JELICA KOVAČEVIĆ "ZA NAŠIM STOLOM" O GUBITKU OCA: "Sa 16 godina sam morala da odrastem" (VIDEO)

Glumica i producentkinja Jelica Kovačević govorila je u podkastu „Za našim stolom“ o detinjstvu uz baku, gubitku oca, podršci profesora Vladimira Jevtovića i odluci da sama stvara predstave kada angažmani izostanu. Otkrila je i šta je želela da kaže filmom „Glad“ i za kakvim odnosima među ljudima danas čezne.

Najdraže uspomene iz detinjstva Jelica vezuje za selo Milatoviće i baku, uz koju je provodila veliki deo godine. Iako je odrasla u Beogradu, seoski život je, kaže, snažno uticao na njene navike, vrednosti i odnos prema prirodi.

“Mnogo toga sam naučila od svoje bake. Možda sam najponosnija na onaj deo sebe koji sam od nje dobila, na nešto iskonsko što smo zaboravili. Mi smo zapravo svi iz prirode, nismo sa asfalta” - rekla je Jelica.

Uz baku je naučila da muze krave, pravi sir i kajmak, prepoznaje biljke i obavlja svakodnevne poslove na imanju. Njene rečenice i danas pamti i često ih se seti kada razmišlja o sopstvenim odlukama.

Želju da se preseli u prirodu dodatno je ohrabrio primer njenog brata i snaje, koja je iz Njujorka došla da živi u srpskom selu.

“Najvrednije je u životu da pratite sebe, da sebe nikada ne izdate i da budete verni sami sebi” - istakla je.

Poeziju je počela da piše još kao devojčica, a pred kraj osnovne škole znala je da želi da se bavi glumom. Razmišljala je i o odlasku na školovanje u Ameriku, ali taj plan nije ostvarila. Danas, kaže, zbog toga ne žali.

Gubitak oca i prerano odrastanje

Bez oca Zorana Kovačevića ostala je sa 16 godina. O tom delu života retko je govorila javno, jer je želela da bude prepoznata po svom radu.

“Ono što je promenilo mene kao ličnost jeste moje prebrzo odrastanje sa tih 16 godina. Jako mi je žao što je moj otac izgubio život tako mlad” - rekla je.

Oca pamti kao energičnog čoveka i vizionara, a odnos roditelja kao važan oslonac koji su ona, sestra i brat poneli iz porodice.

“Moji roditelji su se rano uzeli, iz čiste i istinske ljubavi, i borili su se jedno za drugo. Mnogo sam srećna što sam dete ljubavi. To je meni, mojoj sestri i mom bratu najveća potpora u životu” - navela je glumica.

Na pitanje koliko je očevih prijatelja ostalo uz porodicu posle njegove smrti, odgovorila je da bi mogla da izdvoji možda dvoje. Ipak, naglasila je da ne želi sebe da doživljava kao žrtvu.

“Meni je najvažnije u životu da ostanem čovek” - rekla je Jelica i dodala da poslednjih godina uči i kako da više čuva sebe.

Profesor čije savete i danas pamti

Glumu je upisala sa 17 godina, u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Njegova podrška nije bila vezana samo za studije: i kasnije mu se obraćala kada je imala nedoumice i donosila važne profesionalne odluke.

“Kada radim projekte, često se pitam: „Profesore, šta biste vi rekli?“ Mnogo bi mi bilo lakše da je živ i da je tu sa mnom. On je bio mentor i posle završetka studija”-ispričala je.

Sa osmehom se prisetila i svoje nestašnosti na akademiji, ali i toga da je morala ponovo da polaže diplomski ispit jer mesecima nije upisala ocenu.

Po završetku studija suočila se sa čekanjem na angažmane i razočaranjima posle kastinga. Tada joj je posebno značio profesorov savet da glumci sami stvaraju prilike za rad.

“Govorio nam je: „Deco, ako u životu ne budete imali posla, udružujte se i stvarajte. Nemojte da vas to obeshrabri.“ Niko ne može da mi oduzme ono što jesam, a ja sam glumica” - naglasila je.

Taj savet primenjuje i danas, stvarajući predstave u sopstvenoj produkciji. Mladim koleginicama preporučuje da već tokom studija rade monodrame i duodrame, okupljaju saradnike i razvijaju svoje ideje.

“Biti glumac za mene je poziv. Nikada mi nije bio posao i nadam se da nikada neće biti. Uvek kada počinjem da radim, radim kao da nikada nisam radila. Svaka uloga je moja prva uloga” - rekla je.

„Nisam želela da gradim karijeru na privatnom životu“

U razgovoru se osvrnula i na ranije izneto iskustvo sa seksualnim uslovljavanjem za dobijanje uloge. Navela je da je tada pobegla i istakla da takvi pritisci nisu vezani isključivo za glumačku profesiju.

Objasnila je i zašto o tome nije ranije govorila u javnosti.

“Nikada nisam htela da pravim karijeru na takvim stvarima. Nisam želela da pričam ni o ocu. Nikada nisam htela da pravim karijeru na njegovom životu ili na neprijatnostima koje su mi se dešavale” - rekla je Jelica.

Ono čime želi da se bavi i po čemu želi da bude prepoznata jesu umetnost i stvaralaštvo. Pored glume, važni su joj poezija, slikarstvo, filozofija i boravak u prirodi.

Jefimija i kneginja Milica kao inspiracija

Govoreći o predstavi „Crveno i zlatno“, Jelica je otkrila da je poželela da radi duodramu o Jefimiji i kneginji Milici, a zatim se obratila Božidaru Kneževiću da napiše tekst.

U središtu predstave su dve žene suočene sa posledicama Kosovskog boja i teškim odlukama, među kojima je i Oliverin odlazak Bajazitu.

Kroz njihove sudbine otvaraju se pitanja odgovornosti, žrtve i očuvanja zajednice.

Predstava je, prema njenim rečima, igrana u Parizu i Pragu, a u Moskvi je dobila nagradu za režiju. Posebno joj znače reakcije publike.

“Kada u publici vidite velikog, gorostasnog muškarca koji se zaplakao i aplaudira, to mi je najveći poklon na svetu za ono što smo mu dali” - rekla je.

„Glad“ kao priča o traumama i nezasitosti

Na tekstu iz kojeg je nastao film „Glad“ počela je da radi 2016. godine. Kasnije ga je na doradu dala Božidaru Kneževiću. Kroz život četvoro ljudi želela je da progovori o traumama, prihvatanju, praštanju i potrebi savremenog čoveka da neprestano nešto kupuje i poseduje.

Jelica tumači glavnu junakinju Katarinu, a film opisuje kao psihodramu koja istražuje kako prošlost utiče na sadašnje odnose i odluke.

“Želela sam da kroz Katarinin lik pokažemo tu globalnu glad: koliko danas svega imamo, a ljudi misle da sve mogu da kupe. Kupuju i gomilaju, bilo da je reč o hrani, garderobi ili ljudima” - objasnila je.

Materijalno obilje u filmu ne donosi junacima ispunjenje.

“Likovi su smešteni u luksuz, imaju sve, a zapravo nemaju ono što žele” – rekla je.

Kao najteži deo realizacije izdvojila je pronalaženje novca. Ideja, kaže, ima mnogo, ali je potrebno izboriti se za njihovo ostvarenje.

“Kao i u ljubavnim odnosima, moraš da delaš. Ljubav je delatna stvar. Ako ne pokazuješ ljubav, ako ne delaš, koga voliš?” – upitala je.

Na pitanje čega je sama gladna, odgovorila je da joj nedostaju bliskost, poverenje i više radosti u svakodnevnom životu.

“Gladna sam sveopšte ljubavi, radosti i lepote. Da se ljudi smeju, da se zezamo, da ovaj život prođe u radosti i veselju, a ne da stalno procenjujemo jedni druge. Da pružimo ruku jedni drugima” - rekla je Jelica.

Prisетila se komšijskih odnosa iz detinjstva, kada je mogla da ode kod komšinice na ručak i da tamo sačeka roditelje. Nedostaje joj i sigurnost s kojom su ljudi jedni drugima ostavljali ključeve da obiđu kuću i zaliju cveće dok su na putu.

“Eto, toga sam gladna, iskreno, jesam” - zaključila je.

BONUS VIDEO:

 

 

Ostavite komentar