Učiteljica koja je AMERIČKOG AMBASADORA naučila srpski: Deca diplomata su TUŽNA DECA, Kristofer je DALEKO DOGURAO

Sve što treba da znam u životu naučio sam u učionici drugog razreda kod gospođe Brašić. Neverovatno je ponovo se povezati sa njom danas posle svih ovih godina!

Ovo je američki ambasador Kristofer Hil napisao na svom Twitter nalogu posle susreta sa svojom učiteljicom, a mnoge u Srbiji iznenadila je vest da ga osim diplomatke karijere za Beograd vežu i lepa sećanja iz detinjstva.

Naime, on je u prestonici tadašnje Jugoslavije proveo deo detinjstva i zato odlično govori srpski jezik. Njemu je otac bio diplomata i te 1961. godine išao je u drugi razred internacionalne škole na Senjaku.

 

 

Kako piše u svojim memoarima “Osmatračnica – život na prvim linijama američke diplomatije“, za službu u Beogradu se sam prijavio, a tadašnji ambasador Lorens Iglberger bio mu je prvi mentor.

Kristoferova nastavnica Džilijan Gibon Brašić u “Uranku” na K1 televiziji ispričala je kako je došlo do susreta.

- Ambasada je kontaktirala školu. Saznali smo kada će Kristofer da dođe u školu, pa smo organizovali sastanak. Kako starimo volimo da pamtimo događaje iz naše mladosti. Setio se da je učio o dinosaurusima, a mi predavači u školi smo imali potpunu slobodu da biramo materijal. Tada je bio engleski sistem - rekla je ona.

Brašić je otkrila i šta možemo da očekujemo od američkog ambasadora.

- Mi učitelji uglavnom pamtimo decu koja su bila “izazov”. Kristofer Hil je bio tih, miran, prilično povučen. Daleko je dogurao - ispričala je Džilijan Gibon Brašić u emisiji “Uranak” na K1 televiziji.

Škola je otvorena 1948. godine, a Džilijan Gibon Brašić se tamo zaposlila 1958. godine.

- U početku škola je imala prostorije u američkoj ambasadi, da bi se 1957. preselila u Temišvarsku ulicu na Senjaku i od tada je na istom mestu. Osnovna stvar kod ove škole je jezik. To je počelo kao britanska škola engleskog jezika, a kasnije su Amerikanci imali neke vojne misije pa je dosta diplomata bilo ovde - rekla je ona.

Džil je ispričala kako je to izgledalo u početku.

- Nikada nisam imala ispod deset, dvanaest učenika u razredu, pa tako osam razreda, a bio je jedan razred po godini. Nekada, kada su bile krizne situacije i diplomate odlazile, nekoliko razreda smo spajali zajedno. Nema zemlje gde nema krize - našalila se gospođa Brašić.

Diplomate su obožavale Jugoslaviju

Kako Džil priča stranci su bili oduševljeni našom državom.

- To su uglavnom bila deca diplomata. Za vreme Tita Jugoslavija je bila jako popularna zemlja. Bilo je puno diplomata koji su ovde bili presrećni, jer su mnogo voleli Jugoslaviju. Često su za Jugoslaviju pričali da je najlepša zemlja u kojoj su bili. Za tu decu, koja nisu govorila srpski, ta škola je bila veoma važna. Ta škola je bila njihov svet - rekla je Džilijan Gibon Brašić u “Uranku”.

Foto: K1info

Kako kaže, uvek je bilo važno da obrazovanje bude na visokom nivou.

- Uvek je bilo važno da u školi ne bude previše nizak standard obrazovanja u odnosu na ono što imaju u svojoj državi. Nastavnici su bili u početku Englezi. Uglavnom su nastavnice bile Engleskinje koje su se udale za Srbe. Takav je bio i moj slučaj. Godine 1962. Amerikanci su dali novac i sredili biblioteku uz uslov da direktor bude Amerikanac koji je hteo da “šutne” Engleze i dovede svoje Amerikance. Čini mi se da smo bili vrlo savesni i vredni. Amerikancima nismo dali razlog da nas “šutnu” ili da nam nađu grešku - priča bivša Hilova nastavnica.

Džil kaže da je bilo jako teško uklopiti sve i da je bilo turbulentnih vremena.

- U školi smo uvek imali vanškolske aktivnosti. Ova škola je imala mnogo važniju ulogu nego obične škole u drugim državama. Išli smo u pozorište ili u druge internacionalne škole. Imali smo i naš dramski klub. Mislim da je Kristofer više govorio o atmosferi, da je bila pozitivna. Bila je “otvorena” atmosfera. Išli smo na Topčider i hvatali pijavice pa smo ih stavljali u akvarijum. Bio je tu i jedan Japanac koji se posle 15 godina vratio u Beograd. Njegov otac diplomata je otišao u Beč, a on je došao u Beograd da nađe svoju učiteljicu i svog vozača. Kako kaže, to su mu bile dve osobe najvažnije u njegovom životu, vozač i učitelj - ispričala je ona.

Deca diplomata su tužna

Prema njenim rečima, veliki broj učenika iz Japana i Nemačke koji su bili i školovali se u inostranstvu, prilikom povratka u svoje zemlje su izvršavali samoubistva.

- Život u inostranstvu je ostavljao težak utisak na porodicu i sve učenike. Deca diplomata, nisu privilegovana, već su tužna. Toj deci život mnogo zavisi od atmosfere u porodici. Da li dete ima poverenje u sebe ili svoju vrednost. Pričali smo o tome ranije sa učenicima. Mali Amerikanci nisu bili dobro prihvaćeni kada su se vraćali u Ameriku. Amerikanci u SAD nisu mnogo putovali pa su im “smetala” deca koja su živela u Evropi. Dosta zavisi i od porodice i od zemlje. Kod mene je bio jedan dečak čiji je otac radio u kanadskoj ambasadi. To im je bio prvi put van granica rodne zemlje. Majka se psihički razbolela i bilo im je jako teško - ispričala je Džilijan.

 

Kako danas izgleda ova škola?

Koordinatorka ISB internacionalne škole u Beogradu Branka Srećković Minić ispričala je kako danas izgleda ova prestižna škola.

- Danas imamo oko 20 odsto lokalne srpske dece u školi. Škola je daleko veća nego kada je Džil bila učiteljica. Sada imamo oko 400 đaka iz 52 različite države, a oni pričaju oko 30 različitih jezika. Imamo programe od treće godine do velike mature. Danas mi nismo jedina škola, postoji nekoliko srpskih škola koje imaju autorizaciju za međunarodnu maturu. Počeli smo sa osam đaka, a sada imamo oko 30 po godini. U mnogim stvarima to jeste privilegovana škola, ali kada pogledate da je to nekoj deci osma škola u nizu shvatite da je integracija jako teška - ispričala je ona.

Foto: K1info

Ona dodaje da oni posvećeno rade na tome da se ta deca što brže i što bolje integrišu.

- Dolaze nam i deca koja kod kuće govore dva različita jezika, a onda dođu u školu gde se govori engleski, a oko škole srpski. Predavači su uglavnom profesori kvalifikovani da predaju u ovakvim školama, a postoji i sistem internacionalnih nastavnika. Na primer dođe nam profesor koji je tri godine bio u Bankoku, a pre toga četiri godine u Kini. Učitelji koji dolaze mogu da ostanu sedam godina u tom “eks-patriot” statusu. Tako je donesena odluka. Ako bi neko želeo da ostane i posle tih sedam godina dobio bi lokalni status - napominje Srećković Minić.

Kako kaže, oni  isključivo rade po programu međunarodne mature.

- To je program za koje škole apliciraju. Moraju da ispune određene standarde koji su isti svuda u svetu, ali onda u okviru toga roditelji tačno znaju šta će njihova deca učiti. Isto gradivo se uči u Parizu i Beogradu. Program je prilagođen za decu koja imaju “više identiteta” uz svoj porodični i koji su boravili u više zemalja. Sa ovom školom može da se upiše fakultet u Srbiji. Bilo ko iz programa internacionalnih škola može da aplicira na fakultetete u Srbiji, ali se često odlučuju da master rade u inostranstvu - ispričala je Branka Srećković Minić.

 

 

 

 

Ostavite komentar