SANJAM O MUŠKARCIMA KOJI PLEŠU UMESTO DA UBIJAJU Potresne ispovesti Ruskinja

Skoro četiri godine nakon što je Rusija pokrenula potpuni rat protiv Ukrajine, Sankt Peterburg danas postoji u čudnom limbu.
Iako su linije fronta udaljene stotinama kilometara, dronovi povremeno lete iznad njih, aerodromi se zatvaraju bez upozorenja, a oglasi za regrutaciju u vojsku su izlepljeni po autobuskim stanicama.
„Moskou tajms“ je razgovarao sa pet stanovnika drugog najvećeg grada u Rusiji o tome kako je rat promenio njihov svakodnevni život. Njihova prezimena su sakrivena kako bi se zaštitio njihov identitet.

Marija (32): „Sanjam o muškarcima koji plešu umesto da ubijaju“

Marija vodi plesnu školu u centru Sankt Peterburga.
„Sve dolazi u talasima“, kaže ona, opisujući kako je upis studenata varirao od početka rata. „Prvi talas odlazaka došao je odmah posle 24. februara 2022. Mnogi naši redovni studenti napustili su zemlju. Zatim je došao drugi talas tokom mobilizacije u septembru — to nas je zaista teško pogodilo.“
Međunarodne veze koje su nekada obogaćivale njenu školu uglavnom su nestale. „Ranije su nam strani instruktori redovno doletali na seminare. Sada, ako neko dođe jednom godišnje, to je neverovatno.“ Lična putovanja su postala preskupa. „Nije da ne mogu da dobijem vizu — uglavnom je i dalje moguće — ali troškovi letova su sada jednostavno nemogući.“
Marija pokušava da pronađe humor u svojoj svakodnevnici. „Stalno razmišljam o tome koliko bi bolje bilo kada bi muškarci došli da igraju umesto što bi uzimali oružje i išli da ubijaju ljude u susednoj zemlji. Čak sam razmišljala da to bude slogan naše škole na društvenim mrežama, ali savršeno dobro razumem da bih odmah bila uhapšena.“
Uprkos izazovima, časovi plesa se nastavljaju. „Muškarci se sada zapravo vraćaju plesu. Možda je to nešto“, kaže ona. „Nastavljamo da plešemo i nadamo se svetlijoj budućnosti.“

Tatjana (38): Loš tajming za razvod

Tatjana radi u fotografskom studiju i razvela se u septembru 2022. godine, kada je Kremlj pokrenuo „delimičnu“ mobilizaciju za rat. „Loš tajming“, šali se ona, iako joj ništa od toga ne deluje smešno.
„Kada živite u normalnim, mirnim vremenima, lični problemi vas teško pogađaju, ali vaš um je oslobođen straha za budućnost zemlje“, kaže ona. „Ovde ste primorani da razmišljate o tome da li je uopšte bezbedno živeti i ostati ovde sa svojim detetom. To u velikoj meri opterećuje vaš običan život.“
Njena ćerka dolazi kući iz škole sa zadacima da napiše eseje o „našim herojima u specijalnoj vojnoj operaciji“ i da nauči napamet pesme o odbrani domovine. Roditeljske grupe na WhatsApp-u postale su „kontinuirani tok propagandnih objava“ u kojima se slave vojne pobede i dele apeli za prikupljanje sredstava za vojnike.
„Kada se tvoje mišljenje ne poklapa sa mišljenjem većine, moraš ili da ćutiš jer se plašiš da progovoriš, ili...“ Ona pravi pauzu. „Ja biram da ćutim. Ako otvoreno progovorim protiv toga, postoji rizik da će neko među roditeljima 35 učenika to prijaviti .“
Njena mesečna plata od 80.000 rubalja (1.000 dolara), koja se nekada smatrala pristojnim prihodom, sada jedva pokriva kiriju i osnovne potrepštine jer su cene skočile.
„Pre tri do pet godina, ovo je bio dobar novac. Mogli ste da odvojite ušteđevinu, platite odmore, dečije aktivnosti. Sada je to nemoguće. Ne možete ništa da planirate. Nema novca, a svaki dan postoje novi zakoni, nova ograničenja. Nikada ne znate šta će sutra biti zabranjeno ili šta će postati preskupo.“

Shutterstock

Artjom (47): Doktor koji je prestao da čita vesti

Artjom je traumatolog koji je pre šest meseci doneo radikalnu odluku: potpuno je prestao da čita vesti.
„Odjavio sam se sa svih vesti jer više nisam mogao da se nosim sa sobom. To je stvari učinilo mnogo lakšim“, kaže on. Ali ne može da pobegne od oglasa za vojnu regrutaciju na autobuskim stanicama koji obećavaju plate od 200.000 rubalja (2.500 dolara) za vojnike po ugovoru, što je više nego trostruko više od onoga što zarađuje većina lekara.
„Uplata za upis je 3 miliona rubalja [37.600 dolara]. Sa mojom platom, morao bih da radim više od četiri godine da bih toliko zaradio. A vojno osoblje to dobija jednostavno za potpisivanje ugovora“, kaže on gorko.
Njegov rad ga dovodi licem u lice sa posledicama rata. „Vojnici mi često dolaze nakon službe. To mi najviše izaziva nervozu jer ne znate kakva je osoba ispred vas, kakvo je njeno psihološko stanje.“ Mnogi dolaze sa posebnim stavom: „Obično su to prilično agresivno nastrojeni ljudi sa načinom razmišljanja 'Ja sam heroj, svi mi duguju'.“
Artjom živi sa suprugom i dvanaestogodišnjom ćerkom. „Kad bismo imali priliku, otišli ​​bismo. Ali to je nemoguće sa platom lekara u državnoj bolnici“, kaže on. Istražuju stipendije za evropske univerzitete, nadajući se da će na kraju poslati ćerku na studije u inostranstvo. „Želimo da joj pružimo šansu da studira u zemlji slobodnoj od diktature.“
Atmosfera na poslu je postala toksična. „Moje kolege me ne podržavaju — svi su prilično 'patriotski' nastrojeni, stalno pričaju o NATO-u i kako ceo svet želi da uništi Rusiju.“ Za Artjoma, ovo nema smisla. „Ti si lekar, trebalo bi da budeš doživotno, do bilo kog života. Ali za većinu ljudi, očigledno, samo ruski životi su važni, dok Ukrajinci mogu biti ubijeni jer su 'nacisti'.“

Shutterstock

Oksana (42): Trka sa vremenom i represijom

Oksana je osnovala svoju privatnu osnovnu školu sa jednostavnom vizijom: postupati sa svakim detetom sa poštovanjem i razumevanjem, negovati individualni razvoj i stvoriti bezbedno obrazovno okruženje. Ovi principi, objašnjava ona, su „nažalost sve što besplatno javno obrazovanje ne može da ponudi“.
Rat je učinio njenu misiju i hitnijom i opasnijom. U državnim školama deca sada crtaju čestitke za „Dan aneksije Krima“ i stvaraju umetnička dela koja slave vojne teme. Nastavnicima se nalaže da u svaki predmet uključe „patriotsko vaspitanje“. Čak i matematički zadaci sada prikazuju vojnike i oružje.
„Vojna propaganda u redovnim školama je užasna“, kaže Oksana. „Ne mogu svi da priušte privatno obrazovanje, a mnogi naši klijenti su napustili zemlju.“ Ipak, njena škola nastavlja da služi porodicama koje dele njene vrednosti. „Imamo divnu decu, divne roditelje – oni su jedini razlog zašto verujem da nije sve izgubljeno.“
Oksana živi u stalnom strahu da će slediti put Belorusije, gde su privatne škole sistematski zatvarane ili primorane da usvoje državne nastavne planove i programe. „Skoro četiri godine živela sam u strahu da će se ono što se dogodilo u Belorusiji dogoditi i ovde — da privatno obrazovanje gotovo da neće imati šanse za opstanak.“
Svakog dana pokušava da stvori neku vrstu normalnog prostora za svoje učenike. Ali svaki novi restriktivni zakon to otežava. „Pokušavate da verujete u tu svetlu budućnost koju smo svi sanjali da izgradimo za našu decu. Ali sa svakim novim danom, svakim novim zakonom, svakom užasnom vešću o još jednom bombardovanju i mrtvim Ukrajincima, verovanje je sve teže i teže.“

Shutterstock

Nikita (22): Novinar koji dostavlja pakete

Nikita je studirao novinarstvo četiri godine. Sada dostavlja pakete za Jandeks, snalazeći se ulicama Sankt Peterburga sa tuđim kupovinama umesto da traži priče.
„Iskreno, jednostavno sam se umorio od univerzitetskih studija. Nisam mnogo dobio od njih“, kaže on.
Ali priča ima još nešto. Dosadila mu je propaganda koja je preplavila kampus, od obaveznih kurseva o „informacionoj bezbednosti“ koji su se zapravo bavili identifikovanjem „lažnih vesti“ iz zapadnih izvora, do profesora koji su studente učili da pišu patriotske članke o lokalnim vojnim porodicama.
I šta bi sada radio sa diplomom novinarstva? „Svi mediji u kojima biste mogli da radite kao pravi novinar — ili su blokirani, označeni kao strani agenti ili su njihovi novinari pobegli iz zemlje. Šta je ostalo? Raša danas? Prvi kanal? Radije bih dostavljao pakete“, kaže on.
Štedi novac, ali ne zna zašto. „Možda da ode? Možda da sačeka dok se nešto ne promeni? Ne znam.“
Njegova starija komšinica ga stalno pita zašto se nije pridružio vojsci — tamo dobro plaćaju, bolje nego bilo koji civilni posao za nekoga njegovih godina. „Ne želim da ubijam ljude, ni besplatno ni za novac“, kaže joj.
„Četiri godine sam učio novinarstvo, a sada novinarstvo, kakvo ja razumem, ovde više ne postoji. Zato dostavljam tuđe narudžbine i trudim se da ne razmišljam o tome šta bi trebalo da radim sa svojim životom.“
 

Ostavite komentar