DRAGOLJUB KOJČIĆ U PODKASTU "PERSPEKTIVE": U osnovi politike mora da stoji etika (VIDEO)

Filozof Dragoljub Kojčić govorio je u emisiji "Perspektive" na televiziji K1 o porodičnom iskustvu ratnog i posleratnog progona, nacionalnoj samosvesti, počecima višestranačja u Srbiji i političkom nasleđu perioda nakon petog oktobra.

Kroz sećanja na svoju majku Staku, sopstveno političko angažovanje i poznanstvo sa Zoranom Đinđićem, izneo je stavove o slobodi mišljenja, pluralizmu i odgovornosti prema zajednici.

Uvod u emisiju: Majčini memoari i dve hiljade dana robije

Kojčić je razgovor započeo sećanjem na majku Staku, rođenu Marković, i njene memoare „2000 snova o slobodi“. Kako je objasnio, naslov knjige povezan je sa vremenom koje je provela na robiji.

„Reč je o mojoj majci, koja se devojački prezivala Marković, a ime joj je Staka. Napisala je memoare koji se zovu ‘2000 snova o slobodi’, jer je toliko dana provela na robiji u Zabeli“, rekao je Kojčić.

Naveo je da je Nikola Milošević visoko ocenio njenu knjigu, a posebno je istakao ulogu književnosti u njenom preživljavanju zatvorskih dana.

„Nikola Milošević smatrao je da je to naša najbolja memoarska literatura. Ona je bila ekonomista, ali je bila sklona literaturi. Odmah da kažem: literatura može da spase život. Ona kaže da ju je upravo za tih dve hiljade dana u Zabeli i na drugim mestima gde je robijala spasla poezija“, naveo je.

Prema njegovim rečima, majka je napamet znala veliki broj stihova, koje je kasnije rekonstruisala.

Govoreći o njenom poreklu, opisao je porodični život u Valjevu i kafanu „Kraljević Marko“, koju je držao njegov deda. To mesto je, prema njegovom kazivanju, okupljalo ljude različitih političkih opredeljenja.

„Kafana ‘Kraljević Marko’ bila je institucija u Valjevu, mesto gde su se uvek sakupljali političari. Interesantno je da je moj deda bio obrenovićevac, ali su tu dolazili i Karađorđevićevci i Obrenovićevci“, rekao je Kojčić.

Porodica se, nakon finansijskog sloma izazvanog velikom ekonomskom krizom, preselila u Beograd. Njegova majka je završila Ekonomski fakultet i zaposlila se u Ministarstvu inostranih poslova.

„Mama je bila uporna. Završila je Ekonomski fakultet, bila je prva generacija, a zatim se zaposlila u Ministarstvu inostranih poslova“, naveo je.

Kako je ispričao, planirano diplomatsko angažovanje prekinuo je rat, nakon čega je otišla u Valjevo i predavala u Trgovačkoj akademiji.

Susret sa Dražom: Porodično svedočenje iz ratne jeseni

Kojčić je opisao susret svoje majke sa Dražom Mihailovićem u Kadinoj Luci, u ratnu jesen 1941. godine. Naglasio je da događaj prenosi prema njenom sećanju.

„Bila je duboka jesen 1941. godine, padala je kiša, a te noći su Nemci jurili Dražu Mihailovića da ga zarobe. Mama kaže: ‘Spavala sam u jednoj sobi sa domaćicom, a domaćin je bio u drugoj. U jednom trenutku domaćin kuca na vrata i kaže: Oblačite se brzo, ovde je Draža Mihailović’“, ispričao je Kojčić.

Prema njegovim rečima, Mihailović je želeo da sazna šta se događa u Beogradu, dok je njegova majka želela da upozna čoveka o kojem je već slušala.

„Draža je želeo da čuje šta se dešava u Beogradu, jer je shvatio da je mama bila bliska tom miljeu establišmenta. Mamu je interesovalo, pošto je već išla legenda o Draži Mihailoviću, da vidi ko je i šta je. On je tada njoj izložio načela svog programa“, rekao je.

Kojčić je naveo da određene delove tog razgovora nije objavio u njenoj knjizi, nakon upozorenja da bi mogli biti zloupotrebljeni.

„Mene su zamolili ljudi, jedan od njih član Srpske akademije nauka i umetnosti, da to ne objavim u njenoj knjizi. Knjiga je objavljena kada su već procesuirani Srbi u Hagu. Rekli su da bi zlonamerni istraživači prošlosti pokušali da pronađu motive za etničko čišćenje, mada Draža to uopšte nije rekao“, naveo je Kojčić.

Govoreći o sadržaju koji mu je majka prenela, Mihailovićevu zamisao opisao je kao Srbiju „u prirodnim granicama“, uz mogućnost mirnog preseljenja i razmene imovine za one koji ne bi želeli da u njoj ostanu.

„Ne u nekom imperijalnom smislu, nego Srbija u prirodnim granicama“, rekao je Kojčić, prenoseći svoje razumevanje majčinog svedočenja.

U tom kontekstu pomenuo je „mirnu razmenu stanovništva“ i princip „dinar za dinar, kuća za kuću“.

Razgovor o ratnoj sudbini porodice nastavio je pričom o ujaku Dragoljubu Markoviću, po kojem je dobio ime i čija sudbina, kako je naveo, nije pouzdano utvrđena.

„Njemu se ne zna trag. Mom ujaku se ne zna trag. Eto, ja sam neka vrsta živog spomenika“, rekao je.

Pomenuo je više pretpostavki o njegovoj smrti, naglašavajući da porodica nema konačan odgovor o tome gde je i kako stradao.

Posleratno montirano suđenje: Promena optužnice za 24 sata

Kojčić je posleratno suđenje svojoj majci opisao kao politički montiran proces. Prema njegovom kazivanju, uhapšena je po povratku iz opere, a potom odvedena u Valjevo, gde je organizovano javno suđenje.

„Prva optužnica protiv moje mame bila je saradnja sa Nemcima. Ali Valjevci, pošto je suđenje bilo javno, počnu da se smeju: kako je mogla da sarađuje sa Nemcima kada su je Nemci izveli pred sud i vodili na streljanje?“, rekao je Kojčić.

Objasnio je da je njegova majka tokom okupacije pomogla jednoj profesorki matematike, komunistkinji, da izbegne streljanje, nakon čega je i sama bila uhapšena.

„Mama je uspela nekako da je spase. Ali onda je druga strana videla da je moja majka izvukla komunistkinju sa streljanja. Nemci hapse mamu i izvode je pred preki nemački vojni sud“, naveo je.

Prema njegovim rečima, i ona je bila povedena na streljanje, ali je zahvaljujući intervenciji uspela da preživi.

Kojčić je potom opisao promenu optužnice na posleratnom suđenju.

„Kažu: odlaže se suđenje, sutra novo suđenje. Promenjena optužnica: saradnja sa Amerikancima i Englezima. Za 24 sata“, rekao je.

Preneo je i majčinu reakciju:

„Mama kaže: ‘Pa to su vaši saveznici. Gde je problem ako sam sarađivala?’“

Kako je naveo, osuđena je na 15 godina robije, a u zatvoru je provela približno pet godina.

„Činjenica je da je odležala pet godina robije i da su je tri noći uzastopno prozivali za streljanje u Zabeli“, rekao je Kojčić.

Posebno je izdvojio njeno sećanje na zatvorenika kojeg su odveli na streljanje i džemper koji je ostao u njegovoj ćeliji.

„Kada su ga izveli iz ćelije, mama je videla njegov džemper. Uspela je da utrči u tom trenutku, dok su njega izvodili na streljanje, uzela je taj džemper i predala ga njegovoj mami kada je izašla sa robije“, ispričao je.

Naveo je i da je postojala namera da njeni memoari budu pretočeni u televizijsku dramu, za koju je scenario radio Nebojša Pajkić, ali da projekat nije realizovan.

Nacionalna samosvest naroda: Patriotizam i univerzalna načela ljudskosti

Kojčić je ocenio da je jedan od važnih pomaka u proteklim decenijama jačanje nacionalne samosvesti. Istovremeno je kritikovao odnos prema sopstvenom identitetu koji, prema njegovom mišljenju, prerasta u samoprezir.

„Ono što je dobro jeste da smo došli do određenog stepena nacionalne samosvesti. Ali postoje i ostaci jedne druge identitetske samosvesti koja prezire sve što je srpsko, beži od svega što je srpsko i dolazi do oblika samomržnje“, rekao je.

Naglasio je da patriotizam ne smatra isključivim pravom pripadnika jednog naroda i da nacionalnu pripadnost ne vidi kao prepreku zaštiti drugih.

„Da neko napadne nekoga ovde zato što je Hrvat ili zato što je Albanac, ja bih ga branio. Ja bih ga svojim životom branio, posebno njegovo dete. To je nešto nedopustivo“, poručio je Kojčić.

Govoreći o svom odnosu prema drugim kulturama, istakao je da nacionalna samosvest i kosmopolitizam mogu da postoje zajedno.

„Nemam ni strahopoštovanje prema političkom Zapadu ni osećaj inferiornosti. Ja sam kosmopolita“, rekao je.

Objasnio je da dela svetskih pisaca i mislilaca doživljava i kao deo sopstvene kulture, uključujući autore sa kojima se politički ne slaže.

„Mi ne tražimo nikakvu protekciju kao srpski narod, ni privilegiju. Mi samo tražimo da se poštuju univerzalna načela ljudskosti, prava i pravde“, naglasio je.

Srpsko nacionalno pitanje povezao je sa demokratskim pravom na očuvanje identiteta i slobodno političko odlučivanje.

„Mi danas ne branimo samo supstancu identiteta, granice i suverenost. Mi branimo i demokratiju“, rekao je Kojčić.

Počeci srpskog pluralizma: Sloboda podrazumeva pravo na različito mišljenje

Govoreći o svom angažovanju na početku višestranačja, Kojčić je naveo da je pisao prvi program Narodne radikalne stranke krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Istakao je da je njegovo političko opredeljenje bilo zasnovano na uverenju da demokratija zahteva stvarnu slobodu mišljenja.

Kritikovao je očekivanje da svi pripadnici određene profesije, generacije ili sredine moraju imati isti politički stav.

„Iznenađen sam da nekome uopšte može da padne na pamet ta vrsta unisonosti i homogenosti samo zato što pripadaš jednom kraju, naselju u Beogradu ili određenoj struci“, rekao je.

Isto načelo primenio je na studentski pokret.

„Kao da svi studenti misle isto. Misli jedan broj, ali ne misle svi isto. Na kraju krajeva, niti mogu da misle isto. Upravo sam bežao od svake te nasilne homogenosti“, naveo je Kojčić.

Svoj odnos prema slobodi mišljenja povezao je sa iskustvom iz gimnazijskih dana, kada je, prema njegovom svedočenju, zbog verskih i nacionalnih uverenja bio izložen pritiscima i morao da menja škole.

„Nisam bio mangup niti sam pravio neke nerede, ali sam konstantno držao do srpstva i vere u Hrista“, rekao je.

Istakao je da demokratsko društvo ne zahteva da svi stanu na istu političku stranu.

„Ja ne tražim da se bude na mojoj strani. Ja se samo zalažem za to da svako bude na strani demokratije“, poručio je.

Posebno je naglasio da ustanove kulture i obrazovanja treba da budu mesta slobodnog mišljenja.

„Pogubili smo svest o neophodnosti različitosti, i to tamo gde se najviše priča o tome. Fakultet dramskih umetnosti trebalo bi da bude nukleus, inkubator slobodnog mišljenja, gde svako misli na svoj način“, ocenio je.

Podsetio je da je još 1993. godine, nezadovoljan tadašnjom opozicijom, napisao tekst pod naslovom „Konkurs za novu opoziciju“.

„Ja želim opoziciju, ali stvarno je želim“, rekao je Kojčić.

Demokratija ne može da se nametne silom

Kojčić je naveo da se, uprkos protivljenju politici Slobodana Miloševića, tokom većeg dela devedesetih nije osećao progonjenim.

„Od 1990. godine, pa sve do bombardovanja, nisam bio, ili barem nisam osetio da sam bio, ni pod prismotrom ni pod progonom. Govorio sam o Miloševiću ono što sam mislio o njemu“, rekao je.

Naglasio je da političko protivljenje ne opravdava napuštanje pristojnosti.

„Ja sam se tako i ponašao. Jer demokratija ne može da se nametne silom“, poručio je.

Prema njegovom mišljenju, demokratska kultura nastaje sazrevanjem društva i pojedinaca.

„Ona je bila spontani izraz očekivanja pristojnih ljudi. Ne može da se nametne silom. Čovek mora da sazri da bude i sam demokrata“, rekao je.

Demokratičnost naroda, kako je objasnio, prepoznaje se u prihvatanju razlika.

„Mi smo u osnovi demokratski narod. Ne demokratski u smislu floskule da pripadamo tom izvikanom demokratskom svetu, nego u smislu potrebe afirmisanja i priznanja razlike — razlike u mišljenju. To je neotuđivo od našeg identitetskog bića u političkom smislu“, naveo je.

Dodao je da je borba za pluralizam bila autentična, ali da danas vidi i pokušaje povratka modelima političkog odlučivanja koje smatra korakom unazad.

„Mi smo se autentično borili za pluralizam. Još uvek kod nas postoji taj pluralizam, ali je problem što jedan segment onih koji ga koriste hoće da nas vrati unazad, verovatno u neku nostalgiju za socijalističkim samoupravljanjem“, ocenio je Kojčić.

Ostavština Zorana Đinđića: Vlast kao služenje narodu ili podela političkog plena

Kojčić je razgovor o periodu nakon petog oktobra započeo sećanjem na Zorana Đinđića, kojeg je poznavao iz studentskih dana. Naveo je da su bili na različitim političkim stranama, ali da su komunicirali.

„Poznavao sam Đinđića, studirali smo, bio je nešto stariji od mene. Bio je na potpuno drugoj strani, ali je bio korektan. Jednom me je pozvao i rekao: ‘Znam da ti ne misliš kao mi, ali ako hoćeš da pišeš za neki naš studentski list…’“, ispričao je.

U osvrtu na vlast formiranu nakon političkih promena, kritikovao je njenu fragmentaciju i način na koji su pojedini učesnici razumeli svoje funkcije.

„Ta činjenica o komadanju, fragmentaciji vlasti govori da vlast nisu shvatili kao što bi trebalo: ministrovanje, služenje narodu, administriranje. Nego su to shvatili: ‘Aha, ja sam sada uzeo svoj deo, braniću ga, pokušaću da ga i umnožim’“, rekao je Kojčić.

Prema njegovoj oceni, nakon Đinđićevog ubistva izvesno vreme postojalo je nastojanje da se sačuva pluralizam, ali su potom prevladali pojedinačni interesi.

„Posle ubistva Zorana Đinđića ipak su, iz neke elementarne pristojnosti, pokušavali da održe taj pluralizam. Međutim, vrlo brzo su nadvladali pojedinačni, egoistični i sitnosopstvenički interesi, grabež i tako dalje. To ih je apsolutno urušilo“, ocenio je.

Podsetio je i na sastanke opozicije u Budimpešti i u predgrađu Atine, na kojima je učestvovao. Sa posebnim poštovanjem govorio je o Slobodanu Rakitiću, a opisao je i sopstveno zastupanje nacionalno opredeljenog dela opozicije.

Njegova ključna zamerka učesnicima Demokratske opozicije Srbije odnosila se na napuštanje ideoloških načela nakon dolaska u priliku da preuzmu vlast.

„Kada su namirisali vlast, više ih nije interesovao ni taj minimum ideologije koji su uneli u Demokratsku opoziciju Srbije. To je bila opšta grabež, opšta jagma. Apsolutno su ostali bez ideologije“, rekao je Kojčić.

Povlačeći paralelu sa današnjim protestnim pokretom, izneo je ocenu da različite grupe koje u njemu učestvuju nemaju jasno zajedničko političko polazište.

„Zajednički imenitelj je da nemaju zajednički imenitelj“, rekao je.

Etika u politici: Prvo načelo je opšte dobro zajednice

Kojčić je istakao da se politički pokret ne može procenjivati samo prema programu i deklarativnim ciljevima, već i prema načinu na koji donosi odluke.

„Hajde da proučavamo način na koji se donose odluke dok nisi na vlasti, zato što je to model, paradigma kako ćeš se ponašati kada dođeš na vlast“, rekao je.

Kritikujući plenumsko odlučivanje, izrazio je sumnju u transparentnost nastanka predloga i odgovornost onih koji ih oblikuju. Prema njegovoj oceni, formalno izglasavanje nije dovoljno da bi neki postupak bio suštinski demokratski.

U osvrtu na današnju opoziciju naveo je da nedostatak iskustva kod mladih ljudi može da razume, ali da mnogo važnijim smatra odnos prema etici i zajednici.

„Iskustvo nemaju, što nije za zameriti, jer mnogi nisu ni mogli da ga steknu zbog mladosti. Ali problem je mnogo veći — etika“, rekao je.

Naglasio je da politiku vidi kao delovanje u korist zajednice.

„U osnovi prave politike uvek stoji etika. Prvo načelo etike u politici jeste da se baviš opštim dobrom zajednice. To je moralno načelo“, poručio je Kojčić.

To načelo povezao je sa klasičnom političkom filozofijom, pominjući Platona i Aristotela, ali i sa pojmovima rodoljublja i patriotizma.

„To je etički fundament svake politike. Politika dozvoljava sve moguće razlike, osim da si negativan prema sopstvenoj zajednici“, rekao je.

Prema njegovoj oceni, Srbiji je potrebna ozbiljna politička alternativa, sa jasnim načelima, znanjem i odgovornošću, kako bi postojala dva politička pola sposobna da ponude različite pravce razvoja.

„Mi nemamo po kvalitetu simetrične dve grupacije. Čak se pitam da li je to opozicija u onom ozbiljnom političkom smislu te reči, za koji bih ja želeo da postoji“, naveo je Kojčić.

Zaključio je da bez otvorenog postavljanja pitanja nema ni mogućnosti da se dođe do odgovora o političkoj budućnosti društva.

„Ako ne umemo da postavimo pitanje, ne možemo nigde“, poručio je.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar