MISTERIJA GENETIKE Kako strahovi predaka kroje naš mozak, a da to i ne znamo?

Ideja da se traume „prenose“ sa roditelja na decu veoma je privlačna. Međutim, neuronauke do danas nisu dokazale da nasleđujemo sećanja na ratove, napade ili gubitke koje su pretrpeli naši preci, iako pojedina istraživanja ukazuju na to da biologija i okruženje zaista mogu da imaju uticaj.

U najširem smislu, ono što se prenosi s jedne generacije na drugu nije sama trauma, već veća osetljivost – ili prilagođenost – sistema koji regulišu strah i stres. Do tog prenosa može doći posredstvom porodičnog života, prenatalnog okruženja i, možda, određenih epigenetskih mehanizama, o čijem se značaju kod ljudi i dalje raspravlja.

Osim toga, kada neko iskustvo dovede do posttraumatskog stresnog poremećaja, ono se, uslovno rečeno, ne beleži u jednoj jedinoj „zoni straha“.

Trauma ostavlja tragove u mozgu

Pojedine studije rađene na osnovu snimaka moždane aktivnosti opisuju promene u delovima mozga kao što su amigdala i prefrontalni korteks.

Amigdala učestvuje u prepoznavanju pretnji, dok prefrontalni korteks ima ulogu u regulisanju emocija, kao i u suzbijanju reakcija straha koje više nisu korisne. Ulogu ima i hipokampus, moždana struktura od velikog značaja za smeštanje sećanja u odgovarajući kontekst.

Sve ove oblasti deo su moždanih mreža koje se aktiviraju kako bi prepoznale značajne nadražaje i regulisale naše reakcije u skladu sa iskustvom.

Reč je o takozvanim mrežama istaknutosti, izvršne kontrole i samoreferencijalne obrade. Međutim, rezultati se razlikuju od osobe do osobe i od studije do studije – ne postoji jedinstven moždani „potpis“ traume.

Budući da se pomenute mreže nalaze u mozgu osobe koja je doživela određeni događaj, a ne u njenim jajnim ćelijama ili spermatozoidima, kao i da se sećanja održavaju zahvaljujući promenama plastičnosti u moždanim kolima i grupama neurona – za šta se koristi termin „engrami“ – teško je zamisliti biološki mehanizam koji bi mogao da kopira određenu scenu, konkretnu emociju ili autobiografsko sećanje iz mozga roditelja u mozak njegovog potomka. Takav mehanizam, zapravo, još nije poznat.

Opasnost se uči

Mozak deteta razvija se kroz interakciju sa drugim ljudima. Deca putem oponašanja i sopstvenog iskustva uče koje situacije treba da smatraju bezbednim, a koje opasnim. Posmatraju izraze lica, držanje tela i ćutanje, kao i ono čega se plašimo, šta odbacujemo i šta izbegavamo.

Jedna metaanaliza pokazala je da bebe, kada vide da njihovi roditelji sa strahom reaguju na nešto novo, i same mogu da osete veći strah i počnu da izbegavaju taj nadražaj. Uočeni efekti bili su mali do umereni, ali pomažu u razumevanju načina na koji osoba koja je doživela traumu može svojoj deci da prenese pojačan osećaj opasnosti ili veće teškoće u upravljanju emocijama.

To, međutim, ne znači da će deca neizbežno razviti neki poremećaj. Da bi do toga došlo, moraju da se uključe i drugi faktori, kao što su temperament, uticaj osoba koje brinu o detetu, društvena podrška, kasnija iskustva ili sposobnost nervnog sistema da nastavi da se menja i razvija.

Shutterstock

Kakvu ulogu ima trudnoća

Intenzivan stres tokom trudnoće može da promeni nivo hormona, izazove upalne procese i poremeti metabolizam, kao i funkcionisanje placente. Ti signali deo su okruženja u kojem se razvija mozak fetusa i zbog toga mogu biti povezani sa kasnijim razlikama u povezanosti moždanih struktura, regulisanju emocija i, ponovo, reakciji na stres.

Nauka, međutim, ukazuje na to da se uočeni efekti kod ljudi mogu razlikovati i da je teško razdvojiti uticaj stresa od drugih faktora, kao što su zdravlje majke, siromaštvo, ishrana ili okruženje nakon rođenja.

U svakom slučaju, primerenije bi bilo govoriti o prenatalnom programiranju nego o međugeneracijskom nasleđivanju. Tokom trudnoće fetus je direktno izložen hormonskim, metaboličkim i imunološkim promenama koje se dešavaju u organizmu majke. Zbog toga, ako se kasnije kod deteta uoči neka razlika, ne može se tvrditi da je biološki signal prenet s jedne generacije na drugu bez direktnog izlaganja.

Epigenetika

Epigenetika proučava mehanizme koji regulišu aktivnost gena bez promene same sekvence DNK, kao što je, na primer, metilacija. Istraživanja na životinjama ukazuju na to da određeni signali iz okruženja mogu posredstvom polnih ćelija da utiču na potomstvo.

To je, međutim, mnogo teže dokazati kod ljudi, jer se genetika, trudnoća, vaspitanje, kultura i društveni uslovi prenose istovremeno, dok se veliki deo epigenetskih oznaka reorganizuje tokom stvaranja polnih ćelija i razvoja embriona.

Studija objavljena 2025. godine otkrila je kod 131 pripadnika tri generacije sirijskih porodica obrasce metilacije povezane sa izloženošću nasilju. Iako je taj rezultat u najmanju ruku upečatljiv, ovo istraživanje ne dokazuje nedvosmisleno da se psihološka trauma nasleđuje.

Jedan od razloga je to što su analizirane ćelije iz usne duplje, broj ispitanika bio je mali, a i sami autori su naveli da je neophodno da rezultati budu dodatno potvrđeni. Epigenetska oznaka može biti uzrok, posledica ili jednostavno pokazatelj izloženosti određenom faktoru.

Nasleđujemo mogućnosti

Kada se sve uzme u obzir, najoprezniji zaključak bio bi da ne nasleđujemo traumatična sećanja svojih predaka. Možemo, međutim, da nasledimo gene koji utiču na našu osetljivost na stres, naročito ako je naša majka imala komplikovanu trudnoću ili ako smo, nažalost i nepravedno, odrastali u porodici koja je živela u teškim okolnostima.

Čitav taj proces prenosa sasvim je stvaran, ali isto važi i za našu sposobnost prilagođavanja, uspostavljanja dobrih odnosa sa drugim ljudima, života u boljim uslovima i pristupa efikasnim terapijama koje mogu da menjaju moždana kola povezana sa strahom.

Biologija nam prenosi mogućnosti – ona nam ne izriče presudu i ne određuju sudbinu.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar