LEKOVITE VODE ŠUMADIJE Zaboravljena banja nadomak Kragujevca (FOTO)

U šumadijskom selu Lužnice pokraj Kragujevca, uz desnu obalu reke Limovac, nedaleko od magistralnog puta kojim se ide za Topolu, nalaze se izvorišta mineralne vode zbog kojih je ovo područje dobilo ime Lužnička banja.

Poznata je od davnina po svojim lekovitim mineralnim vodama i rečima vojnog veterana koji se svojevremeno lečio u njoj:

„Izašao sam iz rata sav povijen, a vidi me sad, prav ko strela“, pohvalio se tada novinarima Lužničanin Ljubomir Đurđević.

Iako nije upisana u Registar banja Republike Srbije, taj se naziv davno odomaćio među meštanima, jer je u više navrata u njoj postojalo lečilište sa fizikalnom terapijom. Radilo je kao Javno kupatilo, čak je pod tim imenom nekada bilo i upisano u katastar
nepokretnosti. 

Danas je to utrina na kojoj se nalazi polusrušena baraka u kojoj su se nalazile ordinacije i kade za hidroterapiju. To je ujedno i jedini trag o njemu. Od nekadašnjeg „narodnog kupatila“, gde je na terapije pod nadzorom lekara dolazilo i po 200 pacijenata dnevno, ostale su samo ruševine.

V. Hadžić

Priča o Lužničkoj banji počela je u leto davne 1936.godine, kada je lužnički domaćin Vasilije Mirković kosio travu je u svojoj livadi pored reke Limovac. Tu  je naišao na otiske goveđih kopita punih bistre vode.

Sagao se da se umije, ali ga je zapahnuo jak, rezak miris. Pretpostavio je da je blizini neko izvorište, a kada je primetio da je jednoj kravi iz stada koje je tu napasao bolesno kopito zaraslo, znao je da se radi o lekovitoj vodi. Ispričao je to doktoru Nikolajeviću, poznatom lekaru i direktoru kragujevačke Opšte bolnice. Doneo mu je flasu vode sa tog izvorišta na analizu, koja je potvrdila prisustvo sumpora i raznih minerala. Kada je kaptirano novo izvorište, na dubini od 100 metara, dodatne analize pokazale su da je pogodna za korišćenje u medicinske svrhe, pre svega hidroterapiju koja se primenjuje u fizikalnoj medicini.

Dogovor između njih dvojice je sklopljen. Radiće zajedno na uređenju lečilišta i biće partneri u ovom poslu. Radovi na uređenju trajali su celo leto. U početku, pacijenti su se kupali hladnom vodom, po ceni od jednog tadašnjeg dinara, a potom, kada je kupljen kotao i voda se dogrevala, cena kupanja je skočila na tri dinara: jedan dinar Vasiliju, vlasniku  livade, drugi doktoru Nikolajeviću, a treći radniku u „banji“ koji je ložio kotao i održavao kupalište.

Vasilijeva banja, kako je su je prozvali, radila je od 1936.godine pa  sve do nemačke okupacije u II svetskom ratu 1941.godine.   Posle oslobođenja, kupatilo je ponovo osposobljeno i radilo je do 1948.godine. Kako  je privatna lekarska  praksa u tadašnjoj Jugoslaviji bila zabranjena, sanitarna inspekcija zabranila je rad i ovom kao  mnogim drugim lečilištima.

Nakon nekoliko decenija propadanja Lužničke banje, za njene lekovite vode zainteresovao se opet jedan lekar, ovoga puta dr. Đorđe Hadžić, pukovnik hirurg VMA, poreklom Lužničanin. Vodu sa izvorišta poslao je na referentne analize u Institut „Jovan Jovanović Batut“ i Institut za radiološku zaštitu dr. „Vladimir Karajović“ iz Beograda. Tamo je potvrđen je izuzetan mineraološki sastav vode i utvrđeno da je radioaktivnost  vode u dozvoljenim granicama pa je upotrebljiva za piće i kupanje.

–Dok se ne stvore uslovi za nešto veće i bolje, mi smo se u selu dogovorili da napravimo novo kupatilo za hidroterapiju toplom vodom. Mogu je koristiti pacijenti kojima je potrebna rehabilitacija nakon povreda zglobova i kostiju kao i pacijenti sa reumatskim i neurološkim oboljenjima – izjavio je dr Đorđe Hadžić u intervjuu za „Politiku Ekspres“ 1976.godine.

 

V. Hadžić

Rečeno-učinjeno. Na seoskoj utrini pokraj reke podignuta je nova baraka sa ordinacijoma za lekare i sobama za hidroterapiju, postavljene kade za kupanje i kotlovi za zagrevanje vode sa izvorišta. Novac od  prodatih legata zaveštanih selu i radnu snagu uložili su meštani Lužnica, a sami su probili i prilazni put do Beogradskog druma.

Uložen je veliki trud i sredstva za tadašnje prilike, a lečilište je nazvano Narodno kupatilo „Brod“. Pušteno je u rad jula 1976. godine. Interesovanje pacijenata  bilo je veliko, dolazili iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije, pa i inostranstva.

Preglede u Lužničkoj banji tada su volonterski obavljali eminetni kragujevački lekari, specijalisti Kliničko-bolničkog centra Kragujevac Dr Slavoljub Slavković, specijalista ortopedije i Dr Srećko Đorđević, specijalista urologije, kao i mnoge njihove kolege iz Beograda i Kragujevca. Oko banje se počeo se razvijati i seoski turizam, jer je pacijentima iz daleka bio potreban smeštaj u blizini kupališta, pa je izgrađeno je i novo naselje u obližnjoj hrastovoj šumi.

Nakon desetak  godina rada, sudbina Lužničke banje potvrdila je da se istorija ponavlja. Tadašnje opštinske i zdravstvene vlasti nisu bile spremne da realizuju predlog lekara koji su volontirali u lečilištu da ono postane deo Klinike za fizikalnu terapiju Kliničkog centra Kragujevac, kao ni da Grad Kragujevac finansijski pomogne dalje uređenje i rad Javnog kupatila.Umesto toga, ponovo  je stiglo rešenje zdravstvene inspekcije da se  lečilište zatvara.

Otada su prošle decenije. Objekat je opljačkan i srušen, oprema razneta i pokradena, izvorišta zarasla u žbunje. Ostala je samo česma sa pijaćom vodom, gde često svraćaju meštani i legenda o lekovitosti Lužničke banje, koja čeka da neko ponovo prepozna njene kapacitete i zaštiti njena izvorišta. I opet će se valjda povrditi ona narodna „Treća, sreća.“

Ostavite komentar