Postojala su dva Žarka Lauševića. Jedan do 1993. drugi od 1993. do poslednjeg dana njegovog života, rekao je Vuk Drašković u emisiji "Kec na jedanaest" na K1 televiziji.
Pisac se sa setom prisetio vremena koje je provodio sa Lauševićem, a sa velikim divljenjem govorio je o njegovom liku i delu.
- On je napisao: "Rođen sam 1960. a umro 1993. godine". Umro je, dakle, te godine kada su vandali, huligani u ime odbrane srpstva predvođeni nekim političarima, sveštenicima, srpske crkve upali u Jugoslovensko dramsko pozorište i na jedan prostački način prekinuli predstavu "Sveti Save", jer se njima nije sviđalo kako je Žarko Laušević igrao Svetoga Savu. Predstava je prekinuta, uzalud je Žarko pokušavao da opominje, da preklinje, da pogledaju predstavu... Oni su došli da je prekinu pre nego što su je videli. Nije vredelo... A onda su usledile užasne pretnje smrću i pod dejstvom tih pretnji, čak i po nagovoru policije, koja jeste preozbiljno shvatila te pretnje, ipak nabavio pištolj. I taj će pištolj, koji mesec kasnije, da opali u Podgorici i da dvojicu ljudi liši života. I Žarka samoga da liši života, po njegovom sopstvenom priznanju i njegovoj sopstvenoj muci. Od 1993. godine on živi život jednog velikog mučenika, jednu veliku patnju, jednu veliku bol koga se nikad nije mogao osloboditi: ni u Americi, ni u zavoru, ni posle zatvora, ni u izbeglištvu, ni po povratku iz Amerike... - rekao je Drašković.
Foto: Youtube PrintScreen/K1info
Prema njegovim rečima Lauševiču je naneta velika nepravda.
- Ja sam bio prijatelj sa čovekom koji je bio glavni dirigent tog vandalizma u Jugoslovneskom dramskom pozorištu, čak sam mu i sina krstio. Bio je potpredsednik stranke koju sam ja vodio, Srpski pokret obnove. Posle toga što se desilo u JDP-u grom je udario u naše prijateljstvo, i nikada se ono sastavilo nije, niti će se sastaviti. Taj čovek, od te 1993. godine, nikada nije ispuštao iz usta Žarka Lauševića i koristio je sve moguće nastupe, prilike, gostovanja da ga vređa na jedan primitivni način. Čak, i nekoliko dana pred njegovu smrt, dok se on bolan rastavljao sa dušom, u bolnici, on je na televiziji sa nacionalnom frekvencijom tako primitivni, prostački nasrnuo na Žarka i nazvao ga "nacionalnim izdajnikom". U tome je naša tragedija, kada doline ruše vrhove, a vrlo malo, kao narod, imamo vrhova, a previše dolina! - ispričao je Drašković.
- Žarka i mene je to zlo, koje se dogodilo 1993. u Jugoslovensko dramskom pozorištu, a posle toga njemu, zbližilo i postali smo veliki prijatelji. Po izlasku iz zatvora zapala ga je centralna uloga u mom romanu "Nož" - Alije Osmanovića. Družili smo se , prisustvovao sam snimanju i upoznao sam Žarka Lauševića pred kamerom kao Aliju Osmanovića i Žarka Lauševića kad izađe ispred kamere. Jednog divnog, plemenitog čoveka, punog bola, koji mu je senčio lice. Voleo je da smeje, voleo je i šale da priča, ali od te 1993. godine on se nikada nije nasmejao čisto i osmesi su mu bili osenčeni tugom i bolom koji je nosio u sebi - rekao je Drašković, i dodao:
- Žarko Laušević je bio veliki književnik koga, opet, mali književni žiri nije hteo da prizna. I nije jedini koga neće da vide.
Foto: Youtube PrintScreen/K1info
Laušević je živeo jako teško i bavio se raznim fizičkim poslovima kako bi preživeo, a Drašković je ispričao u emisiji "Kec na jedanaest" kako su dobri prijatelji provodili vreme i o čemu su razgovarali.
- Družili smo se najčešće kod njega u jednom stanu koji je na ostrvu Ruzvelt Ajlendu, koji je dobio, to su socijalni stanovi. Tu smo satima, satima vodili razgovore filozofske, religijske... Po najmanje o politici i o tome što je njega bolelo. On to nije krio, ali ja tu ranu nisam hteo da diram, da mu je povređujem. Sjajne je večere spremao. Bio je savršen kuvar, doajen srpskog glumišta, sjajan pisac i slikar, sjajan šahista i mislilac. Ta tragedija od 1993. godine je od njega napravila zaista filozofa i mislioca. Sa jednog "drugog sprata" je posmatrao život i mnoge tajne koje mi kada smo raspojasani ili u slavi ne primećujemo i ne uviđamo. Ne uviđamo, zapravo, da je ovaj svet, kakav je da je, sazdan od najizgled nepomirljivih suprostnsti. Ne može dan bez noći, ne može Bog bez đavola. Ne može da postoji ljubav - bez mržnje. Mržnja je tačka poređenja za ljubav da bi pokazala svoju superiornost - mišljenja je Drašković.
Foto: wikipedia.org
On kaže da im je jedan od omiljenih hobija bio šah.
- Laušević je bio bolji u šahu, mada mu to nikad nisam priznavao. Poslednji naš duel koji smo imali dobio je ubedljivo. Mi za šahovksom tablom smo bili kao na frontu. Ja ne volim da gubim, on ne voli da gubi. Ponekad bi pobeđivao ja, ponekad bi pobeđivao on. Poslednji put on me je zaista dobro "smlatio" i ja sam željno isčekivao revanš, desilo se šta se desilo i nije to bilo doba za revanš. Mada, da sam ga tražio, on bi ga pružio. Ali ja nisam hteo u tim okolnostima da zakazujem taj revanš. Kako da zakazujem revanš kad je bolan, sav u bolima snimao "Ruskog konzula"? - rekao je Drašković.
On je otkrio i koliko je bio tvrdoglav, ali kako kaže, na svoju štetu.
- Nikad nije hteo da nešto počne, a da ga ne završi, pa neka košta koliko košta. On je po snimanju "Ruskog konzula" otišao u bolnicu, ali je nekoliko scena iz "Kalkanskih krugova" ostalo nedovršeno. Kada mu je jednog dana bilo bolje, rekao je lekarima: "Uopšte me ne interesuje, ja idem da snimam "Kalkanske krugove". Kada mi je Miroslav Lekić, sjajan reditelj mi se obratio te 1998. godine i rekao da će Žarko Laušević, a tek je izašao bio iz zatvora, igrati Aliju Osmanovića ja umalo nisam poleteo od sreće. Znao sam da će takav glumac odigrati maestralno, tu antologijsku ulogu. Mnogo maestralnih uloga je snimio, ali čini mi se da na kraju će ta glavna antologijska uloga biti Alija Osmanović - rekao je Vuk Drašković i dodao:
- On je voleo sve moje knjige. I da se moglo, kao što se nije moglo, igrao bi Žarko mnoge likove iz mojih romana. Žarko je odabrao da igra "Ruskog konzula". On je dominirao u svim filmovima u kojima je glumio. Nema Halijarda, bez Žarka. Pisao je pesme i o ljubavi, i o mržnji, i o nebu, i o sudbini... Neke stvari ne mogu se prepričati.
Ostavite komentar