KOLUMNA IVANA RADOVANOVIĆA: Devetsto treća, drugi put

U četvrtak, 14. avgusta ujutru, uopšte nije bilo potrebno čitati novine, gledati portale, ili vršljati po mrežama, da bi se shvatilo šta se dogodilo (događa) u Srbiji.

Dovoljno je bilo ući u prvu kafanu i tu naleteti na prijatelja, uzbuđenog, koji ozbiljno pita: "Šta čeka on? Policija mora da počne da im razbija glave".

Bez ikakve sumnje može se zamisliti da je u nekoj drugoj kafani, sa drugim gostima, neki drugi prijatelj, takođe zabrinut, nekome izrekao nešto o tome kako Vučića treba hapsiti, streljati, a naprednjake proterati, opet uz razbijanje glava.

Hoću da kažem, srpski jezik je odavno mobilisan (parafraza iz filma "Darkest hour"), i takođe je odavno krenuo u rat. On po kafanama, mnogi od nas, naoružani motkama, kamenicama, pirotehničkim sredstvima, čekićima..., i po ulicama.

Cilj različit, ali vrlo rezolutan: jedni hoće da smene režim; drugi da ga odbrane.

I kako sam zastupnik teze da se ne treba praviti pametan, još manje izmišljati toplu vodu, hajde da, u razrešenju ovog čvora u koji smo uvezani, pomoć potražimo od istorije.

Pri tom je najbolje krenuti (dalje posle i ne moramo da idemo), od knjige "Devetsto treća" Dragiše Vasića. Ona je, verovatno najbolje svedočanstvo o događajima iz noći 28.- 29. maja te godine, u kojima su ubijeni, masakrirani i izbačeni kroz prozor, kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga Mašin, a stradali su i predsednik vlade Cincar Marković, ministar vojni, braća Drage Mašin, i još nekoliko oficira, uključujući i kraljevog ađutanta. 

"Sve smo ih poklali", rekao je jedan poručnik samom Vasiću, koji je, te noći, sa drugovima, pokušao da priđe dvoru i shvati šta se desilo.

Sedamdeset dve godine duga vladavina dinastije Obrenović bila je okončana odvratnim klanjem. Dve godine kasnije, Vasić je, kao student, istog tog poručnika zatekao u ludnici. Bio je vezan za krevet, otimao se i vikao: "Sve ću vas poklati!" Osećaj da smo, više od sto dvadeset godina kasnije, i dalje u ludnici, zbog želje za klanjem, nikako da prestane.  

Čitanje Vasića jasno ukazuje na paralele i sličnosti između tog prevrata, i ovog čijem pokušaju prisustvujemo poslednjih meseci, često mu dajući mnogo nežnija imena od onoga koje mu isključivo pripada. Jeste pokušaj prevrata, na ulici, i to je od sinoć svima jasno. 

Prva sličnost je u iracionalnosti kojom se srbadija odnosi prema državi i onima koji tom državom upravljaju.

Obrenovići su, za svog vakta, a pogotovo uzimajući u obzir vreme, okolnosti, socijalno, ekonomsko i kulturološko stanje društva, položaj, turbulentne odnose sa velikim silama, njihove interese...za Srbiju uradili velike stvari.

Oslobodili je, osigurali nezavisnost, pokrenuli školstvo, zdravstvo, kulturu, stvorili prve institucije, modernizovali i uredili vojsku...pa opet, omraženost sa kojom je kralj Aleksandar ispraćen na onaj svet do skora je bila apsolutno nenadmašena. 

Da ne pričamo da je samo 35 godina od ubistva jednog vladara (knjaza Mihaila), dakle dok su sećanja na besmisao regicida bila još sveža, rešenje ponovo pronađeno u istom, suludom činu, objavio je Euronews.rs.

(Pozivanje na datume je još jedna sličnost. Devetsto treće na 29. maj 1868. i Mihailovo ubistvo; danas na 5. oktobar, i Miloševićevu smenu).

I kada se, bez ikakvih učitavanja i predznaka, pogleda period vladavine Aleksandra Vučića, jasno se može videti da su njegova postignuća (sve što je izgradio, pokrenuo, promenio, obogatio, ojačao), u istoj vrsti nesklada sa onim kako ga doživljava (mrzi), deo društva.

Rezultati mu se, kao ni Obrenovićima ne priznaju, i ceo pokušaj prevrata se zasniva na nekoj vrsti ličnog odnosa koji "zaverenici" imaju prema njemu, baš kao i u doba Aleksandra Obrenovića, čiji je prvi greh bio to što se oženio "bludnicom", što se onima čiji moral je bio zasnovan na maču i metku, nije svidelo.

Vučiću se ne zamera ženidba, ali njegova porodica jeste proglašena za problem. Kao i u slučaju kralja Aleksandra, koji je optuživan za samovladu, i Vučić je proglašen autokratom, bez obzira što je izbore, više puta, dobio ubedljivom većinom. To mu se ne priznaje, ukrao ih je, pa čak kada je razlika na tim izborima veća od 40 odsto u njegovu korist. 

Dalje, kralj Aleksandar je par godina pre smrti olabavio stisak nad štampom, i omogućio kampanju koja je jasno vodila ka njegovom svrgavanju.

Vučić je, vrlo brzo pošto je na izborima osvojio vlast, omogućio izglasavanje zakona kojim su operatori dobili mogućnost ne samo da prenose, nego i da sami prave sadržaj. Pojednostavljeno, SBB (Šolak), tim zakonom dobio je priliku da napravi N1.

Kampanja medijske flote koja je posle toga nastala (dnevni listovi, portali, dve televizije, nedeljnik), godinama već služi jednom te istom zadatku, Vučićevoj smeni, bez obzira na eufemizme kojima prate i opravdavaju taj posao.

Uostalom, evo citata iz "Devetsto treće", u kojem Vasić beleži kako je tadašnja opoziciona štampa opravdavala sve što Aleksandru treba da se desi:

"Tako je moralo biti kada su njegove kreature govorile o razbacivanju mesa opozicionara" (danas su te "kreature" Pink i "Informer); 

"Kada se na završetku XIX veka zavodi inkvizitorsko mučenje nevinih u državnim zatvorima" (svako koga je policija uhapsila zbog napada na policiju, danas je žrtva "inkvizicije"); 

"Kada se ubijaju, po naredbi samog vladara, nevina deca" (Vučić je danas kriv baš kao da je lično naredio ubistva u Ribnikaru i Duboni, plus rušenje nadstrešnice); 

"Kada kralj stvara veštačke zavere i sprema lažne atentate" (Svaki put kada primeti da hoće da mu skinu glavu, Vučić je, danas, kriv jer izmišlja da hoće da mu skinu glavu).

PrintScreen/TV Informer

Posle ovoga, slede razni epiteti, a za jasne sličnosti sa onima koji se koriste u Vučićevom slučaju, uopšte nije potrebno posebno se udubiti: 

"On je polulud pobesneo kralj, pola hajduk, pola anarhist, neprestano misli o prolivanju srpske krvi, politički razbojnik, Neron, zlikovac sa komedijaškim manirima, koji na glavi nosi šarenu kapu pajaca, a u rukama razbojničku sekiru, jedna degenerisana priroda, zlikovac po krvi, nezajažljiv, neukrotljiv, razjarena zver i pokvareni prepredenjak, političare je preobraćao u lakeje, svoju rođenu majku nazivao bludnicom, a svog oca nečistom krpom."

Negativno rođen, ludak, zlikovac, razbojnik, majka mu je kurva, otac mu nije otac, hoće prolivanje srpske krvi da bi opstao na vlasti, psihopata, zver... sve su to odrednice kojima mediji zaista svojim čitaocima objašnjavaju, crtaju - ko je Vučić. Lakeji, sluge, ulizice, a nadasve bezvredni, su svi koji su na njegovoj strani, svi koji glasaju za njega.

Posle ove ide sledeća sličnost. Javnost, otvorenost kojom se prevrat i najavljuje i priziva.

Postoji divan detalj u "Devetsto trećoj", u kome Vasić kaže kako je 28. maja sreo svog rođaka, oficira, koji je upravo stigao u Beograd.

"Otkud ti?", pita ga Vasić.

"Došao sam da noćas ubijemo kralja", odgovara mu rođak.

Vasić se na to nasmejao i rekao:

"Pa vi to pretite ravno dve godine".

I tačno tako. Čitav Beograd je tada znao, godinama unapred, šta se sprema. Broj na neki način uključenih, od štampe, preko političara, do vojske, bio je ogroman, bez obzira na to što se njihova aktivnost uglavnom ne bi mogla nazvati drukčije nego navijanjem.

Kada pogledamo vreme sadašnje, gotovo je isto. Godinama se traži Vučićeva defenestracija (izbacivanje kroz prozor), vrlo otvoreno, javno, bez ikakvog skrivanja namera. I jeste, takođe, to najviše na nivou navijanja, ali, kao i u vreme Aleksandra Obrenovića, sve je jasnija i organizacija koja se prevratom svakodnevno bavi.

Broj tih organizovanih početkom dvadesetog veka nije bio velik.

Sve je otpočelo sastankom sedmorice oficira. Potom su se uključili i političari, još oficira, rođaci, prijatelji, kumovi. Na kraju, ceo posao je završilo 68 oficira, koliko ih je učestvovalo, što direktno, što logistički, u samom ubistvu.

Onih koji danas organizuju ulične nemire takođe nema mnogo, ali su ustrojeni na sličan način kao zaverenici iz 1903., moglo bi se reći - vojno.

Jasno je i da su svom poslu posvećeni na isti način kao, svojevremeno, Apis i kompanija.

Motivi su im koliko iracionalni, toliko i snažni, a ubeđenje da rade neophodan i za Srbiju važan posao, neograničeno i tvrdo.

To se najbolje vidi iz motivacionih poruka i nekadašnjih i sadašnjih prevratnika.

Zakletva koju su svi učesnici u ubistvu kralja potpisali, glasila je ovako:

"Uviđajući sigurnu propast otadžbine ako se današnje stanje produži za najkraće vreme, i oglašavajući kao najglavnije vinovnike za sve kralja Aleksandra i njegovu milosnicu Dragu Mašin, zaklinjemo se i potpisima svojim obavezujemo da ćemo ih pobiti. Na presto srpski, opran krvlju ovih beščasnika, dovešćemo Petra Karađorđevića, unuka Voždovog i sina zakonitog pok. Aleksandra Karađorđevića".

Danas nema "zakletve na ubistvo", ali ima one "na smenu vlasti". Nema ni nove dinastije, ali se, posle izbora, obećavaju, umesto kralja Petra, "sloboda i demokratija", koje su najbolje kada se malo operu krvlju. Na mrežama je Vučiću poslata jasna poruka: "Ako mi gorimo, gorećeš i ti sa nama".

Pored svih ovih sličnosti, jasna je, i veoma opominjuća, i ona o trapavosti ondašnjih i sadašnjih "atentatora". I jedni i drugi su dozvolili da se za njih zna (i pored anonimnosti na kojoj se danas insistira), a kada čovek čita Vasića, detalje u kojima on priča kako su neki zaverenici odustali od učešća u ubistvu, i ostavljeni, uprkos, tome u životu, da pričaju okolo šta ovi spremaju, čovek se ozbiljno upita - kako su uspeli? A jesu.

I to uz jednu scenu koja kao da je uzeta iz Šekspirovog "Julija Cezara". U njemu se pojavljuje lik Artemidora, tumača snova, proroka, koji presreće Cezara dok ovaj ide ka senatu, i daje mu pismo u kojem su navedena imena zaverenika. Cezar uzima pismo, ali je u gužvi, i ne čita ga.

Predveče, 28. maja, major Milosav Živković uručio je pismo ministru vojnom Milovanu Pavloviću. U pismu je naveo imena zaverenika, i čitav plan. Ministar je primio pismo, stavio ga u mundir. Žurio je na koncert koji je održavan u dvoru. Sutradan su zaverenici našli neotvoreno pismo, dok su pretresali njegovo mrtvo telo. Kavafijevu pesmu "Artemidovo pismo", Vučić bi svakako trebalo da pročita.

X printscreen/DjurovicBlazo

Ovde negde treba staviti tačku na sličnosti, uz još jednu napomenu: istorija kaže da su Mihaila Obrenovića ubili zaverenici, a Aleksandra Obrenovića, saradnici. Ko sve pokušava da sruši Vučića, uz ove jasno proklamovane zaverenike, ne znam, nisam istoričar, niti sam vidovit. Nadam se da Vučić jeste, i jedno i drugo, pošto ne volim prevrate, koliko god da su "slatki" i "nenasilni".

Na kraju, treba svakako pomenuti i velike razlike koje postoje između 2025. i 1903. godine. 

Prva je u većini koja, danas, za razliku od devetsto treće, misli da zemlja ide manje više u dobrom pravcu, i koju više zanima povećanje plata, bonus, provod, sport, Slagalica, godišnji odmor, nego revolucionarna smena vlasti.

Druga razlika je u raspolaganju stvarnom silom, u komandi vojskom i policijom, bez obzira na tužilaštvo koje, po nekada, izgleda odmetnuto.

Zaverenici danas nemaju oružje, osim kamenica i motki, a i kada bi ga nekako nabavili, samo bi stigli do treće razlike, koja je komplikovana i u kojoj je i najveća opasnost za celo društvo. 

Naime, priče o tome da postoje oni koji su besni na prevratnike, i da je tih mnogo, nisu, odavno, nikakva bajka, ili lažna vest.

Osim zbog kažnjavanja kojem su bili izloženi (kada ti neko spreči da se krećeš, blokira ti put, ili posao, to jeste kažnjavanje), bes kod ljudi je svakako izazvalo i nastojanje medija i raznih lumpen intelektualaca, da Vučićeve protivnike proglasi za veća bića, svece, jedine vertikale lepote, morala i pravde, dok su, istovremeno, svi koji su za njega, ili su neutralni, svedeni na nivo bezvrednih, trolova, bezubih, nepismenih, batinaša, ćacija, glupih, onih za otpad, ili za logore u kojima će biti prevaspitani.

I taj bes govori samo jedno: kada bi se bilo šta zaista desilo Vučiću, odmazda bi bila pod jedan naoružana, i, pod dva, krvava i temeljna.

Na tu nepoznatu u revolucionarnoj jednačini niko od prevratnika izgleda ne računa, pogrešno verujući da ih svi vole, i da je broj onih koji bi im glavu otkinuli zanemarljivo mali.

A nije. I više ih je nego što je bilo ljudi 15. marta u Beogradu.

Što sve, opet, pred Vučića, postavlja najvažnije pitanje, ono od čijeg odgovora zavisi gde ćemo i kako sutra živeti.

I ono glasi: Kako ovo da reši, a da ne posegne za silom, represijom i cenzurom, što su sve instrumenti koje sve više ljudi želi da vidi u primeni.

Ne znam, ali znam da će mi, koliko sutra, u kafani, biti postavljeno isto pitanje.   

Hoću da kažem, od istorije i nema neke pomoći. Više te uplaši. I tera te da se streseš.

Drugim rečima, ne bio u Vučićevoj koži, bez obzira što je i svima nama, ostalima, sve tešnje u ovoj u kojoj smo. Opet, mi, za razliku od njega, dužnost mu to brani, možemo, u kafani, srpskoj, bar da se napijemo. I, u miru, ratujemo rečima. A plašim se da nam i to vreme sve brže prolazi.

Živeli.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar