ALEKSANDAR TEŠIĆ O KOSINGASU Srpskoj mitologiji i novim knjigama: „Naša predanja kriju neverovatne priče“

Kada se govori o domaćoj epskoj fantastici, ime Aleksandra Tešića nezaobilazno je već gotovo dve decenije. Serijal Kosingas uspeo je da srpsku istoriju, mitologiju i narodna predanja približi hiljadama čitalaca, stvarajući jedinstven književni svet u kojem se susreću legende, zaboravljena bića i stvarni istorijski događaji.

Mnogi upravo kroz njegove romane prvi put otkrivaju bogatstvo slovenskog folklora i mitologije, dok drugi u njima prepoznaju dokaz da domaća fantastika može da stane rame uz rame sa najpoznatijim svetskim ostvarenjima ovog žanra.

Nemanja Jovanov

U razgovoru za naš portal, Aleksandar Tešić govori o nastanku Kosingasa, odnosu istorije i mašte, inspiraciji koju pronalazi na planinama i u predanjima Srbije, položaju domaće fantastike, ali i planovima za budućnost nakon odlaska u penziju.

Kada ste počinjali sa pisanjem romana „Kosingas“, da li ste imali osećaj da domaća publika uopšte želi epsku fantastiku zasnovanu na srpskoj mitologiji, ili ste pisali prvenstveno za sebe?

Iskreno, kada sam počinjao da pišem „Kosingasa“, računao sam da će takva knjiga imati publiku jer srpska mitologija nije dotad u ozbiljnijoj meri književno obrađivana. Pisao sam pre svega iz potrebe da svet koji sam godinama nosio u sebi konačno dobije oblik, da srpska predanja, epske pesme, narodna verovanja i ona čudna, poluzaboravljena bića iz priča naših starih uđu u jedan veliki romaneskni prostor.

Naravno da sam se nadao da će čitaoci to prepoznati, ali nisam mogao da znam. U to vreme domaća epska fantastika nije imala ni približno vidljiv prostor kakav ima danas. Ipak, verovao sam da naš folklor ima snagu jednaku svakoj velikoj mitologiji, samo je trebalo da se predstavi ozbiljno, bez podsmeha i bez kompleksa. Ako sam pisao za sebe, pisao sam za onog čitaoca u sebi koji je želeo da vidi da i naše šume, planine i klisure mogu biti pozornica velike fantastike.

Privatna arhiva

U Vašim knjigama istorija i mitologija deluju gotovo nerazdvojivo. Gde povlačite granicu između istorijskog istraživanja i potpune autorske slobode?

Granica postoji, ali nije uvek prava linija. Istorijsko istraživanje mi je osnova, temelj na kome se gradi svet romana. Volim da znam kako su ljudi živeli, kako su govorili, čega su se plašili, kako su putovali, ratovali, molili se i umirali. Tek kada taj svet osetim kao stvaran, dozvoljavam sebi da u njega uvedem ono natprirodno.

Autorska sloboda počinje tamo gde istorija zaćuti. A ona često ćuti baš na najzanimljivijim mestima. Tu pisac ima pravo da uđe, ali ne sme da pogazi duh vremena. Meni nikada nije bilo važno da fantastika pobegne od istorije, nego da otkrije njen skriveni sloj. Mitologija je u korenu istorije, najstarije ljudsko sećanje. Ona pokazuje kako je jedan narod tumačio svet.

Mnogo čitalaca kaže da su kroz „Kosingas“ prvi put ozbiljnije upoznali slovensku mitologiju. Da li ste imali osećaj odgovornosti prema toj tradiciji dok ste pisali?

Jesam, i to veliku odgovornost. Kada se bavite tradicijom, naročito svojom, morate paziti da je ne pretvorite ni u muzejsku vitrinu ni u karikaturu. Predanja nisu mrtva građa. Ona su ostatak nekadašnjeg pogleda na svet, trag straha, vere i iskustva generacija koje su živele pre nas.

Nisam želeo da slovensku i srpsku mitologiju koristim samo kao ukras, kao spisak čudovišta koja će se pojaviti pred junakom. Hteo sam da čitalac oseti da iza svakog bića postoji neki stari nemir, neka opomena, neka veza sa prirodom, smrću, porodicom ili verom. Ako je neko posle „Kosingasa“ prvi put počeo da čita o našoj mitologiji, to mi je jedna od najdražih potvrda da knjiga nije bila samo zabava, nego i poziv da se vratimo sopstvenom nasleđu.

Marko Kraljević u Vašim delima nije samo epski junak već veoma kompleksan lik. Šta Vas je kod njega najviše privuklo kao pisca?

Marko je za pisca izuzetno zahvalan zato što je istovremeno poznat svima i nepoznat do kraja. Svi mislimo da znamo ko je Kraljević Marko: junak, megdandžija, vitez nadljudske snage, čovek koji pije, bije i govori ono što drugi ne smeju. Ali ispod tog epskog oklopa postoji mnogo složeniji lik.

Mene je privukla upravo ta pukotina između legende i čoveka. Kako je on postao najveći narodni junak? Šta znači nositi toliku slavu? Šta znači kada narod od tebe napravi simbol, a ti si i dalje krvav, umoran, sujetan, tvrdoglav, ranjiv? Moj Marko nije svetac, niti sam želeo da bude. On je čovek ogromne snage, ali i ogromnog tereta. U njemu ima i plemenitosti i besa, i lakomislenosti i duboke tuge. Takav Marko mi je bio zanimljiviji od spomenika, jer samo živ čovek može da postane pravi mitski junak.

Privatna arhiva

Godinama ste putovali i planinarili po Srbiji skupljajući građu za romane. Postoji li neko mesto koje Vas je direktno inspirisalo za određenu scenu ili biće iz „Kosingasa“?

Više mesta je ostavilo trag u „Kosingasu“. Srbija je takva da vam često sama ponudi scenu ako umete da gledate. Dovoljno je samo da pogledate stare toponime kojih je naša zemlja puna, pa da se zamislite ko im je dao ime, šta se na konkretno tom mestu desilo.

Beli Izvor kod Majdanpeka me je najviše inspirisao jer je sasvim bajkovito. Đavolja varoš je, recimo, mesto koje čoveku ne treba mnogo objašnjavati. Sam pejzaž izgleda kao da je nastao iz kletve. Homolje, Jastrebac, Stara planina, Rtanj, mnoge planinske staze i zabačena sela, sve to što sam obišao ušlo je u moju priču. Nisam tražio samo lepu prirodu, nego mesta koja imaju priču. Iz takvih mesta fantastika ne mora da se izmišlja; ona se samo oslobodi iz pejzaža.

Domaća fantastika danas ima mnogo više publike nego pre petnaest godina. Da li mislite da je publika sazrela ili su autori konačno dobili prostor koji ranije nisu imali?

Mislim da je u pitanju i jedno i drugo. Publika je svakako sazrela, ali ne u smislu da ranije nije bila spremna, nego da je dobila više prilika da vidi kako domaća fantastika može biti ozbiljna, uzbudljiva i književno vredna. Dugo je kod nas postojala predrasuda da je fantastika nešto sporedno, dečje ili manje važno od takozvane ozbiljne književnosti.

S druge strane, autori su vremenom dobili više prostora, više hrabrosti i više međusobne podrške. Kada se pojavi nekoliko knjiga koje pokažu da žanr može da živi na našem jeziku, iz naših tema i iz naše tradicije, onda se otvore vrata i drugima. Publika nije odjednom nastala; ona je bila tu, samo je čekala knjige u kojima će prepoznati da epska fantastika ne mora uvek da dolazi iz tuđih kraljevstava, već može i iz naše istorije i naših predanja.

Vaša dela često imaju mračnu atmosferu i osećaj „stare Srbije“ koja je istovremeno realna i natprirodna. Koliko na Vaše pisanje utiču narodna predanja, a koliko lična mašta?

Narodna predanja su mi koren, a mašta je krošnja. Jedno bez drugog ne bi imalo punu snagu. Ako se oslonite samo na predanje, možete završiti u prepričavanju građe. Ako se oslonite samo na maštu, rizikujete da izgubite ukus zemlje iz koje priča raste. Meni je najvažnije bilo da se ta dva sloja sjedine tako da čitalac ne oseća prelaz.

Ta „stara Srbija“ koja se pojavljuje u mojim knjigama nije samo geografski prostor, nego osećanje sveta. To je zemlja u kojoj se još veruje da šuma nije prazna, da voda pamti, da raskršća nisu slučajna i da svaka planina ima svoje lice. Mračna atmosfera dolazi otuda što su naša predanja često surova. U njima nema mnogo sentimentalnosti. Priroda je lepa, ali opasna; natprirodno je čudesno, ali nikad bezazleno. Tu se moja mašta samo nadovezuje na ono što je narodna mašta već vekovima stvarala.

 „Kosingas“ mnogi nazivaju „srpskim Vešcem“, dok drugi smatraju da je potpuno autentičan i jedinstven serijal. Kako Vi gledate na ta poređenja?

Ta poređenja razumem, naročito zato što čitaoci prirodno traže oslonac u nečemu što im je poznato. „Veštac“ je veliko delo slovenske fantastike i svako poređenje sa tako snažnim serijalom može da bude kompliment. Ali mislim da je „Kosingas“ ipak nastao iz sasvim drugačijeg izvora.

Ne smatram ga „srpskim Vešcem“, pre svega zbog toga što „Vešca“ nisam ni pročitao dok sam pisao „Kosingas“ koji je građen iz srpske epske tradicije, narodnih verovanja, istorijskih lomova i našeg osećaja za sudbinu, žrtvu i inat. Ako već moram da prihvatim poređenje, onda bih rekao da oba serijala pokazuju koliko slovenski folklor može biti moćan u fantastici. Ali „Kosingas“ govori svojim glasom, iz naših šuma, naših manastira, naših gusala i naših strahova.

Nedavno ste otišli u penziju, što verovatno prvi put nakon dugo vremena ostavlja više prostora za pisanje i istraživanje. Da li to znači da čitaoci mogu uskoro da očekuju nove romane ili možda povratak nekim starim idejama koje ranije niste stigli da razvijete?

Penzija za mene ne znači povlačenje, nego konačno malo više vremena za ono što sam godinama morao da otimam od obaveza. Pisanje nikada nisam doživljavao kao hobi koji se uklapa kad se stigne. To je posao koji traži celog čoveka, mnogo čitanja, mnogo beležaka i odricanja.

Naravno da postoje ideje kojima bih voleo da se vratim, kao i nove priče koje su dugo čekale svoj red. Ne volim da obećavam unapred, jer roman ne trpi brzinu i ne rađa se na komandu. Ali mogu da kažem da materijala ima, i to mnogo. Sad sam u periodu kada sam posvećen istorijskim romanima, ali verujem da ću se vratiti našoj mitologiji.

Privatna arhiva

Vaše knjige imaju veoma strastvenu publiku, ali i čitaoce koji smatraju da je domaća epska fantastika i dalje potcenjen žanr. Šta po Vama nedostaje da bi fantastika kod nas postala deo „mainstream kulture“?

Pre svega nam nedostaje oslobađanje od predrasude da je fantastika manje vredna zato što u njoj postoje čuda. To je vrlo siromašno shvatanje književnosti. Od najstarijih epova do danas, čovek je kroz natprirodno govorio o najdubljim strahovima, željama i pitanjima. Fantastika nije bekstvo od stvarnosti; često je jedan od najjačih načina da se stvarnost ogoli.

Da bi postala deo mejnstrim kulture, domaća fantastika mora dobiti više ozbiljnog čitanja, kritike, prostora u medijima i poverenja izdavača. Ali i autori moraju biti stroži prema sebi. Nije dovoljno imati zmaja, vilu ili demonsko biće; mora postojati dobra priča, dobar jezik, živi likovi i unutrašnja istina. Kada čitalac oseti da ga fantastika pogađa isto kao istorijski, psihološki ili porodični roman, onda žanrovske ograde prestaju da budu važne.

Da danas neko prvi put uzme „Kosingas“ u ruke - šta biste voleli da oseti nakon poslednje stranice?

Voleo bih da oseti da se vratio iz jednog sveta koji mu je, iako pun čuda, nekako bio poznat. Da mu se učini da je sve to možda već negde čuo; od dede, babe, u nekoj priči kraj vatre, u nazivu nekog sela, u pesmi, u strahu od mraka ili u poštovanju prema planini.

Ako posle poslednje stranice čitalac pogleda drugačije na naše predanje, ako poželi da pročita epsku pesmu, da obiđe neko staro mesto, da pita odakle potiče legenda koju je nekad čuo, onda je „Kosingas“ uradio više od onoga što jedna knjiga obično može. A naravno, voleo bih i da oseti ono najjednostavnije i najvažnije: da je bio na velikom putovanju, da je zavoleo junake, da se plašio za njih i da mu je žao što se knjiga završila.

Iz odgovora Aleksandra Tešića jasno je da Kosingas nikada nije bio samo serijal fantastičnih romana, već pokušaj da se kroz književnost ožive delovi kulturnog nasleđa koji su dugo bili na margini savremene popularne kulture. Njegova dela pokazala su da srpska istorija, mitologija i narodna predanja kriju dovoljno snažne priče da inspirišu generacije čitalaca.

Iako je nedavno otišao u penziju, Tešić ne krije da ga nove ideje i dalje zaokupljaju, a ljubitelji njegovog stvaralaštva mogu da budu optimisti kada je reč o budućim projektima. Do tada, Kosingas ostaje jedan od najznačajnijih domaćih fantastičnih serijala, koji i dalje poziva čitaoce da zavire u svet gde se istorija i legenda susreću na svakom koraku.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar