Pitala me Darija, četvorogodišnji nastavak mog nastavka, gde tačno mogu da se kupe oblak i kiša, čula je, u jednoj pesmi, da su na prodaju.
I lepo sam joj objasnio da na mesecu postoji kiosk, crvene boje - nekada su tete u belim keceljama tu prodavale viršle - i da danas, iste te tete, za malo zvezdane prašine, baš na tom belom mesecu, u crvenom kiosku, prodaju oblake i kišu. I jogurt, ako insistiraš.
Ljubopitljivo dete, interesuje je gde da nabavi zvezdanu prašinu, malo kiše i oblaka da pazari, što, objasnio sam joj, uopšte nije problem: dovoljno je, Darija, da uzmeš dve zvezde, protrljaš ih jednu o drugu, i eto ti prašine. Onda trk na mesec, dobar dan - dobar dan, mogu li, molim vas, da dobijem dva oblaka, i tri kiše.
K1 televizija
Posle mi je ona koja me nastavlja, a koju nastavlja Darija, javila da je dete, nakon što je razmislilo, saopštilo da mi "ništa ne veruje", a još malo kasnije, svi moji nastavci su, na viber grupi, zaključili da je prošlo vreme kada sam decu (njih), mogao da lažem, i dosta ih je to oduševilo.
Pošto sam ih lagao, nemilice, te su, do skora, verovali da mi je ožiljak na leđima, nastao sitnim operativnim zahvatom, stvarno napravila indijanska strela, a i danas da ih pitate koje je Barbikino pravo ime, reći će vam: Brmbljoca.
Lagati decu, smatrao sam, bogougodan je posao, deca žive na bajkama, izmišljotinama, mašti, i to treba podsticati, što duže veruju u zvezdanu prašinu, kao rešenje, manje će život da ih plaši.
I svega toga sam se setio dok sam čitao poslednji broj "Radara", hvala redakciji što me je vratila u detinjstvo, jer sam bio ubeđen "Zabavnik" da čitam, i omiljenu mi rubriku - Verovali ili ne.
I, odmah da kažem, odličan posao su uradili, pogotovo tekstom "Dan kada je Vučić pucao narodu u leđa". Naježio sam se dok sam čitao, strepeo zbog naroda, oči iskolačio, stomak me zaboleo... što je, sve zajedno, sasvim ok, izeš bajku koja te ne naplaši i maštu ti ne probudi. Šta su čitaoci, nego velika deca, i treba da veruju u čuda, u vile i vilenjake, u veštice i čarobnjake, divove i patuljke, i u zvučni top, nadasve.
Jedino mi je malo zasmetalo odsustvo nekih elemenata bajki, a smatram da su neophodni, ne možeš da se ne držiš pravila koja su postavili, u davna vremena, oni prvi pripovedači tako dragih nam izmišljotina.
Primera radi, ne možeš da ispričaš kako su zlikovci u uniformama planirali da naprave klin i zalete se, tog 15. marta, godine bivše, u građane i građanke, a da se to onda ne dogodi.
Ako, na početku bajke, najaviš krvoproliće, ono, brate, mora da se desi.
Ne može, da idemo dalje, jedan zlikovac da pita šta da radi sa zvučnim topom, a da mu drugi na to da "neodređen odgovor". Svašta. Ima da kaže: Pucaj. Narodu u leđa.
Ima još, ali je ipak najveća greška odsustvo srećnog kraja, a srećan kraj je, tvrdio je moj mudri otac, samo kada, na kraju, njih dvoje odu na more.
Nema odlaganja srećnog kraja. Nema onog - doći će jednog dana princ. Umreće jednog dana veštica. Kada se stvari promene, a ne znamo kada je to, Plavokosu će izbaviti iz kule. Svašta. Ko da veruje u nešto što će, možda, da se dogodi, a možda i neće.
Elem, zbog tih propusta, predlažem da ponove tekst, ali onako kako bih ga ja ispričao Dariji.
Ovako:
Bio jednom jedan Vučić. I hteo da puca narodu u leđa. Pa otišao na Mars, do crnog kioska na kojem piše Darkweb, i tamo, u zamenu za crnu materiju koju je nabavio usput, kupio dve stvari:
Zvučni top, star pet godina, i kremu koju kada namažeš budeš mlađi deset godina.
Onda sišao na zemlju, namazao top kremom, što učini da top, star samo pet godina, nestane, pošto je podmlađen pet plus pet godina, i tek onda je onim zlikovcima u uniformama izdao naređenje: "Pucajte. Narodu u leđa".
Posle toga ovi naprave klin, zalete se u narod, narod okrene leđa, i tada, zna se, opali onaj top, u narodna leđa. Krvoproliće.
I taman kada su Vučić i zlikovci pomislili da je kraj, pojave se ovi iz "Radara", nose sa sobom čarobni oblak i kišu, dobijene od zvezdane prašine, pa padne ta magična kiša, iz magičnog oblaka, na onaj podmlađeni top, i on odjednom sine, osvetljen je, vidi se, a narod onda okrene grudi, do'vati onaj klin, nabije ga u Vučića, i sada smo već blizu kraja. Srećnog.
Dva naroda odu na more.
Kada smo kod toga, prošle godine smo Darija i ja zajedno putovali na to more, i sve vreme sam je ubeđivao da se ne kaže "frizer", nego "šišarka", jer kako drukčije da zoveš one koji te šišaju.
Šta da vam kažem, ništa mi nije poverovala.
Crno dete, šta bi tek za "Radar" rekla? Ne zbog laganja, prevazišla je ona to, nego zbog odsustva srećnog kraja. Zbog "možda" srećnog kraja. I "jednog dana" srećnog kraja.
Pa stvarno, dotle će Vučić da bude na moru. Sa drugim Vučićem, on zna da mora dvoje da ih bude.
Ostavite komentar