KADA KOMERSANT DRŽI LEKCIJE

U zemlji u kojoj novinarstvo odavno nije profesija već disciplina lojalnosti režimu, tekst ruskog Komersanta o navodnom pogoršanju odnosa Srbije i Turske zbog isporuke dronova Kosovu deluje kao groteskna moralna lekcija. Da nije tragično, bilo bi komično: medij koji godinama ne ume da postavi jedno pitanje o ruskim ratovima, sada dijagnostikuje “histeriju” i “neodmerene izjave” srpskog predsednika. Da, baš oni iz zemlje koja je rat pretvorila u stalno stanje nacije.

U članku Genadija Sisojeva, stalnog dopisnika Komersanta sa Balkana, čitalac dobija sve ono što ruska propaganda danas nudi: hladan ton, privid profesionalizma i uredničku selektivnost koja uvek vodi istom zaključku - kriv je Vučić. Ni reči o turskoj isporuci oružja Kosovu, „državi“ čiji potezi u bezbednosnoj sferi redovno izazivaju tenzije na Balkanu. Ni traga od pitanja zašto Turska, kao članica NATO-a, isporučuje ofanzivno naoružanje teritoriji koja je još uvek predmet spora i pregovora pod okriljem istog tog NATO-a.

Privatna arhiva

Ali zato ima obilje citata takozvanih “oponenata režima”, kako bi tekst zvučao pluralno. Vučićev kabinet? Ministarstvo spoljnih poslova? Ambasada Srbije u Moskvi ili Ankari? Nijedan od njih nije kontaktiran. Sisojev nije ni pokušao da proveri bilo kakvu zvaničnu reakciju Beograda. U ruskom novinarstvu, to se danas ne smatra manjkavošću - naprotiv, to je metoda. Istina se ne proverava, već oblikuje.

U tekstu, Komersant prikazuje Aleksandra Vučića kao lidera koji “emotivno reaguje”, “napada i NATO i Tursku u istom dahu” i “izoluje Srbiju”. Poznato, zar ne? To je stari model ruske “analize” – stvoriti utisak da je prijatelj nepredvidiv i da mu treba paternalistička korekcija.

Tako danas Rusija “prijateljski” objašnjava Srbiji da treba da ćuti dok Ankara naoružava Kosovo, dok istovremeno Komersant u Moskvi objavljuje tekstove o tome kako je Srbija izgubila “političku investiciju Turske”. Rusi su, dakle, zabrinuti zbog dronova koji lete iz zemlje sa kojom i sami održavaju vojno-tehničke kontakte. Brinu za stabilnost regiona – iz zemlje koja već više od tri godine bombarduje svog suseda.

Ta briga je, naravno, selektivna a pre svega cinična. Komersant nikada neće postaviti pitanje zašto Rusija vodi rat u Ukrajini, zašto je razorila Mariupolj i Harkov, zašto bombarduje Odesu i Herson, niti zašto trogodišnju agresiju naziva “specijalnom vojnom operacijom”. Neće pitati zašto je uništila sopstvenu međunarodnu reputaciju i pretvorila diplomatiju u produžetak vojske. Umesto toga, analizira ton predsednika male balkanske zemlje, kao da u Beogradu leži izvor nestabilnosti, a ne u Kremlju. To je suština ruskog moralnog paradoksa — zemlja koja razara, a drži lekcije o miru; država koja okupira, a optužuje druge za destabilizaciju.

Zanimljivo je i što su se ruski mediji, u trenucima kada je Srbija pod najtežim pritiscima sa Zapada, odlučili da dodatno opterete njen položaj. Ako je Komersant glas Kremlja – a teško je reći da nije – onda se postavlja jednostavno pitanje: kakvi su to prijatelji koji koriste svaku priliku da vam oslabe poziciju?

Pogledajmo samo slučaj NIS-a, gde se ruski vlasnik ponaša kao da mu je Srbija ratni plen, a ne partner. Nakon što je kompanija pala pod američke sankcije, Moskva nije učinila ništa da olakša Srbiji izlazak iz ćorsokaka. Naprotiv, svaka inicijativa Beograda, rešenje koje bi omogućilo poslovanje bez sankcija, nailazi na hladnu ucenu: ako to uradite, gas prestaje da stiže od 31. decembra!

To nije politika prijateljstva, nego zavisnosti. I nije slučajno da se baš u takvom okruženju pojavljuje tekst u Komersantu koji Vučića prikazuje kao “nepouzdanog partnera” i “emocionalnog vođu”. To je ruska verzija diplomatskog pritiska – kroz novinski komentar. Ironija je da se isti oni koji Beogradu spočitavaju “emocije” sami ponašaju kao uvređeni zaštitnici svojih interesa svaki put kada Srbija pokuša da deluje racionalno.

Komersant je najsofisticiraniji oblik državnog medijskog aparata u Rusiji. Ne deluje kroz otvorenu propagandu, već kroz privid racionalne analize i kontrolisanog jezika. Njegov zadatak nije da obavesti, već da usmeri percepciju i da svakom tekstu da okvir koji podržava politiku Kremlja. U tome je njegova stvarna snaga — u uverenju da govori razumno, dok zapravo ponavlja liniju vlasti sa stilom koji treba da deluje civilizovano. Tekst o Srbiji napisan je u tom duhu – ne kao analiza, već kao upozorenje. Poruka je jasna: Srbija bi trebalo da zna svoje mesto, da ne dramatizuje “dronove” i da ne sumnja u Tursku, jer Kremlj i Ankara danas imaju sopstveni pakt koji se ne sme remetiti balkanskim tenzijama.

U toj računici, Srbija je dekor, ne saveznik. Ako Ankara jača, Beograd mora da zaćuti. Ako se Beograd pobuni, Komersant će objasniti da je Vučić “prešao crvenu liniju”. A u pozadini, gas će ponovo postati instrument političkog podsećanja na to ko drži ventil.

kommersant.ru

Nije teško prepoznati logiku kolonijalnog odnosa: velika sila ne želi partnera, već poslušnika. U tom smislu, Komersant ne piše o Srbiji – on piše Srbiji. Kao učitelj koji je izgubio autoritet, ali i dalje viče da se zna ko je bio nastavnik.

Formalno, Komersant je privatni list. U stvarnosti, to je list Ališera Usmanova, oligarha veoma bliskog Kremlju,  koji nije objavio nijedan tekst protiv Kremlja od 2006. godine, ali je zato izgradio čitavu medijsku grupu koja postoji da bi stvarala iluziju profesionalnog novinarstva. Komersant ne nosi pečat Kremlja na naslovnoj strani, ali nosi njegov rukopis u svakoj rečenici.

Ponekad se taj rukopis prepoznaje upravo po onome što nije napisano. U tekstu o Srbiji nema ni jedne reči o ruskoj ulozi na Balkanu, o gasnoj zavisnosti, o političkoj kalkulaciji Moskve da svaka nestabilnost u regionu koristi samo njoj. Sve to nestaje iza uobičajene matrice: Vučić kao problem, Srbija kao “neuralgična tačka”, Balkan kao poligon za moralne lekcije iz Moskve.

I tu dolazimo do suštine: Komersant nije novina, već refleks države koja se boji da izgubi poslednje prijatelje. On ne piše da bi obavestio javnost, već da bi javnost uverio da Srbija “nije ono što je bila” — što, prevedeno sa ruskog na iskreno, znači: više ne sluša dovoljno pažljivo.

U svemu tome postoji jedan duboko ironičan sloj. Dok Komersant spočitava Srbiji “histerične reakcije”, u samoj Rusiji novinari odlaze u zatvor zbog objavljivanja činjenica o ratu, a čitava zemlja živi pod stalnom medijskom blokadom. Nacija koja ne može da pročita sopstvenu istinu sada piše tutorijale o tuđoj “emocionalnosti”.

Kada Komersant govori o destabilizaciji Balkana, on to ne čini iz perspektive regiona, već iz ugla sile koja još misli da ima pravo na tuđe prostore. Za ruske medije Balkan nije zajednica država i interesa, već prostor uticaja, zona nadmetanja u kojoj se meri lojalnost, a ne razumevanje. Jer za ruske medije Balkan nije prostor dijaloga, već tabla na kojoj se postavljaju figure. A Srbija, u toj slici, ima dozvolu da bude samo pijun koji se ne ljuti kad ga pomeraju. Ako se, pak, pobuni — sledi “analitički tekst” u kojem se objašnjava da je to dokaz političke nestabilnosti.

Svet u kojem Moskva više nema ideju, nego samo potrebu za poslušnošću, ne može da stvori drugačije tekstove. Iza uglađenog jezika ostaje praznina. To više nije novinarstvo, nego odraz režima koji je izgubio smisao, ali ne i potrebu da propoveda drugima.

Komersant je u ovom slučaju napisao ono što ruska diplomatija misli, ali ne može da kaže naglas. Tekst nije proizvod novinarskog uvida, već političkog impulsa. Njegov cilj nije da informiše rusku javnost — koja, uzgred, o Balkanu zna koliko i o geografiji Meseca — već da disciplinuje Srbiju.

Ono što u Moskvi zovu “bratski odnos” sve češće liči na pritisak da se ćuti, da se trpi i da se zahvaljuje. I dok ruski novinari u Beogradu pišu o “emocionalnom Vučiću”, njihovi urednici u Moskvi verno prenose poruku svojih sponzora: prijateljstvo sa Srbijom postoji, ali samo dok Srbija ćuti.

Zato tekst iz Komersanta ne treba čitati kao vest, već kao poruku. U njemu nema analize, već instrukcija; nema brige, već pritiska. Kada država koja vodi rat počne da objašnjava drugima mir, to više nije samo licemerje — to je sistemski, proračunat cinizam.

Srbija mora da ostane sposobna da govori sama za sebe. Ne protiv Rusije, ne protiv Zapada — već u svoje ime. Jer onaj ko prestane da govori sam, pristaje da o njemu govore drugi.

Ostavite komentar