BOB ĐURĐEVIĆ U PODKASTU "ZA NAŠIM STOLOM": Od dva kofera i 200 dolara do karijere u IBM-u

Bob Đurđević govorio je u emisiji „Za našim stolom“ koju uređuje i vodi Duško Vukajlović na televiziji K1 o odrastanju, odlasku iz Jugoslavije, karijeri u računarskoj industriji, susretima sa Slobodanom Miloševićem i značenju naslova svoje knjige „Biti David“.

Bob Đurđević rođen je u Beogradu, a zbog očevog posla porodica se više puta selila. Kako je ispričao, deo ranog detinjstva proveo je na imanju Belje, čiji je njegov otac bio upravnik.

„Moj otac je bio šumarski inženjer u državnoj službi. Kako su njega premeštali, tako su se i moji roditelji selili“, rekao je Đurđević.

Porodična priča koja je promenila sve

Govoreći o tom periodu, izneo je i sećanje na događaj koji je, prema njegovim rečima, promenio život njegove porodice.

„U jednom lovu Tito nije ubio jelena. Posle toga je pozvao mog oca na raport i pripretio mu da će platiti za to. Kasnije su ga optužili za planiranje atentata na Tita“, ispričao je Đurđević.

Rekao je da je njegov otac potom osuđen na tri godine zatvora i poslat u Lepoglavu. Taj deo porodične istorije, dodao je, detaljnije je opisao u knjizi.

Nakon očevog izlaska iz zatvora porodica je otišla u Sremsku Mitrovicu, gde je Đurđević završio gimnaziju. U mladosti je želeo da se bavi muzikom i učio je klavir, ali je na kraju upisao Građevinski fakultet u Beogradu.

„Do petnaeste godine moja ambicija je bila da postanem pijanista. Otac me je pitao kako planiram da hranim porodicu ako budem svirao klavir. Da bih njemu udovoljio, otišao sam na inženjerski fakultet. Ne kajem se zbog toga“, rekao je.

Početak u IT-ju

Đurđević je studentske demonstracije 1968. godine opisao kao prekretnicu u svom životu. Ispričao je da su studenti boravili u zgradama fakulteta, dok su se napolju nalazili policijski i vojni kordoni.

„Kada je Tito izašao na televiziju i rekao da su studenti u pravu, moje kolege su slavile. Ja sam sedeo u fotelji i plakao, jer sam shvatio da će nas, kada se sve smiri, uzimati jednog po jednog. Tada sam odlučio da odem iz Jugoslavije“, rekao je.

Pre odlaska radio je tokom leta u Švajcarskoj. Po povratku u Jugoslaviju završio je fakultet, a zatim dobio ponudu koja ga je uvela u svet računara.

„Jedan profesor me je pitao da li bih želeo da radim sa kompjuterima. Nisam bio na Elektrotehničkom fakultetu i dotad nisam ni video kompjuter“, ispričao je.

Posao je prihvatio u građevinskoj kompaniji „Partizanski put“, koja je imala računar IBM 1130. Đurđević je rekao da ga je rad na toj mašini odmah zaokupio. Koristio ju je, između ostalog, za izradu mapa puteva koji su projektovani u Makedoniji.

„Zaljubio sam se u kompjutere. Shvatio sam koliki potencijal ta tehnologija ima za čovečanstvo. Provodio sam tamo i dane i noći“, rekao je.

Ispričao je i da je, u noći kada je Nil Armstrong stupio na Mesec, bio toliko posvećen poslu da nije gledao televizijski prenos.

„Dok je ceo svet gledao Armstronga, ja sam se kroz prozor uvlačio u prostoriju sa kompjuterom da nastavim da radim, pošto je radno vreme već bilo završeno“, naveo je.

Odluku da napusti posao, prema njegovim rečima, doneo je nakon što ga je nadređeni optužio da je službeni računar koristio za pisanje stručnog rada.

„Okrenuo sam se i rekao: ‘Ja ovde više ne radim.’ Istog dana počeo sam da planiram odlazak iz zemlje“, ispričao je Đurđević.

Karijera u Americi

Đurđević je prvo otišao u Kanadu, a kasnije u Sjedinjene Američke Države. Rekao je da je u Toronto stigao sa dva kofera i 200 dolara koje je zaradio radeći u Švajcarskoj.

„Morao sam hitno da se zaposlim. Čovek iz biroa za zapošljavanje predložio je da pozove IBM, pošto sam već radio na njihovoj mašini u Evropi“, ispričao je.

Prvi posao podrazumevao je rad sa perforiranim karticama koje su korišćene za unos podataka u velike računare.

„Radili smo u tri smene. Moj zadatak je bio da kartice sortiramo, organizujemo i ubacujemo u kompjuter. Mladi danas teško mogu da zamisle kako je to izgledalo“, rekao je.

Kasnije je radio u računarskoj industriji, pisao stručne tekstove i osnovao kompaniju Annex Research. Govoreći o svom profesionalnom uspehu, naglasio je da ga nije posmatrao kroz nacionalnost.

„Nisam o tome razmišljao kao Srbin koji je uspeo. Radio sam kao profesionalac u računarskoj industriji. To za mene nije bilo pitanje nacionalnosti“, rekao je.

Ispričao je i da se razišao sa IBM-om jer je smatrao da kompanija nije dovoljno brzo prepoznala značaj personalnih računara. Pored poslovnog rada, pisao je o tehnologiji, umetnosti i društvenim događajima.

„Nikada se nisam bavio samo novinarstvom. Bavio sam se životom. Nisam razdvajao nauku od umetnosti, pisanje od matematike i muziku od drugih stvari kojima sam se bavio“, rekao je.

Tokom devedesetih pokrenuo je i „Truth in Media“. Govoreći o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, rekao je da je tada pisao i radio gotovo neprekidno.

„Nisam mogao da sedim u Arizoni i da pišem o tome, a da ne dođem ovde“, naveo je.

Predstava „Profesionalac“

Đurđević je govorio i o prevodu i adaptaciji drame „Profesionalac“ Dušana Kovačevića za englesko govorno područje. Predstavu je, kako je ispričao, prvi put gledao tokom boravka u Beogradu 1990. godine.

„Gledao sam komad i kao da sam video svoj život unazad. Pomislio sam: da sam ostao ovde, možda bih ja sedeo u toj kancelariji“, rekao je.

Predstava ga je toliko potresla da je po izlasku iz pozorišta predložio Kovačeviću da je prevede na engleski.

„Rekao sam mu: ‘Hajde da ovo prevedemo na engleski, jer je srpski jezik suviše mali za ovakvo remek-delo’“, ispričao je.

Prema njegovim rečima, želeo je da predstavu vidi i publika van Srbije, ali i da se u vremenu kada su o zemlji stizale pretežno negativne vesti pokaže njena kultura.

„Jedna od svrha predstavljanja ‘Profesionalca’ američkoj i engleskoj publici bila je da se pokaže srpska kultura. Da ljudi vide da se ovde stvaraju drame kao što je ‘Profesionalac’“, rekao je Đurđević.

Susreti sa Miloševićem

Đurđević je ispričao da je sa Slobodanom Miloševićem prvi put duže razgovarao tokom boravka u Beogradu 1990. godine, a da su se sastajali i kasnije.

„Moj prvi utisak bio je da je on vrlo prijatan čovek. Ljudski smo prijatno razgovarali. Ali mislio sam da, iako je bio na čelu države, nije dovoljno razumeo kako se menja svetska geopolitika“, rekao je.

Govoreći o jednom od kasnijih susreta, naveo je da je Miloševiću izneo zabrinutost zbog zločina nad civilima tokom rata u Hrvatskoj i tražio da se od njih jasno ogradi.

„Rekao sam mu: ‘Ne smete da dozvolite da se takve stvari dešavaju i morate da se ogradite od toga.’ Odgovorio mi je da je to već uradio. Ja sam mu rekao: ‘Ako ste rekli, recite glasnije. Ja vas nisam čuo, a verovatno nisu ni mnogi drugi. Ili učinite nešto da se to više ne dešava’“, ispričao je Đurđević.

Naglasio je da su to njegova sećanja na razgovore koje je vodio sa Miloševićem.

Značenje „Biti David“

Objašnjavajući naslov autobiografije „Biti David“, Đurđević je ispričao priču o vozaču kamiona kojeg trojica motociklista provociraju u restoranu. Vozač im ne uzvraća tamo, već po izlasku kamionom prelazi preko njihovih motocikala.

„Poenta je da pronađeš bojno polje koje tebi odgovara, a ne ono koje odgovara tvom najvećem protivniku“, rekao je.

U tome vidi i smisao priče o Davidu i Golijatu.

„David nije imao oklop, ali nije hteo da kleči pred Golijatom. Koristio je ono što je imao — praćku. Ja nikada nisam imao praćku, ali znam kako je suprotstaviti se džinovima, šefovima multinacionalnih kompanija i predstavnicima država“, rekao je Đurđević.

Na kraju razgovora govorio je i o svom odnosu prema Srbiji i Americi.

„Srbin sam po rođenju, ali Amerika je moja usvojena domovina. Ona mi je omogućila da postanem ono što jesam. Vrata su bila otvorena, a možda sam ih ja malo gurnuo“, rekao je.

Emisiju je završio rečima koje je, kako je naveo, čuo od patrijarha Pavla: „Ne bojte se ničega osim greha.“

BONUS VIDEO

Ostavite komentar