Život sa DIJABETESOM: Kada vam BOLEST postane SAVEZNIK, a ne NEPRIJATELJ

Ovčije boginje je preležala većina bez velikih posledica, po koji ožiljak i malo više češanja i sve je bilo u redu, ali sa Sabinom Karadinović bilo je drugačije. Još kao malena petogodišnjakinja, saznala je da boluje od dijabetesa tip 1. Ona je danas profesionalna rukometašica i diplomirani defektolog, uprkos tome što boluje od dijabetesa već 20 godina.

Sabina i njena sestra dobile su boginje u vrtiću, ali na nju su boginje delovale na drugačiji i neuobičajen način. Njena sestra je dobila osip po telu, kao što je bilo očekivano, dok Sabina nije dobila ni jednu jedinu tačkicu. Iako je nastavila da se kreće među inficiranom decom, na njoj se nije primetio nijedan simptom boginja.

Sve se okrenulo naglavačke kad je njenoj sestri infekcija prošla, a Sabina je počela da dobija veoma čudne tegobe. Naime, pila je mnogo vode, čak i po 5 litara na dan. Osećala je vrtoglavice i mučnine, ali kao petogodišnje dete, nije znala šta je zapravo u pitanju. U roku od mesec dana, izgubila je 10kg i to je bio alarm njenoj majci, koja je počela ozbiljno da brine o zdravlju svog deteta.

- Jedne noći, oko 3 ujutru, probudila sam se, jer sam imala jako veliku potrebu za vodom. Mislim da sam bila u stanju da popijem 2L odjednom - rekla je Sabina.

- Odmah tog jutra, mama i tata su me odveli na Institut za majku i dete gde su mi izmerili šećer. Zapanjujuće za sve nas, rezultat je bio 38.9 mmol/L. Posle brojnih ispitivanja, utvrdili su da je virus koji je kod druge dece izazvao bezazlene boginje, meni zapravo oštetio pankreas. Nije bilo vremena za čekanje, odmah su me hospitalizovali i tamo sam ostala čak 3 meseca - rekla je ona.

Prvi pokušaj terapije nije dobro prošao. Sabina je loše reagovala na insulin koji joj je propisan i šećer u krvi je bio veoma nestabilan. Kako kaže, tada se osećala vrlo malaksalo, nervozno i nije imala energiju koja joj do tada nije manjkala i bila sastavni deo nje i njenog odrastanja. Uz sve to, bila je jako mršava, a mučnine su je pratile svakog dana. U jednom trenutku počeo je da joj slabi i vid. Promenila je doktora i dobila drugu terapiju. Stanje joj se napokon stabilizovalo.

Foto: Pixabay.com

Sabinina mama i ona su, s prekidima, 6 meseci ostale u Centru za osobe s dijabetesom u Bukovičkoj banji, gde su učile kako se daje insulin i kako će im život izgledati. Uporedo s tim, njena mama je dala sve od sebe da se samostalno edukuje i čita o dijabetesu što više može, kako bi mogla da olakša svojoj ćerkici odrastanje.

- Mama i ja smo mnogo razgovarale o ovoj temi od prvog dana. Ona mi je pomogla da shvatim ozbiljnost situacije, ali tako da se ne osećam usamljeno i drugačije od druge dece. Nikad mi nije branila da, na primer, pojedem parče torte kad idem na rođendan - rekla je ona.

- Sećam se da bi mi rekla da slobodno pojedem torte koliko želim, ali da kad dođem kući obavezno kažem koliko sam i šta sam jela da bi znala koliko insulina treba da mi da i od čega mi najviše skače šećer. Na taj način smo i ona i ja zajedno učile kako se s dijabetesom živi - rekla je Sabina.

Kako nam je rekla, život sa šećernom bolešću ju je naučio odgovornosti.

- Tačno znam kako mi dan počinje i kako se završava. Majka me je naučila, ne samo kako da dam sebi insulin, nego i kako da prihvatim to kao nešto normalno. Smatram da uopšte nije loše što sam bila veoma mala kad sam dobila dijabetes. Da sam ga kasnije dobila, kao adolescent, nisam sigurna kako bih se snašla. Kao dete mnogo lakše usvojiš nove navike - rekla je ona.

- Najviše u svemu ovome sam zahvalna svojoj majci. Ne mogu da Vam opišem koliko se trudila, noćima je spavala pored mene, učila, čitala knjige, spremala zdravu hranu. Odmah je prihvatila moje stanje i svemu me je naučila - rekla je ona.

Foto: Pixabay.com

- Imala sam sreću da su profesori u osnovnoj i srednjoj školi razumeli kroz šta prolazim. Moja mama je od prvog dana bila vrlo transparentna, čak je otišla kod nastavnika fizičkog, rekla da imam šećer i objasnila mu kako funkcionišem, kako ne bi došlo do padova šećera. Bila sam disciplinovana, nisam izbegavala fizičko, ali sam znala da prepoznam kada i šta mogu da radim, a profesor je to dobro razumeo - rekla je ona , sećajući se najlepših, školskih dana.

Za razliku od drugih tinejdžera, koji su prolazili svoje buntovničke faze, Sabina je bila veoma odgovorna i samosvesna.

- S obzirom na to da sam naučena da ne uskraćujem sebi ništa na silu, razvila sam dobar odnos sa onim što unosim u sebe. Zbog toga nikad nisam ostajala željna bilo čega. Kada bih izlazila, znala sam da sebi moram da dam malo više insulina ukoliko odlučim da popijem čašu pića. Tako sam isprogramirana od malena i to sam prihvatila kao normalan način života. Dijabetes me je usmerio da postanem osoba kakva sam danas, dobro organizovana i brižna prema sebi - rekla je ona.

Sabina je počela da trenira taekvondo kada je imala 6 godina i bila veoma uspešna u tome, čak tri godine zaredom je bila prvak države. Klub se u jednom trenutku preselio, a roditelji nisu imali vremena da je vode na treninge i zbog toga je prestala da trenira.

- Mlađa sestra je jednog dana posle škole donela letke jednog rukometaškog kluba. Tada sam rekla sebi da bih volela da probam. U rukomet sam se zaljubila posle prvog treninga. Već sledeće godine sam pozvana da igram za reprezentaciju i tu sam se zadržala 3, 4 godine - rekla je ona.

- Nažalost, imala sam probleme s devojkama koje su igrale sa mnom. Kada su shvatile da sebi dajem insulin, pričale su da se drogiram. Iako je to bilo veoma ružno, nikada to nisam uzimala k srcu. Svoje nevaspitanje su ponele od kuće i to je isključivo njihov problem - rekla je ona.

Dodala je da davanje insulina za nju ne predstavlja bilo kakvu zagonetku. U potpunosti joj je jasno kako ishrana i tipovi insulina deluju na njeno telo. Prima ga 4 puta dnevno, a ponekad i 3, kada ima intenzivnije treninge.

- Pre 2 meseca sam bila na kontroli kod endokrinologa. Ponudila mi je da stavim insulinsku pumpu, ali meni je šećer stvarno dobar, te mi nije potrebna sada. Moj problem s pumpom je taj što ona sama dozira, a ja se komfornije osećam kad to radim za sebe. Moje doze i jedinice zavise od toga da li ću u toku dana imati 2, 3 ili nijedan trening, a to pumpa ne može da zna. Zato mi uopšte ne smeta bockanje, igle su malene, svoje stanje držim u sopstvenim rukama i osećam se odlično - rekla je ona.

- Ljudi treba da shvate da je veoma loše opterećivati se oko bolesti i ne prihvatiti je kao nešto sasvim normalno. Ograničenja mogu biti psihički teška, ali vremenom, uz dobre i zdrave navike će se organizam i sam izboriti s nekim stvarima. U mom slučaju, ukoliko pojedem čokoladicu, šećer će porasti tek malo i ubrzo se sam od sebe spustiti - rekla je Sabina. 

 

Ostavite komentar

Mima

Svaka cast i mami i cetki ,sto su shvatile ozbiljnost bolesti i USPESNO je sprečavaju da ne osteti jedan mladi lep i divan ZIVOT ,SRECNO NAORED SUBINA I MAMA,ZFLIM VAM OSTVARENJE SNOVA♥️💪🍀🍀🍀🍄😘🍄😘🥰

15.03.2023 10:17

0 0 Odgovori