AKO MISLITE DA JE VAMA TEŠKO, POSLUŠAJTE NJU U jednom ratu izgubila i oca i brata, ali je našla snagu i ostvarila san!

Memorijalni centar Republike Srpske zabeležio je potresno svedočanstvo Dušanke Jovanović iz Gornje Pecke, koja je tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata izgubila oca i brata.

Ova tragična priča oslikava duboku porodičnu žrtvu jedne obične srpske seoske porodice, kakvih je bilo mnogo širom Republike Srpske.

Dušankin stariji brat, Simo Bušin, pripadnik Vojske Republike Srpske, poginuo je u oktobru 1995. godine u odbrani Mrkonjić Grada.

Mesec dana pre njega, poginuo je i Dušankin otac Dušan Bušin. Dušankina majka prepoznala je telo sina u masovnoj grobnici na svoj rođendan, 3. aprila 1996. godine, nakon mnogo meseci neizvesnosti i traganja.

Služba za odnose s javnošću memorijalnog centra republike Srpske

Sudbina je, kako kaže Dušanka, tragično simbolična — istog dana kada je Mrkonjić pao, 10. oktobra, njen otac je slavio rođendan, i upravo tog dana izgubila je i brata.

Između straha, izbeglištva i bola, ova porodica nastavila je da živi.

Dušanka je više puta sanjala brata koji joj je u snu slao poruku da dovrši kuću koju su on i otac počeli da grade pre rata.

Upravo ta kuća, kako navodi, postala je simbol njihove žrtve, ali i nastavka života - puna uspomena, iako bez onih koji su je započeli.

Služba za odnose s javnošću memorijalnog centra republike Srpske

Danas Dušanka živi sa bratom i kćerkom.

Njihova porodica, koja je nekada brojala jedanaest članova, svedena je na troje.

- Ovo, kao i stotine drugih svedočanstava, deo su arhive Memorijalnog centra Republike Srpske, koji beleži lične priče i stradanja porodica sa svih prostora gde je stradao srpski narod tokom rata 1991–1995. godine, sa ciljem da se sačuva istina i poštovanje prema žrtvama - istakao je direktor centra, Denis Bojić.

Memorijalni centar Republike Srpske poziva članove porodica poginulih i nestalih civila i vojnika iz Odbrambeno-otačbinskog rata da podele svoja svedočanstva, kako bi zajedno sačuvali istinu i sećanje na one koji su dali život za otadžbinu.

Svi koji žele da ostave svedočanstvo mogu se obratiti putem e-mail adrese: komunikacije@mcrs.vladars.rs ili telefonom na broj 051/222-999.

Transkript svjedočanstva Dušanke Jovanović

Ja sam Dušanka Jovanović, devojački Bušin. Rođena sam u Gornjoj Peckoj, u velikoj porodici. U kući nas je živelo jedanaestoro – deda, baka, stric, strina, njihovo dvoje dece, i moji roditelji sa nas troje: dva brata i ja.

Živeli smo kao i sve porodice na selu tada. Otac je radio u šumarstvu, majka bila domaćica, a mi deca išli u školu.

Sve je bilo mirno do devedesetih.

U julu 1991. brat je bio na odsluženju vojnog roka, u vreme kad su počeli sukobi u Sloveniji.

Povremeno nam je pisao, ali nismo znali šta se tačno događa.

Kasnije smo saznali da je zarobljen, ali je razmenom vraćen kući. Kad je došao, bio je vidno promenjen. Kratko je ostao kod kuće, a zatim ponovo mobilisan - otišao je u 11. laku pešadijsku mrkonjićku brigadu.

Otac je i dalje radio, ali se brinuo i za brata koji je bio na ratištu.

Brat je obilazio mnoga ratišta — Sarajevsko, Koridor, Srbobran...

A 1993. stiže poziv i za oca. Odlazi na front.

Kod kuće ostajemo baka, majka, mlađi brat i ja. Molimo se Bogu da sve prođe dobro.

Živeli smo skromno, od poljoprivrede.

U avgustu 1995. otac nam javlja preko vojnika da mu pošaljemo hranu i garderobu. Ja pakujem i nosim paket. Kad sam ga predala, vojnici su me čudno gledali — znali su da je otac već poginuo, ali mi nisu rekli.

Te večeri brat dolazi kući i kaže:

- Moram vam nešto reći. Na Srbobranu je bila teška bitka. Mnogo naših je stradalo. Nisam vidio tatu, ali bojim se da nije preživio. Kasnije nam je priznao da je prepoznao očevu cipelu. Telo je ubrzo dopremljeno i sahranjeno 20. avgusta. Kuća je te noći bila nema od bola.

Brat se vratio na front.

Devetog septembra morali smo napustiti kuću i očevo grobno mesto. Izbegli smo u Mrkonjić, pa potom u Banjaluku.

Brat nas je nakratko posetio - rekao da mora nazad. Dao mi je očevu pušku i vojnu potvrdu, rekavši:

- Ti si starija, ako neko bude tražio, ti to vrati.

Nikad se više nismo videli.

U oktobru 1995. pao je Mrkonjić Grad. Tog dana osetila sam u sebi da je brat poginuo.

Dani su prolazili, niko ništa nije znao. U aprilu 1996. počelo je iskopavanje masovne grobnice. Majka je otišla da traži sina.

Shutterstock

Trećeg aprila, na svoj rođendan, pronašla ga je. Rekla nam je:

- Dece moja, nema mog čeda. Našla sam svog sina. Njegovo lice, njegovo tijelo, samo što se nije nasmijao majci. Tog dana nestala je svaka nada.

Simo je imao samo 23 godine. Otac 48.

Obojica su poginula za nekoliko meseci.

Baka je izgubila dva sina i unuka, majka muža i sina. Ostali smo nas troje.

Godine su prolazile, ali tuga nije nestajala.

Otac i brat započeli su gradnju nove kuće prije rata. Poslije njihove smrti kuća je ostala nedovršena.

Počela sam da sanjam brata. U snu je dolazio na kolima, pogledom mi govorio:

- Znaš šta treba. Shvatila sam - želi da završimo kuću.

I jesmo. Završili smo je, više iz ljubavi nego iz potrebe. Kad smo se uselili, kao da sam skinula teret sa srca.

Te noći sam ga poslednji put sanjala - nasmijao se i otišao. Od tada ga više nisam sanjala, ali ga često prepoznajem u licima dobrih ljudi. Pričam o njemu, o ocu, o svemu što smo preživeli.

Ljudi me pitaju: „Kako ste to izdržali?“

Ne znam. Možda samo Božjom voljom.

Od velike porodice, danas smo ostali brat, ja i moja kćerka.

Muž mi je preminuo 2022. od teške bolesti, a majka 17. oktobra 2023. godine.

U onoj staroj kući, u kojoj nas je bilo jedanaestoro, više nema nikoga.

Ali nova kuća, koju su otac i brat započeli, stoji.

I u njoj, čini se, oni i dalje žive s nama. Sećamo ih se svakog dana. Palimo sveće, obilazimo grobove. Vreme ne leči - samo uči kako da nosimo tugu.

BONUS VIDEO: 

Ostavite komentar