STEFANOVIĆ U EMISIJI "PERSPEKTIVE" O ĐINĐIĆU I DOKUMENTU PRED KOJIM JE ZASTAO: "Smatrao sam da je to prelaženje granice"

Jedno pismo iz okupiranog Beograda Nenad Novak Stefanović ipak je odlučio da ne objavi. U njemu je ćerka prijavila oca i maćehu Gestapou, navodeći čak i kako da ih zateknu dok slušaju Radio London. „Tu je trenutak kada sam stao”, rekao je pisac u emisiji „Perspektive” na televiziji K1.

Govoreći o svedočanstvima koja je prikupljao, skrivenoj istoriji grada i saradnji sa Zoranom Đinđićem, otkrio je i zašto nekadašnjeg premijera, uprkos svakodnevnom zajedničkom radu u prelomnim trenucima, ne može da opiše jednom rečenicom.

Iako je tokom karijere bio novinar, istraživač i učesnik političkog života, Stefanović je poželeo da u emisiji bude predstavljen kao pisac.

“Moja difuznost ličnosti je ono što želim da obuzdam, da svedem na jednu”, rekao je na početku razgovora.

Od Karaburme do fascinacije Beogradom

Stefanović je ispričao da je njegovo interesovanje za Beograd počelo još u detinjstvu, tokom porodičnog odlaska na Vračar.

“Pretpostavljam da smo mi, provincijalci, nekako više zadivljeni Beogradom nego ljudi koji su u njemu rođeni. Kada sam prvi put došao u Beograd, sa roditeljima sam išao kod tetke na ručak, na slavu, u Avalsku ulicu. To je bilo neke 1970. ili 1971. godine. Gradnja Hrama Svetog Save tada je stajala, ali je postojala mala crkva, a ispred nje dve palme u velikim drvenim saksijama”, prisetio se.

“Pitao sam: „Otkuda palme ovde?” Moj otac je rekao: „Sine, ovo je Vračar”. Meni je taj Vračar bio neko čudno brdo. Od tada sam fasciniran Beogradom. Kada smo se uveče vratili u naš zavičaj, a to je bila Karaburma, nekako mi je bilo tesno. Ta moja Karaburma imala je sve, i bioskop „Slavicu”, i C market, i biblioteku, ali sam shvatio da me nešto vuče tamo”, rekao je Stefanović.

Školovanje u Četvrtoj gimnaziji na Dedinju otvorilo mu je drugačiji pogled na grad.

“Tu sam imao priliku da se sretnem sa esencijom nekog beogradskog sveta tadašnjeg vremena. Moji drugovi iz razreda bili su deca Titovih baštovana i kuvara. Moja prva devojka bila je ćerka čoveka iz Titovog obezbeđenja. Oni su pričali o Titu kao o mitskoj ličnosti, koja je posle postala realna, jer smo redovno izlazili da dočekujemo Tita i Jovanku pri povratku sa putovanja”, ispričao.

“Moje odeljenje imalo je tačno određeno mesto gde smo stajali, kod Železničke bolnice. Sa naše strane uvek je bila Jovanka, Tito je bio sa druge strane. Ona je zanimljivo mahala, kao brisač, istim ritmičkim, polukružnim pokretom. Mi smo imali papirne zastavice sa drvenim drškama. Tako sam ušao u svet Dedinja, u svet Tita. Morao sam posle da budem neka vrsta istoričara i hroničara, da to zabeležim”, dodao je.

„Da vidim i crnu i belu stranu”

Govoreći o istraživačkom postupku, Stefanović je naglasio da ga zanimaju svedoci koji događaje mogu da osvetle iz drugačijeg ugla.

“To je moja metoda proučavanja stvari: da vidim janusovski i crnu i belu stranu, da nađem što više, da tako kažem, bizarnih svedoka koji će tu stvar pogledati iz nekog sklonjenog ugla, sa strane”, objasnio je.

Među razgovorima koje pamti izdvojio je intervju sa Milanom Trešnjićem, koji mu je, kako je naveo, govorio o posleratnim egzekucijama u Beogradu.

“Milan Trešnjić je meni usred bombardovanja dao taj intervju za moj časopis „Krug”, koji sam tada privatno imao. Nešto se probudilo u njemu. Posle su se javile porodice, hteli su da ga tuže, pa je on plakao. Rekao mi je posle da se pokajao”, ispričao je Stefanović.

Prenoseći Trešnjićevo svedočenje, naveo je:

“Pitao sam ga: „Milane, šta ste radili?” Kaže: „Morali smo, to je revolucija”. Nije bilo suđenja”.

Stefanović je ispričao i da ga je Trešnjić povezao sa još jednim nekadašnjim pripadnikom službe koji je želeo da govori o svojoj prošlosti.

“Našli smo se u kafani i taj čovek mi je rekao: „Znate šta, ja ću uskoro da umrem, nije mi dobro”. Pitao sam ga zašto ne ide kod lekara. Kaže: „Bio sam, ali hoću da se ispovedim”. Rekao sam: „Idite u crkvu”. On kaže: „Ne verujem u crkvu, hoću vama da se ispovedim”, prisetio se.

Prema Stefanovićevim rečima, sagovornik mu je zatim govorio o svom učešću u akciji hvatanja Dragoljuba Draže Mihailovića.

“Gde god sam video nekoga ko može nešto da mi ispriča, gledao sam da uđem u tu priču”, rekao je.

Prva kravata za odlazak u noćni Beograd

Poseban deo njegovih sećanja odnosi se na oca, koji je radio u beogradskoj policiji, na poslovima suzbijanja kocke i prostitucije.

“Moja majka je govorila da me je on pokvario da svuda zavirujem. Mene je otac odveo na svoje radno mesto da vidim šta tata radi uveče kada izađe iz kuće. Bio sam treći razred gimnazije i dosađivao sam mu. Majka je rekla: „Povedi ga sa sobom”, ispričao je Stefanović.

“Morao sam da obučem odelo i kravatu. Prvu kravatu koju sam zategao oko vrata nisam stavio kada sam išao na maturu, nego kada sam išao u Lotos bar sa tatom. Kao kod Laze Lazarevića, „Prvi put s ocem na jutrenje”, ja sam išao prvi put s tatom na večernje”, rekao je.

Iz tog izlaska ostao mu je u sećanju susret sa ženom koja ga je, u polumraku kluba, smatrala novim kolegom njegovog oca.

“Tata mi je rekao da kažem da sam pripravnik. Ona me je pitala gde radim, ja sam rekao: „Na drugom spratu”, što je bilo tačno. Uhvatila me je za ruku i rekla: „Imam nešto da ti pričam”. Od moje sedamnaeste godine do danas ostalo je to da uvek neko ima nešto da mi priča, a ja načuljeno slušam šta taj ima da mi kaže”, naveo je Stefanović.

Dokument koji nije želeo da objavi

Pored usmenih svedočenja, Stefanović je govorio i o istraživanju arhivske građe. Jedan dokument iz vremena okupacije, međutim, odlučio je da ne objavi.

“Proučavao sam arhive, naravno, detaljno, i privatne arhive. Sve to proučim, sve vidim. Tu nalazite strašne stvari. Našao sam originalno pismo koje je jedna ćerka uputila protiv svog oca i maćehe, i to Gestapou. Kaže: „Moj otac i maćeha slušaju Radio London”, ispričao je.

Prema njegovim rečima, u prijavi su bili navedeni adresa, raspored prostorija i uputstva kako da ukućani budu zatečeni dok slušaju program.

“Ona kaže i motiv: „Oni su mene oštetili za nasledstvo”. Razmišljao sam prvo da to objavim, a onda i da odem da zvonim na vrata. Onda sam rekao sebi: tu žive neki potomci. Šta ako nađem neke unuke, njenu decu ili nekoga? Šta bih rekao?”, naveo je.

“Mislio sam da je to previše. To je, recimo, trenutak kada sam stao. Smatrao sam da je neetički, da je to već prelaženje granice, da ću nekome da uništim život. Neko drugi ne bi stao, ali ja nisam mogao”, rekao je Stefanović.

Milošević kao „novi Ranković”

Govoreći o političkim promenama koje su prethodile višestranačju, Stefanović je izneo svoje tumačenje značaja sahrane Aleksandra Rankovića.

“Cela ta naša novija, postkomunistička istorija počinje sa Rankovićevom sahranom. Desilo se čudo, došlo je nekih sto hiljada ljudi, što niko nije očekivao. Kada je umro Ranković, onda je rečeno: „Čekaj, nama treba novi Ranković”. Neko ko će da reši Kosovo. To je ono što je počelo da bruji u glavama ljudi. Onda je u Miloševiću viđen novi Ranković”, ocenio je.

“Milošević je, u stvari, reinkarnacija Rankovića u kolektivnoj svesti srpskog naroda, a Osma sednica nastavak Brionskog plenuma, ispravljanje greške Brionskog plenuma. Srbi su mislili da je završetkom Osme sednice pravedno završen Brionski plenum i da sada konačno krećemo u pravu Jugoslaviju, onu našu”, rekao je Stefanović.

Osvrnuo se i na uslove u kojima su organizovani prvi višestranački izbori.

“Milošević je znao da mora da uvede opoziciju, višepartijski sistem. Svima je bilo jasno da moraš da imaš opoziciju, ne možeš da budeš van sveta. Ali u tom modelu: dobro, osnovaćemo ih, mi ćemo da osnujemo opoziciju”, naveo je.

“Sećam se, prvi izbori, 9. decembra 1990. godine, bili su takvi da je Milošević tražio da ne budu višestranački birački odbori. Prva najava bojkota izbora bila je zbog toga, da se uvedu višestranački birački odbori, da mogu da se broje glasovi. On je rekao da će sudije biti predsednici biračkih odbora i da će oni državno, pošteno da broje”, ispričao je.

„Đinđić se menjao, treći čovek bio je kada je postao premijer”

Stefanović je veliki deo razgovora posvetio Zoranu Đinđiću, sa kojim je sarađivao, i njegovoj promeni od početka političkog angažmana do dolaska na čelo Vlade.

“Onda vidite kako se Zoran Đinđić razvija u političara. Prvo je rešio problem sa govorom. Naučio je engleski, bio je strašan đak, mogao je da uči. Skinuo je minđušu, sredio se, obukao sako. Sve ono što su mu rekli da treba da radi političar koji hoće da dobije glasove, on je prihvatio. Hteo je da bude političar koga će narod da voli”, rekao je Stefanović.

“On je potpuno drugi čovek. Treći čovek bio je kada je postao premijer. Menjao se, prosto se menjao”, dodao je.

Za novu knjigu, u kojoj piše i o Đinđiću, čitao je njegovu doktorsku disertaciju.

“Kao što sam pročitao „Filosofiju palanke” da bih mogao da napišem priču o Radomiru Konstantinoviću, tako sam pročitao i doktorsku disertaciju Zorana Đinđića o marksizmu. Ne verujem da su svi oni koji su pisali o Đinđiću čitali njegovu doktorsku disertaciju, ali tu je njegova suština. Fascinantan čovek”, ocenio je.

Naglasio je da pisanje o nekadašnjem premijeru zahteva strpljenje.

“Priču o Zoranu Đinđiću u novoj knjizi počinjem time da pisati o njemu, a isto tako i čitati o njemu, ne može svako, i ne treba da čita onaj ko nije spreman na strpljenje i dubinsko shvatanje njegove ličnosti. Bio je naizgled kontradiktorna ličnost, teško uhvatljiva, velikih vrlina i izvesnih mana”, rekao je Stefanović.

“Iako sam imao priliku da sa njim svakog dana, jedno godinu dana, sarađujem u tim prelomnim trenucima, sada ne mogu aforistički, u jednoj rečenici, da dam kroki njegove ličnosti. Velika je ličnost i vidi se koliko nam nedostaje takav profil” , dodao je.

„Ja sam ga i voleo i mrzeo”

Govoreći o Đinđićevoj ambiciji, Stefanović je istakao njegovu želju da ostavi trag u istoriji.

“On je bio jedan um koji je mogao da razlaže stvari. Hteo je, u onom antičkom smislu agona, da se proslavi. Njemu je bilo sitno ovo sve. Hteo je da ostane zabeležen u istoriji”, rekao je.

Prisetio se i Đinđićeve reakcije nakon što je, kao čovek zadužen za informisanje, medijima javio da su ga na jednom događaju gađali jajima.

“Uveče me je zvao: „Nenade, šta si mi to uradio, zašto mi to radiš?” Pitao sam: „Zorane, šta je bilo?” Kaže: „Kako si smeo da kažeš da su me pogodili jajima?” Ja kažem: „Pa jesu”. Kada je ubijen, setio sam se toga i zaledio sam se. Onda mi je bilo jasno koliko je hteo da se proslavi”, ispričao je Stefanović.

“Bio je hrabar i hteo je da se proslavi. Bilo mu je važno njegovo mesto u istoriji. Meni je bilo zadovoljstvo što sam imao priliku da radim sa njim, iako je to bilo jako teško”, rekao je.

Svoj odnos prema Đinđiću opisao je rečima:

“Ja sam ga i voleo i mrzeo. Takav je čovek bio. Ali sada zaista imam pozitivno mišljenje o njemu”.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar