Mislim da deo međunarodne zajednice koristi tu temu kako bi menjao političku strukturu Bosne i Hercegovine i Dejtonski sporazum. Smatram da politika ne sme da se zasniva na nekropolitici i trajnom održavanju mržnje među narodima.“
Ulazak u politiku i saradnja sa Zoranom Đinđićem
Jeremić se prisetio svojih političkih početaka i poznanstva sa ubijenim premijerom Zoranom Đinđićem:
“Još kao student na Harvardu organizovao sam konferenciju na kojoj su učestvovali predstavnici tadašnje srpske opozicije, među njima Zoran Đinđić, Miroljub Labus i drugi. Tada sam upoznao Đinđića. Zamolio sam ga da mi napiše preporuku za Harvard i on je to učinio. Kasnije sam radio na organizaciji velike investicione konferencije Srbije u Njujorku 2002. godine. To je bio prvi veliki pokušaj nove Srbije da se predstavi svetu. Đinđić je na Harvardu 2002. godine ostavio fantastičan utisak. Njegov nastup i govor bili su fascinantni.“
Na pitanje o posebnim trenucima iz tog perioda saradnje sa Đinđićem, Jeremić je dodao:
“Sećam se da sam kao student organizovao skup srpske opozicije na Harvardu 2000. godine, neposredno pred izbore i promene 5. oktobra. Tada su učestvovali Zoran Đinđić, Miroljub Labus, Milan St. Protić i drugi. Tada smo razmenili kontakte. Zamolio sam Đinđića da mi napiše preporuku za Harvard i on je to učinio. Kasnije sam radio u Savetu ministara Srbije na organizaciji velike investicione konferencije u Njujorku 2002. godine. Konferencija je održana u sedištu JP Morgana i predstavljala je veliki pokušaj nove Srbije da privuče investitore. Posle konferencije Đinđić je otišao na Harvard gde je održao predavanje kao premijer Srbije. Bio je fascinantan. Razlika između njegovog nastupa 2000. i 2002. godine bila je ogromna. Neverovatno je unapredio engleski jezik i ostavio snažan utisak.“
Užarena ministarska fotelja i diplomatska borba za Kosovo
Na mesto ministra spoljnih poslova došao je 2007. godine, u trenutku kada se obnavljala državnost Srbije, ali i kada je bilo potpuno jasno šta sledi na Kosovu i Metohiji:
“Godine 2007. postao sam prvi ministar spoljnih poslova Srbije nakon obnove državnosti. To nije bila laka odluka. Već tada se videlo da dolazi proglašenje nezavisnosti Kosova i bilo je jasno da će posao ministra spoljnih poslova biti izuzetno težak. Srbija je tada odlučila da se protiv proglašenja nezavisnosti Kosova bori isključivo diplomatskim sredstvima. To je bio period kada je pitanje Kosova bilo jedna od glavnih tema svetske politike. Sa jedne strane bile su Sjedinjene Američke Države i najveće zemlje Evropske unije, a sa druge Rusija i Kina. Obišao sam stotine država i praktično svuda objašnjavao zašto Kosovo ne treba priznati.“
Njegov osećaj u tom trenutku, kako navodi, bio je sledeći:
“Bio je to ogroman izazov. Već 2007. godine bilo je jasno da dolazi proglašenje nezavisnosti Kosova i očekivalo se da će ministar spoljnih poslova imati izuzetno težak posao. Mnogi su mislili da će Srbija posle proglašenja nezavisnosti brzo odustati. To se nije dogodilo. Vodili smo intenzivnu diplomatsku borbu širom sveta. Putovao sam po Africi, Aziji i Latinskoj Americi i razgovarao sa državnicima o tome zašto Kosovo ne bi trebalo priznati.“
Ta uporna odbrana državnih interesa dovela je do direktnih sukoba sa predstavnicima Sjedinjenih Američkih Država, a Jeremić je u emisiji otkrio do sada nepoznate detalje iza kulisa svetske politike:
“Tadašnji američki ambasador u Srbiji Kameron Manter bio je veoma ljut jer je u Vašingtonu najavio da će Srbija vrlo brzo odustati od borbe protiv priznanja Kosova. Kada se to nije dogodilo, morao je da objašnjava zašto. Jedan od najtežih razgovora bio je sa Hilari Klinton. Sastanak je trajao oko 45 minuta i bio je korektan, iako se nismo slagali. Na kraju, posle jednog zvaničnog sastanka, zamolila me je da ostanem nekoliko minuta nasamo. Rekla mi je: ’Morate da prestanete sa onim što radite po pitanju Kosova.’ Pokušao sam da objasnim da je to državna politika Srbije i moja ustavna obaveza. Ona me je prekinula i rekla: ’Vi ste pametan čovek, školovali ste se u ovoj zemlji i razumete šta pokušavam da vam kažem. Ako ne prestanete, biće posledica po vas i vašu porodicu.’ To nije bio lak trenutak. Nastavio sam da radim ono što sam radio i ranije i o svemu sam obavestio državni vrh Srbije. Posle toga dugo nisam odlazio u zvanične posete Vašingtonu.“
Osim ovog dramatičnog razgovora sa Klintonovom, Jeremić je ispričao i anegdotu sa tadašnjim potpredsednikom, a kasnije predsednikom SAD, Džoom Bajdenom:
“Kada je Džo Bajden došao u Srbiju i kada su me predstavili, rekao je: ’A, vi ste taj sa Harvarda koji pravi probleme.’ To je kasnije završilo u novinama. Takav je bio način komunikacije u vrhu američke politike.“
Uprkos takvom stavu Vašingtona, svetla tačka u Americi za njega je bio profesor Džefri Saks:
“Veoma mnogo je na mene uticao profesor Džefri Saks. Bio je moj mentor na Harvardu. Smatrao sam ga jednim od najvećih autoriteta svoje generacije. Jedan deo razloga zbog kojih me je prihvatio za studenta bio je i to što sam dolazio iz Srbije. U vreme kada je bilo teško biti Srbin na Zapadu, kod njega sam osećao razumevanje.“
Uspesi i najteže diplomatske greške
Kao ključna postignuća svoje diplomatske karijere, Jeremić navodi istrajnost države i istorijsku pobedu u Ujedinjenim nacijama:
“Svojim najvećim uspehom u diplomatiji smatram to što Srbija, uprkos ogromnim pritiscima, nije odustala. Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine, mnogi su mislili da je pitanje završeno i da će Srbija brzo odustati. To se nije dogodilo. Kosovo ni danas nije član Ujedinjenih nacija i veliki broj država ga ne priznaje. Takođe, Srbija je uspela da pobedi kandidata Evropske unije i dobije mesto predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. To je bio važan trenutak za Srbiju, trenutak kada je pokazala da može da vodi ozbiljnu međunarodnu politiku.“
Ipak, sa javnošću je podelio i trenutak koji smatra kardinalnom greškom tadašnjeg Beograda – povlačenje rezolucije u Generalnoj skupštini UN nakon odluke Međunarodnog suda pravde:
“Mislim da je to bila jedna od najvećih grešaka tadašnje spoljne politike Srbije. Već sam bio u Njujorku sa pripremljenim govorom kada je stigla odluka iz Beograda da se rezolucija povuče. Nisam imao izbora jer je to bila zvanična odluka države. Taj trenutak je na neki način označio kraj jedne faze moje političke kariere.“
Nakon te faze, usledila je i kandidatura za prvog čoveka svetske organizacije:
“Kandidovao sam se i za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Izgubio sam od António Guterres. Posle toga sam shvatio da su se međunarodna politika i svet promenili. Ideje koje su dominirale devedesetih i dvehiljaditih više nisu dominantne. Danas se politika vodi drugačije.“
Osvrćući se na to vreme sa ove distance, zaključuje gde se nalazi danas:
“Mislim da su to bila veoma komplikovana vremena. Danas, sa ove distance, vidim da su se i međunarodna politika i svet veoma promenili. Ideje koje su dominirale devedesetih i dvehiljaditih godina više nisu dominantne. Ja danas više nisam aktivan u domaćoj politici. Predajem međunarodne odnose u Parizu i Pekingu i uređujem časopis ’Horizons’. ’Horizons’ već godinama okuplja neke od najvažnijih svetskih autora iz oblasti međunarodnih odnosa i geopolitike. To mi omogućava i daje priliku da iz drugačije perspektive posmatram svet.“
Najveća pobeda u životu
Ipak, na samom kraju intervjua, Jeremić je politiku i istoriju stavio po strani kako bi izdvojio ono što mu je istinski najvažnije – rođenje ćerke Sofije:
“Posle 13 godina borbe i 34 pokušaja dobili smo ćerku Sofiju. To je najveća pobeda mog života. Nazvali smo je Sofija jer to ime znači mudrost i nadam se da će biti pametnija i mudrija od mene. Život je borba“, zaključio je.
Ostavite komentar