ARNO GUJON U PODKASTU "ZA NAŠIM STOLOM": Devojčica sa Kosova i njena prva lutka promenile su moj životni put
Autor: Dina Petronijević
29/05/2026 > 21:41
podeli vest:
Foto: K1 televizija
Arno Gujon, direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju, gostovao je u podkastu „Za našim stolom“ na televiziji K1, gde je govorio o svom prvom dolasku na Kosovo i Metohiju, humanitarnom radu koji traje više od dve decenije, životu u Srbiji i iskustvima koja su ga trajno vezala za srpski narod.
Tokom razgovora prisetio se trenutaka koji su obeležili njegov životni put, a posebno susreta sa devojčicom sa Kosova i Metohije čije reči, kako kaže, nikada nije zaboravio.
„Mislim da moj otac nije mogao ni da zamisli da će sve ono što nam je govorio dok smo bili deca ostati tako duboko urezano u mom sećanju i da nikada neće biti zaboravljeno. Nije mogao ni da pretpostavi da ću jednog dana odlučiti da dođem u Srbiju baš onda kada joj je bilo najteže, nakon pogroma na Kosovu i Metohiji.“, kaže Gujon.
Prvo sećanje na Srbiju vezuje za priču o kralju Petru Prvom Karađorđeviću, koji se kao dobrovoljac borio na francuskoj strani u ratu protiv Pruske 1870. godine.
“Moj deda mi je tada ispričao kako je jedan budući kralj odlučio da dođe u Francusku, da rizikuje svoj život i da se zaista bori na frontu.“, navodi Gujon.
Posebno pamti period NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine. Kao trinaestogodišnjak suprotstavio se profesoru istorije koji je opravdavao bombardovanje RTS-a.
“To se dogodilo posle bombardovanja RTS-a. Bio sam šokiran. Profesor istorije organizovao je debatu o bombardovanju Srbije. Tvrdio je da je bombardovanje RTS-a opravdano zato što je ta medijska kuća navodno širila propagandu i time postala legitimni vojni cilj. Ja sam rekao da medijska kuća ne može postati vojni cilj i da bombardovanje civila ne može biti humanitarna akcija. Dodao sam i da smo i mi izloženi propagandi, pa ipak niko ne bombarduje nas zbog toga. Profesor je tada potpuno izgubio živce i pokušao da me izbaci sa časa. Kada sam došao kući, otac mi je rekao da sam postupio ispravno i da uvek treba da branim istinu.“, priseća se Gujon.
Nekoliko godina kasnije, nakon martovskog pogroma 2004. godine, zajedno sa bratom odlučio je da organizuje humanitarnu akciju.
“Nisam poznavao nijednog Srbina i nikada pre toga nisam bio u Srbiji. Na univerzitetu u Grenoblu prikupili smo novac, iznajmili kombi i krenuli na Kosovo i Metohiju sa igračkama i školskim priborom.“
Kaže da nisu znali kako će ih Srbi dočekati, imajući u vidu da je Francuska bila deo NATO saveza koji je bombardovao Srbiju.
“Kada se dogodio pogrom, moj brat i ja odlučili smo da kroz našu humanitarnu organizaciju na univerzitetu u Grenoblu organizujemo prikupljanje pomoći. Nismo poznavali nikoga tamo. Nismo govorili srpski jezik. Iskreno, čak smo se pitali kako će nas Srbi dočekati, imajući u vidu da je Francuska bila deo NATO saveza koji ih je bombardovao 1999. godine.“ - kaže Arno i dodaje:
“Dočekali su nas veoma toplo. Bili su dirnuti činjenicom da su trojica mladih Francuza prešla više od dve hiljade kilometara kako bi stigla na Kosovo i Metohiju i pružila im podršku.“
Boravak na Kosovu i Metohiji promenio ga je zauvek.
“Video sam ne samo siromaštvo, već i napuštenost. Video sam ljude koji su ostali bez svega. Video sam decu koja trče po snegu u sandalama i vunenim čarapama. Nisam mogao ni da zamislim da će ih obična lopta ili igračka toliko obradovati.“
Jedan događaj posebno mu je ostao urezan u sećanje.
“Postoji jedan prizor koji nikada nisam zaboravio. Posetili smo jedno selo na Kosovu i Metohiji i videli decu kako trče unaokolo. Među njima je bila jedna devojčica.U kombiju sam pronašao lutku. Bila je veoma lepa i odlučio sam da je poklonim toj devojčici. Kada sam joj pružio lutku, lice joj se ozarilo ogromnim osmehom. Pitao sam je: ‘Da li voliš lutke?’ Odgovorila je: ‘Da, volim.’ Zatim sam je pitao: ‘Da li se kod kuće igraš sa lutkama?’ Spustila je pogled i rekla: ‘Ne znam.’“ - kaže Gujon i nastavlja:
“Dragan mi je preveo njen odgovor. Dok je prevodio, glas mu je zadrhtao. Rekla je: ‘Ovo je prva lutka koju sam dobila u životu.’ Ta slika i danas je duboko u meni. To je jedan od trenutaka koji su obeležili moj životni put. Takvi susreti ponekad promene čoveka zauvek. Kada me danas pitaju kako je moguće da jedan Francuz živi među Srbima i da se toliko veže za Srbiju, možda je odgovor upravo u toj devojčici. Možda je sve počelo tog dana, pre više od dvadeset godina.“
Posle povratka u Francusku odlučio je da svedoči o onome što je video.
"Nedavno sam objavio fotografiju jedne žene i setio sam se onoga što mi je tada rekla. Rekla mi je: ‘Idi u Francusku i ispričaj im šta si video. Reci im da nismo čudovišta. Reci im da nismo kriminalci. Pokaži im kako živimo.’ Posle toga došli smo na ideju da organizujemo izložbe širom Francuske. Prikazivali smo fotografije i svedočanstva sa Kosova i Metohije. Bez politike. Bez velikih reči. Samo autentična svedočenja mladih Francuza koji su tamo boravili. Tako je nastala humanitarna organizacija „Solidarnost za Kosovo“ - kaže i objašnjava:
"Prikupili smo dodatne donacije i naredne godine poslali ne jedan, već dva kombija pomoći. Organizacija je rasla i nastavili smo da pomažemo.“ Ti prvi kombiji kasnije su postali kamioni. Ukupno smo poslali oko šezdeset kamiona humanitarne pomoći.“
Organizacija nije bila usmerena samo na dostavljanje pomoći.
"Posle nekoliko godina postali smo jedna od najvećih humanitarnih organizacija koje su delovale između Francuske i Balkana. Imali smo oko dvanaest hiljada donatora. Njihova podrška omogućila nam je da ne donosimo samo humanitarnu pomoć, već i da razvijamo sela. Obnavljali smo škole. Gradili farme. Mlekare. Pomagali voćarsku i povrtarsku proizvodnju. Delili smo krave, ovce, koze, traktore i poljoprivredne mašine.“
Dodaje da svi projekti koje su realizovali i danas funkcionišu.
"Srbi su vredni ljudi. Često u Francuskoj govorim da je upravo to prava solidarnost. Srbi ne traže pomoć da bi živeli od humanitarne pomoći. Njima je potrebna podrška da bi mogli da rade i da žive od svog rada. Na primer, svi projekti koje smo realizovali pre petnaest godina i danas funkcionišu. To nije bačen novac. Ako smo izgradili farmu 2013. godine, ona i danas postoji i radi samostalno."
Menjanje slike o Srbiji u Francuskoj
Gujon ističe da početak nije bio lak.
“Posle devedesetih godina većina ljudi u Francuskoj smatrala je da su Srbi negativci. Neki nisu znali ništa o Srbiji, a drugi su pitali zašto pomažemo Srbima umesto Albancima.“
Zbog toga je organizovao izložbe, predavanja i konferencije.
“Pokazivali smo fotografije i govorili o onome što smo videli svojim očima. Nismo izmišljali ništa. Govorili smo o događajima kojima smo prisustvovali nekoliko dana ranije.“
Posebno se seća sela Žač, gde su Srbi živeli u šatorima nakon pogroma.
“Dan pre našeg dolaska pucano je na njih. To je bila stvarnost 2006. godine. Smatrali smo da je naša dužnost da o tome govorimo.“
Javna diplomatija i slika Srbije u svetu
Danas je na čelu Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju.
“Cilj kancelarije je da promoviše Srbiju, srpski narod i srpske interese u svetu. To može biti pitanje Kosova i Metohije, ekonomije ili borbe protiv pogrešnih istorijskih tumačenja.“
Smatra da je način na koji jedna država izgleda u očima sveta od ogromnog značaja.
“Ljudi na osnovu te slike odlučuju da li će doći kao turisti, investirati ili kako će govoriti o Srbiji. Zato je meka moć izuzetno važna.“
Dodaje da je potrebno prilagoditi poruke publici kojoj se obraćate.
“Ne možete Francuzima, Italijanima ili Amerikancima govoriti na isti način kao nekome iz Kraljeva ili Kruševca. Morate najpre razumeti šta oni znaju i kako razmišljaju.“
"Za našim stolom" se ne vodi priča o funkcijama, već o ljudima. Upravo zato će gledaoci imati priliku da javne ličnosti upoznaju iz drugačijeg, ličnijeg i neposrednijeg ugla
Govoreći o životu u Srbiji, Gujon kaže da se oseća dobro u svim srpskim krajevima.
“Tek kasnije sam shvatio koliko su Srbi različiti među sobom. Postoje razlike u akcentima, mentalitetu i običajima, ali svi dele iste osnovne vrednosti i iste korene.“
Posebno ističe Beograd.
“Za mene je Beograd grad idealne veličine. Ima sve što imaju veliki evropski gradovi, ali je uspeo da sačuva svoju dušu.“
Kao jednu od najvećih prednosti Srbije navodi bezbednost.
“U Beogradu ćete bez problema videti devojke koje same šetaju gradom kasno uveče. To danas nije uobičajen prizor u mnogim velikim gradovima Zapadne Evrope.“
Srbija za dvadeset godina
Gujon veruje da će Srbija nastaviti da se razvija.
“Voleo bih da za dvadeset godina bude bogatija i uspešnija, ali da sačuva svoj identitet, svoje vrednosti i svoju bezbednost.“
Smatra da napredak ne zavisi samo od države.
“Država je skup svih svojih građana. Svako od nas može da doprinese njenom napretku.“
Govoreći o Evropi, kaže da njen oporavak zavisi od povratka sopstvenim korenima.
“Kada govorimo o evropskim vrednostima, često zaboravljamo da su to hrišćanstvo, grčka filozofija i kulturno nasleđe koje je oblikovalo Evropu. Ponekad imam utisak da se više tradicionalnih evropskih vrednosti može pronaći u Beogradu i Srbiji nego u Briselu.“
Poruka Srbima
Na kraju, Gujon poručuje da Srbi imaju mnogo razloga za ponos.
“Voleo bih da Srbi budu ponosni na sebe, na svoj narod, svoju istoriju i svoja dostignuća. Ne treba da sumnjaju u svoju vrednost.“ - zaključio je.
Dodaje da je Srbija ostvarila veliki napredak i da je važno sačuvati ono što je čini posebnom.
„Želim da Srbija nastavi da se razvija, da bude još uspešnija i prosperitetnija, ali i da sačuva svoj identitet, svoje vrednosti i svoj narod. Ako budemo jedinstveni i ako svako bude davao svoj doprinos, siguran sam da Srbiju čeka dobra budućnost.“ - zaključio je.
Ostavite komentar