KAD JE SAVA STALA NA 666 - ŠABAC JE BRANILA CELA SRBIJA: 12 godina od poplava koje su ujedinile zemlju (FOTO)

Tog maja 2014. godine Lazar Jović bio je dečak koji je sa roditeljima došao na Stari grad da fotografiše plažu prekrivenu džakovima peska. Dok su odrasli u strahu gledali u Savu, njemu je sve ličilo na neki čudan, nestvarni prizor. Danas, dvanaest godina kasnije, Lazar je mladić koji dobro pamti dan kada je Šabac stao pred reku i odlučio da ne odustane.

Fotografija nastala tog dana ostala je jedan od simbola majskih poplava — dečak ispred bedema od peska, dok iza njega raste Sava, mutna, teška i preteća.

Tog 17. maja Sava je dostigla kritičnih 666 centimetara.

Šabac je strepeo.

Srbija je stizala.

U nesreći koja je sredinom maja pogodila zemlju, kada je kiša pretila da odnese i kuće i živote, Šapčani su na obali reke naučili jednu od najvažnijih lekcija — da solidarnost ume da bude jača i od vode.

Nasip kod starog železničkog mosta počeo je da popušta. Zemlja je bila natopljena, voda je probijala bedeme, a strah se širio brže od Save. Već je bilo izvesno da, ukoliko nasip popusti, Mačvu čeka katastrofa.

Tada je stigla rečenica koju Šabac i danas pamti:

„Šabac ne sme pasti.“

Na poziv države, 16. maja ujutru, ka Šapcu su krenuli autobusi iz cele Srbije.

Dolazili su studenti, rudari, vojnici, policajci, sportisti, navijači, javne ličnosti, radnici, dobrovoljci. Dolazili su ljudi koji nikada pre nisu bili u Šapcu, ali su te noći branili grad kao svoj.

Najteža bitka vodila se na Čevrntiji.

U trenucima kada je nasip počeo da klizi, na obali Save bilo je i po deset hiljada ljudi. Džakovi sa peskom prenosili su se u lancima, bez prestanka. Kamioni su se praznili za nekoliko minuta. Niko nije pitao koliko će sve trajati. Bilo je važno samo da voda ne prođe.

Dok je na nasipu trajala borba, grad je bio gotovo pust. Kafane i kafići zatvoreni, ulice tihe, a pogledi svih okrenuti ka Savi. Šapčani su živeli uz sirene, izveštaje i strah da bi jedna pukotina mogla da potopi deset sela i ceo grad.

Ipak, niko nije bio sam.

Oni koji nisu mogli da nose džakove, donosili su hranu, vodu, suvu odeću i kafu. Žene su kuvale za dobrovoljce. Deca su pisala poruke podrške. Svi su imali isti zadatak — odbraniti grad.

Deset dana trajala je borba sa rekom.

A onda je Sava stala.

Simbolično, na 666 centimetara.

Odahnuli su i Šapčani i Srbija. Stala je voda, ali je ostalo sećanje na dane kada smo, možda više nego ikad, bili zajedno.

Danas, kada ponovo gleda fotografiju sa Starog grada, Lazar više nije dečak. Ali dobro razume šta se te 2014. branilo na obali Save.

Nije to bio samo Šabac.

Branilo se poverenje da u najtežim trenucima nećemo ostaviti jedni druge.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar