Sportske LEGENDE koje su nas napustile u 2022.

Osvojili su sve što je moglo da se osvoji - bilo kao aktivni učesnici trka, mečeva ili borbi, bilo kao oni koji su učili druge kako da postanu najbolji - neki od njih bili su na najvišim stepenicima pobedničkih postolja širom planete i stigli i do najviših visina Olimpa...

Ali, da li je to bilo zapisano u zvezdama, ili je to bila volja sudbine, ili je svevišnji odlučio da su mu potrebni najbolji, tek, ako verujete u te visine Olimpa, onda će nas odatle, sa ostalim bogovima, gledati grupa odabranih koji više nisu sa nama.

Ako i ne verujete, činjenica je da je svet u 2022. godini napustilo previše dobrih sportista, trenera i sportskih ličnosti, koji su činili da ovaj treći kamen od Sunca bude lepše mesto za život. Zato je i na izmaku ove i dočeku Nove godine, vreme da ih se setimo...

Siniša Mihajlović (54)

(20. februar 1969. - 16. decembar 2022.)

Za nas Srbe, svakako su najpotresniji odlasci onih koji su proslavili naše ime - ime zemlje male po broju stanovnika, a velike po širini srca. A kad to prepozna i ostatak sveta, kao u slučaju Siniše Mihajlovića, našeg legendarnog fudbalera, zatim i trenera, onda je jasno o kakvoj igračkoj i ljudskoj veličini se radi.

Foto: ATA Images

Siniša Mihajlović rođen je u Vukovaru, a fudbalsku karijeru je započeo u Borovu 1986, odakle dve godine kasnije prelazi u Vojvodinu. Za novosadske crveno-bele odigrao je 73 utakmice i postigao 19 pogodaka do decembra 1990, kada ga trener iz Vojvodine, Ljupko Petrović, dovodi za sobom u Crvenu zvezdu.

Samo šest meseci kasnije, 29. maja 1991. godine, Mihajlović je sa beogradskim crveno-belima postao šampion Evrope, da bi 8. decembra iste godine u Tokiju sa Zvezdom poneo i naslov klupskog svetskog prvaka.

U Ljutice Bogdana je ostao do 1992. godine, kada se preselio u Italiju, u kojoj je nastupao do kraja igračke karijere. Od 1992. do 1994. godine igrao je za Romu, za koju je u 54 meča postigao jedan pogodak. Za Sampdoriju, gde je igrao i sa Vladimirom Jugovićem, Miha je od 1994. do 1998. odigrao 110 utakmica i postigao 12 pogodaka.

Sledeći klub u Italiji bio je Lacio, za koji je igrao od 1998. do 2004. Mihajlović je tu zabeležio 126 nastupa, uz 20 golova, ali je možda i bitnije da je igrao sa Dejanom Stankovićem, čovekom sa kojim se posle i okumio, krstivši mu tri sina. Njih dvojica su potom zajedno igrali i u Interu, koji je bio Mihajlovićev poslednji klub u igračkoj karijeri - od 2004. do 2006. igrao je 25 mečeva i postigao pet golova.

Za našu reprezentaciju Siniša je odigrao 63 utakmice i dao 10 golova. Gotovo celu trenersku karijeru proveo je u Italiji, vodeći timove Intera, Bolonje, Katanije, Fiorentine, Sampdorije, Milana, Torina i na kraju Bolonja. U periodu od 2012. do 2013. godine bio je selektor reprezentacije Srbije, a 2018. godine je nakratko trenirao i Sporting iz Lisabona.

Miodrag Ješić (65)

(30. novembar 1958. - 8. decembar 2022.)

Miorag Ješić je poginuo početkom decembra u saobraćajnoj nesreći. Rođen je u Osečenici, a prve fudbalske korake napravio je baš u Partizanu. U Partizanu je igrao za sve mlađe kategorije, potom i za prvi tim od 1980. do 1985. Ješić je bio član čuvene generacije Dragana Mancea, koji je, tužnim spletom okolnosti, 1985. godine takođe poginuo u saobraćajnoj nesreći.

Foto: Starsport

Za crno-bele Ješić je odigrao 144 utakmice i kao defanzivac postigao 13 golova. Igrao je i za turske klubove Altaj i Trabzonspor, nakratko se vratio u Partizan, a karijeru završio u Altaju 1994.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je osam mečeva i dao dva gola.

Trenersku karijeru Ješić je počeo u beogradskom Obiliću, da bi zatim vodio Radnički iz Niša, OFK Beograd, Partizan, Liteks, Budućnost, Sarajevo, a radio je i u Turskoj, Kini, Libiji, Maldivima, Tunisu, Iranu i Saudijskoj Arabiji, gde je u septembru okončao poslednji trenerski angažman.

Kao igrač je bio šampion Jugoslavije sa Partizanom, a kao menadžer prvak Arapske lige sa Sfaksijenom iz Tunisa, Bugarske sa CSKA iz Sofije, šampion Libije sa Al Itihadom i Mjanmara sa Jangonom.

Radovan Radaković (52)

(6. februar 1971. - 25. septembar 2022.)

Posle duge i izuzetno teške borbe sa kancerom, bivši golman Partizana Radovan Radaković je izgubio bitku u 52. godini. Radaković je nastupao za crno-bele od 2000. do 2004. godine. Dva puta je bio šampion i jednom pobednik Kupa Jugoslavije, a upisao je i dva nastupa za reprezentaciju Jugoslavije. Pored Partizana nastupao je za Zemun, Obilić, BSK Batajnicu, Borac iz Čačka, Standard iz Liježa, Radnički iz Kragujevca, Šturm, Voždovac i Kolubaru.

Foto: Youtube PrintScreen

Porodica, prijatelji i javnost su bili u Radakovića od kraja 2020. godine, kada mu je ustanovljen difuzni karcinom želuca. Organizovani su razni humanitarni mečevi, prikupljana je pomoć za lečenje, ali je, nažalost, Radovan prerano izgubio bitku za svoj život.

Milutin Šoškić (85)

(31. decembar 1937. - 27. avgust 2022.)

Legendarni čuvar mreže Partizana Milutin Šoškić otišao je u večnost u 85. godini. Rođen u Jablanici kod Peći, u juniorskoj karijeri nastupao je za ekipe Crvene zvezde i Partizana, ali je najveći trag kao senior ostavio u Humskoj ulici, gde je za crno-bele upisao ukupno 177 nastupa između 1955. i 1966. godine, postigavši čak i jedan gol.

Bio je deo tima crno-belih koji je 1966. igrao finale Kupa šampiona, u kojem je Real Madrid na "Hejselu" pobedio sa 2:1. Godinu dana pre tog finala Šoškić je doživeo najveće priznanje - pozvan je u "tim sveta" na utakmicu Engleska - Ostatak sveta, koja je odigrana na Vembliju. Ostaće upamćeno da su po jedno poluvreme branili Šoškić i sovjetski golman Lav Jašin.

Foto: Starsport

Posle crno-belog dresa Šoškić je branio boje Kelna u Nemačkoj, gde je nastupao od 1966. do 1971. godine, da bi se posle igračke karijere zaputio u trenerske vode.

Za reprezentaciju Jugoslavije Šoškić je zabeležio 50 nastupa. Sa "plavima" je 1960. godine osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Francuskoj, a iste godine i zlatnu olimpijsku medalju u Rimu.

Kao trener, vodio je OFK Beograd i Kikindu, bio je pomoćnik u Partizanu, a najduže je radio u reprezentaciji SAD gde je od 1993. do 2006. godine bio trener golmana, radivši sa poznatim čuvarima mreže kao što su Bred Fridel, Kejsi Keler i Tim Hauard.

Pele (83) (23. oktobar 1940. - 29. decembar 2022.) Postoje ljudi koji svojim bivstvovanjem na Zemlji promene tok naše istorije. Podignu čovečanstvo na stepen više. To su vođe. E pa kad sve njih saberete, iznad njih je - Pele. Posle dođe i bog, ali to je već ozbiljna filozofija (ili, po modernom rečniku - filosofija), čemu ovde nije mesto. E, pa, tužnu listu svetskih velikana koji su nas napustili u 2022. godini počinjemo sa Peleom, koji je preminuo dva dana pred doček Nove 2023. godine... Fudbalska legenda broj 1 (posle su došli i ostali, koji mogu da mu zahvale što su imali epitet zvezdi nad zvezdama - Maradona, Mesi, Ronaldo...) izgubila je bitku posle borbe sa karcinomom debelog creva i respiratornih infekcija, zbog čega je poslednjih mesec dana života čuveni Brazilac proveo u bolnici. Foto: Tanjug/AP Što se fudbalske priče tiče, ona je počela 1956. godine u Brazilu, kada je debitovao za Santos. Za taj klub igrao je do 1974. i nikada nije prešao u neki tim iz Evrope - bio je proglašen za "nacionalno blago", što je značilo da ne sme da bude "izvezen" iz zemlje, iako su madridski Real, Mančester junajted i Juventus pokušavali da ga dovedu u svoje redove. Ipak, u inostranstvo je otišao 1975. - tada je zaigrao za Njujorški Kosmos i tu završio igračku karijeru 1977. U Ginisovoj knjizi rekorda stoji da je, uključujući i prijateljske mečeve, na 1.363 utakmice dao 1.279 golova, što se vodi kao zvaničan Ginisov rekord. Sa Santosom je osvojio šest titula prvaka Brazila, dva Kopa Libertadores i dva Interkontinentala kupa. Sa timom iz Njujorka osvojio je jedan trofej šampiona NASL lige. pročitajte još PELE NA SAMRTI: Doktori mu pomažu da se OPROSTI OD NAJBLIŽIH Legenda brazilskog i svetskog fudbala ranije ove nedelje primljena u bolnicu u Sao Paulu 03.12.2022 Time Out PELE SE OPRAŠTA od porodice i prijatelja: Snimak LEGENDE iz bolničkog kreveta NE SLUTI na dobro Brazilac je primljen u bolnicu na redovnu kontrolu, ali je zadržan zbog respiratorne infekcije i stanje mu se pogoršava 26.12.2022 Sudbine Reprezentaciju Brazila je predvodio do tri titule prvaka sveta - 1958. u Švedskoj, 1962. u Čileu i 1970. godine u Meksiku. Za Brazil je odigrao 92 utakmice i postigao 77 golova. Poslednji meč u reprezentativnom dresu Pele je, na sopstveni zahtev, odigrao protiv - Jugoslavije. I sad se mi i dan-danas ložimo da smo mi "evropski Brazilci" (iako se zemlja raspala), što je sramota - jer dok u ono vreme igrači sa ovih prostora jesu igrali fudbal sa nacionalnim osećanjem, današnji to rade sa isključivo, isključivo finansijskim osećanjem i gotovo uvek (ne stalno, ali gotovo uvek) brukaju državu partijama koje pružaju za nacionalni tim. Foto: Tanjug/AP Bilo kako bilo, Pele je Jugoslovenima učinio veliku čast, a tog 18. jula 1971. godine na brazilskoj Marakani on je pred 160.000 navijača igrao protiv tima kojeg su tih godina stvarno zvali "evropski Brazil", ali za razlogom. Meč je završen rezultatom 2:2, a golove za Jugoslaviju dali su Dragan Džajić u 35. minutu, odnosno Jurica Jerković u 70. minutu. Za Brazil su strelci bili Rivelinjo u 60. i Gerson u 65. minutu. Pele je ostao bez gola i pobede u svom poslednjem meču, a u momentu kada ga je zamenio Klaudiomiru, svi na Marakani su ustali na noge i ovacijama pozdravili čoveka koji je postao sinonim za fubal.

Bil Rasel (89)

(12. februar 1934. - 31. jul 2022.)

Košarkaški svet je ostao bez jedne od svojih najvećih legendi ove godine. Amerikanac Bil Rasel, koji je i danas suvlasnik rekorda sa najviše osvojenih titula šampiona koje ima neki sportista u Severnoj Americi u bilo kom profesionalnom sportu (koji ima ligaško takmičenje), napustio nas je, kako je porodica saopštila, "mirno, dok je kraj njega bila supruga Dženin".

Rasel je ostavio neizbrisiv trag u NBA ligi, a što se tiče pomenutog rekorda - bio je predvodnik legendarnog tima Boston Seltiksa, koji je za 13 sezona bio prvak 11 puta (taj rekord deli sa hokejašem Henrijem Ričardom). Rasel je igrao na poziciji centra, pet puta je bio MVP (najkorisniji igrač) NBA lige i 12 puta član NBA Ol-star tima, a kao kapiten je predvodio reprezentaciju SAD do zlata na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine.

Trenirao je "svoj" Boston, Sijetl Supersonikse i Sakramento Kingse - sa Seltiksima je osvojio dve titule, pa je u NBA kuću slavnih ušao i kao igrač i kao trener. Postao je i član FIBA kuće slavnih, a NBA je posle njegove smrti povukla dres sa brojem 6 iz upotrebe u celoj ligi, što je poštovanje koje pre njega nije ukazano nijednom košarkašu.

Nik Bolitijeri (92)

(31. jul 1931. - 4. decembar 2022.)

Čuveni teniski trener Nik Bolitijeri, čovek koji je preko svoje IMG akademije stvorio velike zvezde poput Monike Seleš, Andrea Agasija, Marije Šarapove, Meri Pirs i mnogih drugih, preminuo je početkom decembra u 91. godini.

Foto: Printscreen/Youtube

Nikovu školu prošle su i sestre Vilijams, pomagao je i Jeleni Janković, Filip Krajinović je bio pod njegovim okom u tinejdžerskim danima, a pomogao je i Miomiru Kecmanoviću koji je često bio na njegovoj akademiji.

Šejn Vorn (53)

(12. septembar 1969. - 4. mart 2022.)

Nama kriket nije naročito poznat sport, ali ako se zna da je izuzetno popularan među 2,5 milijardi ljudi, koliko ih živi u zemljama Komonvelta (Velika Britanija i većina njenih podanika iz imperijalnog doba), onda je jasno da je smrt 53-godišnjeg Šejna Vorna, Australijanca kojeg smatraju jednim od najboljih igrača kriketa u istoriji, potresla dobar deo sveta.

Član Kuće slavnih u ovom sportu, godine 2000. je izabran od strane komisije stručnjaka za kriket za jednog od petorice najboljih kriketaša veka, a od te petorice on je bio jedini bacač.

Preminuo je početkom marta, posle jakog srčanog udara dok je bio na letovanju u Tajlandu. Posle nekih kontroverzi, saopšteno je da nema ničeg "nezakonitog" u njegovoj smrti, mada je otkriveno da je imao masažu pre srčanog udara - 27-godišnja maserka Bovi i njena koleginica Plu-Gun (za koju nisu navedene godine), tog 4. marta su došle u njegovu sobu u 13.53, otišle u 14.58 časova (objavljen je snimak sa nadzornih kamera).

Posle istrage, zaključeno je da nema mesta sumnjama da je Vorn umro prirodnom smrću.

Dion Lendor (30)

(28. oktobar 1992. - 10. januar 2022.)

Sjajni trkač sa Trinindada i Tobaga, Dion Lendor, poginuo je u sudaru automobila u Teksasu, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Osvojio je bronzanu medalju u štafeti 4×400 metara na Olimpijskim igrama 2012. u Londonu, a srebro u istoj disciplini na Svetskom prvenstvu u Pekingu 2015. Lendor je osvojio i tri bronze na Svetskim prvenstvima u dvorani (dve na 400 metara i jednu u štafeti 4x400 metara) i jednu bronzu na Panameričkim igrama (4x400).

Uve Zeler (86)

(5. novembar 1936. - 21. jul 2022.)

Legendarni napadač Hamburgera i reprezentacije Zapadne Nemačke preminuo je u Norderštetu. Čovek čije je ime praktično bilo ratni poklič navijača reprezentacije 60-ih i 70-ih godina, kada je skandiranje "Uve, Uve, Uve!" ledilo krv u žilama fudbalera protivničkih selekcija, u svom klubu je igrao 19 godina (da, da devetnaest godina, celu karijeru, od 1953. do 1972.), a navijači Hamburgera su ga zvali "naš Uve".

Bio je visok 169 centimetara, ali je bio takva osica i tako uporan, da se često pričalo da bi sa loptom mogao da prođe kroz zid, samo da je morao. Sa Hamburgerom je osvojio prvenstvo Nemačke 1960, a Kup Nemačke 1963. Najbolji strelac Bundeslige bio je u sezoni 1963/1964. sa 30 golova, a najbolji igrač Nemačke bio je tri puta: 1960, 1964. i 1970. godine.

Sa reprezentacijom Zapadne Nemačke je četiri puta učestovao na prvenstvima sveta: 1958, 1962, 1966. i 1970. Na Mundijalima 1966. i 1970. je bio kapiten nacionalne selekcije, kada su osvojene prvo srebrna, a zatim i bronzana medalja. Na 72 utakmice za reprezentaciju postigao je 43 gola.

Dvejn Haskins (25)

(3. maj 1997. - 9. april 2022.)

Kvoterbek u popularnom američkom fudbalu Dvejn Haskins, mladi momak pred kojim je tek bila karijera, poginuo je kada ga je udario kiper dok je pretrčavao aut-put.

Izabran je kao 15. pik prve runde 2019. od strane Vašington Redskinsa (sada Komandersa), a 2021. je potpisao za Pitsburg Stilerse. Poginuo je dok se sa saigračima Stilersa pripremao na Floridi na poziv Miča Trubiskog, jednog od poslednjih pojačanja tima iz Pensilvanije.

Do bizarne nesreće je došlo kada Haskins ostao bez goriva u svom iznajmljenom automoblu. To je poznato jer je tada pozvao suprugu, koja nije otputovala s njim na Floridu, da joj kaže da nema više benzina i da će da nađe benzinsku pumpu da ga kupi. Potom je izašo iz vozila, pokušao da pretrči auto-put i nastradao. Autopsijom je kasnije utvrđeno da je u krvi imao 2,5 puta više alkohola nego što je dozvoljeno (imao 0,20%, a dozvoljeno 0,08%), kao i tragove nekih lekova.

Robin Herman (70) (24. novembar 1951. - 1. februar 2022.) Da li smo mi sportski novinari sportske ličnosti, ili nas to što promovišemo sport svrstava tu negde, to je na drugima da odluče... Ipak, kada umre žena koja je bila i prva ženska sportska novinarka u istoriji Njujork tajmsa, gde je počela da radi 1974, koja je uz radio voditeljku Marsel Sent Sir u januaru 1975. bila i prva sportska novinarka u istoriji kojoj je dozvoljen ulazak u mušku svlačionicu u nekom sportu, i to na Ol star meču hokeja na ledu u Montrealu - čime je postala veća priča od Ol star utakmice - onda to mora da se pomene na ovom mestu. Statement from the @NHL on the passing of trailblazing journalist Robin Herman. pic.twitter.com/r9NUvNjW8L — NHL Public Relations (@PR_NHL) February 4, 2022 A 1. februara 2022. umrla je Robin Herman (70), koja će, osim po upravo navedenom i tome što je bila i književnica, radila na Harvardu i pisala o zdravlju i medicini, i izdala knjigu o obnovljivoj energiji - Fuzija: Potraga za beskrajnom energijom - ostati upamćena i po karijeri u sportskom novinarstvu. Civilizaciji, ženskom rodu i našoj profesiji na čast.

 

Ostavite komentar