PROF. DR RAŠA ŠĆEPANOVIĆ: “Život je najteža bolest - niko je nije preživeo”

Gostujući u emisiji „Za našim stolom“ kod autora i voditelja Duška Vukajlovića na televiziji K1, čuveni hirurg prof. dr Raša Šćepanović otvorio je dušu o svom profesionalnom putu, revolucionarnim uspesima koji su nailazili na nerazumevanje, ali i o dubokim životnim mudrostima, veri i prolaznosti.

U trenucima kada, kako sam kaže, ima vremena da razmišlja o početku i pravcu u kojem se život razvija, prof. dr Šćepanović se osvrnuo na činjenicu da u njegovoj porodici nije bilo lekara.

„Obično deca krenu medicinskim putem jer neko u porodici već studira medicinu ili je lekar. Kod mene toga nije bilo. Zato nemam jasan odgovor na to pitanje. To je jednostavno bio put mog života. Bio sam radoznao prema prirodnim stvarima, voleo sam sela i farme. Ali generalno, medicina, život, nauka, muzika i hrana – sve je to deo neke vizije kojom čovek ide kroz život. Nisam imao osećaj da sam svesno odlučio: ‘Sad ću ovo da radim.’ Jednostavno se tako desilo“, započinje profesor.

„Moji studenti su imali poseban stav – odmah se prepoznavala škola ‘Mišovića’“

Životni tok profesor je prihvatao punom snagom i intenzitetom, uživajući u svakom segmentu svog poziva – od hirurgije do rada sa studentima. Kao redovni profesor hirurgije, ostavio je neizbrisiv trag u edukaciji mladih naraštaja.

„Uživao sam radeći sa studentima, učeći ih medicini i odnosu prema ljudima. Govorili su da moji studenti imaju poseban stav. Kada bi ljudi čuli odakle dolaze, odmah bi posumnjali da su iz Mišovića“, ponosno ističe dr Šćepanović i objašnjava šta je suština lekarskog poziva:

„Medicina zahteva znanje, ali najvažnije je da čovek koji pati ne bude samo ‘soba 203, krevet taj i taj’. Pacijent je ličnost. Ima porodicu, probleme i traži nekoga kome može da veruje. Taj ljudski deo medicine je izuzetno važan. Nije lako, jer deo briga i osećanja pacijenta prelazi na vas. Delite deo njegovog života, ali kada to prihvatite, onda je to vaš poziv.“

„Hirurg koji pomisli da je blizu Boga više ne odgovara svom pozivu“

Profesor se oštro osvrnuo na ego koji se neretko vezuje za njegovu profesiju, naglašavajući da suština lečenja leži u etici svetih vračeva Kozme i Damjana.

„Sudbina čoveka zavisi od vašeg znanja, svesti i kvaliteta lečenja. Nekada sam viđao hirurge koji pomisle da su blizu Boga i da odlučuju o životu. To ne mogu da prihvatim. To nije dobro za hirurga, jer onda radi mehanički, kao kompjuter. U svaku operaciju ulazio sam sa strahom, brigom i oprezom. Imao sam plan, ali i rezervni plan. Zato sam imao uspešnu karijeru i nisam imao fatalne slučajeve.“

On ističe da hirurgija traži ogromnu žrtvu i da motiv nikada ne sme biti novac.

„Moja žena mi nikada nije zamerala što sam od prvog dana braka praktično bio u bolnici. Svake noći sam bio tamo. Nije dobro za pacijenta da mu lekar ne dođe ceo dan. Zato smo moj tim i ja uvek obilazili pacijente, bez obzira na praznike, vreme ili okolnosti.“

Revolucija devedesetih: „Kolege su me prijavljivale policiji i sudu zbog laparoskopije“

Prof. dr Šćepanović je pionir laparoskopske hirurgije u našoj zemlji, ali uvođenje tehnološke revolucije devedesetih godina prošlog veka pratili su ozbiljni problemi i nerazumevanje sredine.

„Kada sam 1993. godine počeo da radim laparoskopske operacije, uradio sam 287 operacija za godinu dana. To je tada bilo svetsko čudo, ljudi mi nisu verovali i dolazili su u Beograd da vide kako radimo. Kolege su me prijavljivale policiji i sudu jer su verovali da radim nešto nedozvoljeno što može dovesti do smrti pacijenta“, otkriva profesor.

On je ipak istrajao, a kasnije je osnovano i prvo stručno udruženje koje je licenciralo lekare za ove zahvate.

Kada je reč o budućnosti i modernim tehnologijama, Šćepanović napominje da smo odavno u koraku sa svetom, pa i ispred njega zbog posvećenosti pacijentima.

Ipak, prema veštačkoj inteligenciji i robotici izražava zdrav oprez:

„Veštačka inteligencija može mnogo pomoći, ali medicina još ne sme da prepusti donošenje odluka mašinama.“

Kafana kao univerzitet, muzika i otuđenje modernog sveta

U razgovoru sa Duškom Vukajlovićem, profesor se sa setom prisetio vremena kada su muzika, kultura i društveni odnosi imali sasvim drugačiji smisao, povlačeći paralelu sa današnjim načinom života.

„Kada deca žive u ovom novom svetu, oni više ne poznaju svet u kome smo mi živeli. Nekada si morao da izađeš iz kuće da kupiš novine, da sretneš nekoga, da razgovaraš. Čovek mnogo može da nauči i u kafani, od ljudi koji nisu iz njegove profesije, ako zna da sluša. Sedeo sam u bifeu Ateljea 212, gde su dolazile legende muzike i intelektualci. Tu je Duško Kovačević nalazio teme za svoje drame. Danas mogu da sedim tamo i samo se prisećam tih vremena.“

Danas je situacija, prema njegovim rečima, alarmantna:

„Ljudi više ne umeju da slušaju jedni druge. Sve se pretvara u telefone i ekrane. Doći ćemo do toga da sedimo u kafiću i dopisujemo se telefonom umesto da razgovaramo. To je već postalo realnost.“

„Život je najteža bolest – niko je nije preživeo“

Pred kraj razgovora, profesor je podelio duboko promišljanje o prolaznosti, veri i strahu od kraja, ostavljajući snažnu poruku o tome kako treba koračati kroz ovozemaljski život.

„Vremenom čovek počne da vidi krhkost života. Počeo sam ljude da pitam koja je najteža bolest koju čovek ne može da preživi. Život je najteža bolest. Niko je nije preživeo. Važno je da čovek sebi ne daje preveliki značaj. Tu si neko vreme, nekome ćeš značiti, nekoga ćeš voleti i neko će voleti tebe. I onda će se sve završiti i pretvoriti u prah. Ako čovek misli da je to apsolutni kraj, onda nastaje veliki problem. Ali ako veruje da to nije kraj, već početak nečeg drugog, onda drugačije gleda na život i smrt.“

U tom duhu, profesor šalje i jasnu životnu lekciju o skromnosti i činjenju dobrih dela u tišini:

„Živite mirno i skromno. Nemojte činiti zlo. Kada uradite nešto dobro, ne morate svima da govorite o tome. Dovoljno je da vi znate.“

Kao primer oslobađanja od straha navodi monahe sa Svete Gore:

„Oni ne plaču kada neko umre. Kažu: ‘Raduj se, jer ideš tamo za šta si ceo život služio Bogu.’“

Instagram printscreen/vladodjajic

Hilandar – jedini manastir na svetu sa sopstvenom bolnicom

Iz profesorove potrebe da teškoće prihvata kao izazov, uživa u životu i menja stvari nabolje, rođeno je i Hilandarsko medicinsko društvo.

Nakon katastrofalnog požara 2004. godine, javila se potreba za organizovanjem zdravstvene zaštite na Svetoj Gori zbog velikog broja radnika.

„Danas u Hilandaru svakog dana dežuraju po dva lekara. Tako je od 2015. godine. Hilandar je jedini manastir na svetu koji ima svoju bolnicu i stalnu medicinsku službu. Naša aktivnost tamo ima veliki ugled, pa nam se obraćaju i drugi manastiri sa Svete Gore kada im je potrebna pomoć“, zaključio je prof. dr Raša Šćepanović u svom gostovanju na televiziji K1.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar