PREŽIVETI KAJMAKČALAN Knjiga „Naši zaboravljeni dobrovoljci“ i film „Kajmakčalan“ prikazan na Dan primirja

Uglavnom se zna o engleskim i francuskim bolničarkama koje su tokom Prvog svetskog rata lečile i pomagale srpskim vojnicima. Nije pominjano ni naglašavano da je među njima bilo mnogo žena i ratnika iz Australije i sa Novog Zelanda.

I tamo, na tom kontinentu, i ovde, zvanična istorija ih je nepravedno zaobišla, a srpski front ostao zasenjen zapadnim ratnim sukobima i Galipoljem. To je bio podsticaj za istoričara Bojana Pajića iz Australije za obimno istraživanje iz kojeg je nastala knjiga „Naši zaboravljeni dobrovoljci“.

Zatim i dokumentani film „Kajmakčalan“, ostvaren u bliskoj saradnji Bojana Pajića, Borisa Trbića i Dragana Gavrilovića, a prikazan na Dan primirja na RTS 1.

Tragajući za podacima o Australijancima na ovim prostorima, Bojan Pajić upečatljivo i koncizno prepričava srpsku golgotu u Velikom ratu. Preostala su retka dokumenta, fotografije i oskudna sećanja potomaka tih, oko 1.500 Australijanaca i Novozelanđana, učesnika u ratnim dejstvima srpske vojske.

Njihove žrtve su ostale nepoznate, a prisustvo podvođeno pod zastavu britanske imperije.
Po australijskoj bolničarki Olivi Kelsi King imenovana je ulica u Beogradu, a svako će reći da je to jedna od onih požrtvovanih Engleskinja... Stigla je u Srbiju sanitetskim kamionom kupljenim sopstvenim novcem. Preživela Kajmakčalan. Na kraju rata, skupljala je donacije za otvaranje kantina za siromašne i izgladnele.

U Memorijalnom centru u Kanberi čuva se njena tabakera dobijena od Jovija, oficira Milana Jovičića, ljubav njenog života za kojeg se nije udala. Poslednji put ga je videla 1922.godine, kad je bila pozvana na venčanje kralja Aleksandra. Umrla je 1965.godine.

Još jedna hrabra Australijanka, doktorka Meri de Garis bila je na čelu 50 žena koje su radile u bolnici u Ostrovu pod Kajmakčalanom. Ostalo je svedočanstvo o njenim izuzetnim organizacionim sposobnostima, kao i lekarskim podvizima. Među dobrovoljcima bila je i Stela Majls Frenklin, najpoznatija australijska književnica prve polovine 20. veka. Pomenuto je još mnogo imena, iz godina tifusa, povlačenja preko Albanije, ratovanja. Ti ljudi su se našli srpskom narodu. Precizan film, bez dvosmislenosti, odličan programski potez RTS.

Zvezda među gradovima

Grad, kao zvezda među gradovima, kaže pesnik Dragan Lakićević. Misli na prestonicu koja ima monografiju „Beograd iznad istoka i zapada“ autora Branislava Matića. Pisac Radivoje Bojičić je svojevremeno tvrdio da bi Beograd trebalo da bude školski predmet („Na ušću dveju reka ispod Avale“) jer sabira „mnoga znanja, vekove, narode i puteve“.

Metropola ima stalne obožavaoce. Već decenijama ima i svoju televizijsku emisiju, „Beogradsku hroniku“ (RTS 1). Nekad živahnu i rado gledanu, danas sve kraću i stešnjenu između sadržaja oslonjenih na politiku. Zanemarena je i omalovažena. Nestaje iz šeme kad nadjačaju utakmice

U njoj je sve manje glavnog grada. „Hronika“ se skupila kao košulja oprana na pogrešnom programu. Menjaju se urednici i voditelji, reporteri se ne odmiču od Takovske ulice. Prigradska naselja ne postoje, godinama se čak i ne pominju.

Kamera više ne šeta gradom, čak i onda kad je sastavni deo značajne informacije. Pre neki dan - vest (na dugom štapu a kao da će biti sutra) o tunelu koji bi od Ekonomskog fakulteta trebalo da izbije blizu Pančevačkog mosta. Slike nigde da pokaže gde bi trebalo da bude ulaz a gde izlaz, to bi interesovalo gledaoce. Nego kao „pokrivalica“ ide snimak iz arhive pa se vidi kako je nekad izgledala raskrsnica sa garažom-radionicom, na uglu Cvijićeve i Ulice despota Stefana gde se sada, već poodavno, nalazi samousluga velikog trgovačkog lanca. Neobazrivo i nezgrapno. Zar ne može drugačije?

Žena za sva vremena

Ona ima antipod publiku. Mlade mame prema kojima je usmeren veći deo emisije i - penzionerke što se ne predaju, pišu knjige i vežbaju balet uz „Bolero“ Morisa Ravela, koje je iz svoje škole dovela balerina Drina Pešić. Zaposleni su na gubitku, teško da u podne mogu da gledaju K1 televiziju, ali su im na raspolaganju noćne reprize. Žena za sva vremena je Ena Popov, buckasta, dekoltovana, nasmejana, prevrtljiva u pozitivnom smislu. Lako se prilagođava tuđem mišljenju, naročito ako izaziva smeh. Jer život je lep i treba mu se radovati. 

„Žena za sva vremena“ ima odlike najspontanije emisije. Ena Popov ume da razgovora o bilo čemu, ona čuje sagovornika. Nazire se, ipak, vodi je nevidljiva, sigurna ruka. Pomaže joj Boris Repaja, po zanimanju inteligentni frizer (valjda ne zvuči uvredljivo?) koji, osim veštine improvizovanja letećih obroka, ima ličnu meru kad treba da se pomeri i pusti Enu da sačekuje drugarice.

Uzme nešto da gricka, čovek zna šta su žene. Stalni gost je Marijana Vuksanović, seksološkinja, promišljena i delikatna u objašnjenjima iz sfere ljubavnih igrarija, partnerskih intimnosti i razbijanja zabluda iz filmova za odrasle.

Bonus video:

 

Ostavite komentar