KATEDRA ZA ŠOU-BIZNIS APELUJE Estradne "dede" ne budite babe!

Činjenicu da su pevači kao deo estradnih i šou-biznis radnika užasno dosadni i medijski nezanimljivi ljudi po mom mišljenju potkrepljuje i to što oni uz sebe uvek moraju da imaju neku zgodnu i atraktivnu cicu. Nije važno da li im ona samo gostuje u spotu ili se po gradskim dešavanjima i estradnim kuloarima tračari da se praju, tek biti pevač, a ne biti jeač u karijeri muškog izvođača može da bude ogroman i ozbiljan problem. Gotovo svi muškarci koji se bave šou-biznisom svoju karijeru temelje na pevačkom umeću. U medijskom smislu pomaže im lepota, ali ne ona stvorena u salama plastičnih hirurga već prirodna muška lepota, ona koju samo majka može da rodi. Takvih pevača je izuzetno malo. Za takvima su ludele i lude devojčice, devojke i žene, a ta šaka jada talentovanih, prirodno prelepih i zgodnih muškaraca demantuje moje tvrdnje da se ne isplati biti pevač. Bar neko i mene da demantuje!

Pevači retko kada ulaze u medijske ratove, ne svađaju se međusobno i ne pljuju jedan drugog javno. Pevači se generalno ne trude da budu u trendu, posebno oni koji izvode narodnu muziku. Vole oni skupu i brendiranu garderobu, automobile i luksuzne destinacije, ali sve to rade skorojevićevski i ne prate šta se dešava na svetskoj sceni. Nemamo mi pevače vegetarijance, vegane, peskaterijance, zaštitnike životinja, ugroženih ljudskih i biljnih i životinjskih vrsta. Ne, tim i sličnim trendovima u nas bave se samo i isključivo žene-pevačice. Pevači se ne trude ni da u intervjuima budu naročito pametni, ne pate od toga da imaju uticaj, budu bitni i važni. Ne, pevače, mada kada stavim prst na čelo i malo bolje razmislim i muškarce iz nekih drugih branši najviše zanima da večno budu mladi i da imidž zavodnika i „objekat“ ženske požude ukoliko je moguće zadrže sve do smrti. Dok se žene javne ličnosti botoksiraju, vade rebra, seku uši da bi zakrpile du*e, a sve u cilju produženja mladosti, muškarci generalno najveći problem imaju sa kosom. Ne znam da li ste to primetili, ali muškarci sa domaće javne scene pored toga što ne vole da budu ćelavi, još više ne vole da budu sedi.

Gotovo nijedan ne veruje u onu pesmu „Kad kosa osedi čovek više vredi“, već se ponašaju po principu „Da su meni dvadeset i dve“, iako kada zađu u neke godine rado bi ovo pevali u stilu „da su meni dva od dvadeset i dva“. Njih ne zanima ni to što starost, hajde da ne preterujem već ozbiljno zrele godine uz sede vlasi donose i mudrost. Ne, njih ne zanima taj epski i lirski kontekst, jer i oni koliko god dosadni bili žele da večno budu mladi. Bez obzira što je i naučno dokazano da ćelavi ljudi nemaju nedostatak testosterona, na srpskoj estradi se među muškarcima ne zna šta je gore, da li kada si sed ili kada si ćelav?! Čast izuzecima u vidu pokojnih Šabana Šaulića i Džeja Ramadanovskog, kao i živih Aleksandra Milića Milija, Ace Tropika i Bobana Rajovića koji mi prvi padaju na pamet.

Dejan Milicevic

Kosa na pevaču je zapravo griva na pastuvu! Pevači i javne ličnosti, posebno oni iz starije garde, mada ni ovi mlađi ne odstupaju mnogo, veruju da je moć u kosi, a ne u bicepsu i tricepsu. Radije će negovati kosu nego što će se pošteno znojiti u teretani. Održavati kosu znači održavati grivu pastuva, zapravo onog zavodnika koji stigne da obori sve što je na dve noge i što nosi suknju. Ako je verovati istraživanjima, žene na muškarcu najviše gledaju kosu, oči, ruke, nokte, ali ova kolumna ipak nije emisija „Magazin IN“ pa neću da se bavim tim istraživanjima.

Suština je dakle veoma prosta i jednostavna. Uspešni pevači i druge javne ličnosti muškog pola imaju jednu zajedničku osobinu. Jednu i najvažniju, a to je da se muškoj zvezdi isplati posao kojim se bavi samo ako od sebe napravi večitog dečaka-čuvenog Petra Pana. Samo Petar Pan nije dosadan i može da se nada da će duže nego ostali likovi sijati na estradnom nebu. Ali, i tu postoji čuveno ali. Ne može se do smrti biti Petar Pan, pa jedan detalj odaje sve one koji žele da budu večiti dečaci u punoj snazi i u onim godinama kada je dovoljno da samo jedan mišić uvek bude tvrd.

Baš ovde muškarci sa javne scene padaju na ispitu muškosti i dostojanstva. Sa svoje katedre za šou-biznis glasno vičem i apelujem na pevače da prestanu da farbaju svoju kosu, da na taj način kriju sede vlasi, trude se da produže mladost i veruju da njihov libido i mi to ne primećujemo.

Istorija farbanja kose među muškarcima na estradi je duga, ali čini mi se da joj se nikada nije posvetilo dovoljno pažnje, a ko će o tome da piše ako ne pišem ja?! Prvog kog se sećam je pokojni Vladimir Savčić Čobi. Krio je sede nekom ispranom riđom bojom, nalik ticijan nijansi, a znao je da mu se vidi i izrastak. Tu je i pokojni Bora Drljača koji je one tri do četiri dlake koje je imao na desnoj strani glave, a lepio ih ka levoj kako bi prekrio ćelu takođe farbao u neku kesten boju, koja je ponekada vukla i na bordo, sve do smrti. Farbao se i pokojni Minja Subota, a usput se i kalemovao, ali neću sada i o tome! Najneprirodnije ipak deluju Milić Vukašinović, Momčilo Bajagić Bajaga i Zdravko Čolić. Sva trojica se farbaju u tamne nijanse prekrivajući sede nesvesni činjenice da njihove farbe imaju one teget i crvene odsjaje kao hladne trajne sremačkih gospođa. Možda se to njima dopada, ali ipak deluje smešno i bez dostojanstva.

Tačno je da nije sramota da se i muškarci farbaju, ali trebalo bi da nađu kvalitetnije i prirodnije boje. Ovako kada na izborano lice i podočnjake dodaju farbu za kosu lagano se pretvaraju u „babe“ iako oni misle da su i dalje mladići bez sedih, nesvesni činjenice da su ako ništa drugo šou-biznis dede. Na ovo ludilo danas, nema ništa bolje nego biti šou-biznis deda, jer muzički svet koji će na mlađima da ostane na veoma je klimavim nogama.

SVE KOLUMNE MILIJA ČOLIĆA ČITAJTE OVDE.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar