KO DANAS UREĐUJE STVARNOST?

Dva čoveka sede za istim stolom u istom kafiću, u istom gradu, istog dana, dok isti događaji prolaze pored njih. Obojica na nekoliko minuta spuštaju pogled na telefon. Jedan vidi zemlju koja je na ivici sloma, drugi državu koja nikada nije bila stabilnija. Jednome se prikazuje rat kao gotovo izvestan, drugome kao izmišljena pretnja. Jedan političara vidi kao zaštitnika, drugi kao opasnost. Kada podignu pogled sa ekrana, fizički se i dalje nalaze na istom mestu, ali više ne polaze od iste slike sveta. Njihova neslaganja već su otišla dalje od različitih tumačenja istih činjenica, jer je svaki prethodno dobio drugačiji izbor podataka, drugačiji redosled, drugačiji intenzitet i drugačiju emocionalnu pratnju.

To je jedna od polaznih tačaka moje knjige Moć percepcije - Kad stvarnost izgubi bitku. Najvažnija promena našeg vremena nalazi se u činjenici da je informaciono okruženje postalo personalizovano do mere koja je nekada bila nezamisliva. Milioni ljudi nekada su gledali isti dnevnik ili otvarali iste novine i tek potom se sukobljavali oko značenja onoga što su videli. Danas svaki korisnik dobija sopstveno izdanje sveta, sastavljeno prema prethodnim klikovima, zadržavanju pogleda, ljudima koje prati i sadržaju koji ga ljuti, zabavlja ili plaši. Pitanje tačnosti informacije zato više nema dovoljan domet ako ostane samo. Uz njega moraju da stoje i pitanja zašto smo baš mi dobili određeni sadržaj, zašto baš sada, koliko puta ćemo ga videti i šta će nam ostati nevidljivo dok verujemo da slobodno pretražujemo svet.

Fyre Festival je gotovo laboratorijski primer onoga što se događa kada slika postane snažnija od predmeta koji bi trebalo da predstavlja. Krajem 2016. godine organizatori su najavili luksuzni muzički festival na Bahamima i izgradili promotivnu kampanju precizno prilagođenu Instagram generaciji. Oko 400 influensera i poznatih ličnosti bilo je uključeno u kampanju, među njima Kendall Jenner, Bella Hadid i Emily Ratajkowski, dok su publiku zasipale slike tirkiznog mora, privatnih aviona, jahti, plaža i ekskluzivnog života. U koordinisanoj objavi 12. decembra 2016. brojni nalozi postavili su isti narandžasti kvadrat koji je vodio ka promotivnom videu. Budućim gostima prodavana je ideja dva „transformativna vikenda“ sa luksuznim smeštajem, vrhunskom hranom, muzikom i gotovo mitskim osećajem pripadnosti malom krugu izabranih.

Kada su gosti u aprilu 2017. stigli na ostrvo Great Exuma, prizor pred njima brutalno je presekao digitalnu fantaziju. Očekivani luksuz zamenili su improvizovani šatori, nedovršena infrastruktura, problemi sa hranom i prevozom i izvođači koji su otkazivali nastupe. Festival se raspao gotovo pre nego što je počeo, a njegov osnivač Billy McFarland kasnije je priznao prevare povezane sa investitorima i poslovanjem oko festivala i osuđen je na zatvorsku kaznu. Vrednost tog primera za temu percepcije nalazi se u ogromnom razmaku između onoga što je publika mesecima gledala i onoga što je fizički postojalo na ostrvu. Kupci su platili ulaznicu, ali zajedno sa njom i unapred proizvedenu uspomenu, društveni status i pripadnost svetu koji je na ekranu delovao ubedljivije od stvarnosti koja ga je navodno podržavala.

K1info.rs

Mnogo ozbiljniji primer vodi u Vašington, nekoliko nedelja posle iračke invazije na Kuvajt 1990. godine. Pred Congressional Human Rights Caucus, grupom članova američkog Kongresa koja se bavila ljudskim pravima, pojavila se petnaestogodišnja Kuvajćanka predstavljena javnosti samo kao Nayirah, uz obrazloženje da joj se identitet štiti zbog porodice u okupiranom Kuvajtu. Govorila je o radu u bolnici i, kroz suze, opisala kako su irački vojnici navodno vadili prevremeno rođene bebe iz inkubatora, odnosili opremu i ostavljali decu da umru na podu. Slika je bila gotovo nepodnošljiva, jednostavna za pamćenje i moralno toliko snažna da je lako potiskivala tabele o vojnoj ravnoteži, međunarodnom pravu i strateškim posledicama. Priča je dobila ogroman publicitet i postala deo američke javne debate uoči Zalivskog rata.

Javnost je tek kasnije saznala važan deo konteksta. Nayirah je bila ćerka kuvajtskog ambasadora u Sjedinjenim Državama, Sauda Nasira al-Sabaha, a njeno pojavljivanje bilo je povezano sa kampanjom Citizens for a Free Kuwait u kojoj je veliku ulogu imala PR agencija Hill & Knowlton. Naknadne istrage osporile su priču o bebama iz inkubatora i pouzdanost tog svedočenja. Upravo zato taj slučaj decenijama ostaje jedna od najpoznatijih lekcija o emocionalnom oblikovanju javne percepcije. Moguće je voditi detaljnu raspravu o iračkoj agresiji, bezbednosti Kuvajta i međunarodnim obavezama, ali slika bebe na hladnom bolničkom podu zaobilazi veliki deo racionalnog procesa. Ona ulazi direktno u moralnu intuiciju i traži reakciju dok proveravanje činjenica još nije ni počelo. Istina koja stigne sa zakašnjenjem može da promeni naše mišljenje o donetoj odluci, ali nam ne vraća mogućnost da je donesemo ponovo.

Tu se vidi zašto je jezik jedan od najmoćnijih instrumenata percepcije. Isti čovek u jednoj rečenici može biti „borac za slobodu“, u drugoj „pobunjenik“, u trećoj „terorista“. Masa na ulici može biti „građanski protest“, „neredi“, „ustanak“ ili „pokušaj destabilizacije“. Fizički događaj ostaje isti, dok okvir kroz koji ga posmatramo menja njegov smisao. Prva imenica koju prihvatimo često određuje kako ćemo čitati sve podatke koji dolaze posle nje. Zbog toga se u knjizi toliko prostora posvećuje naslovima, eufemizmima, izboru reči, autoritetu izvora i načinu na koji formulacija postaje deo same stvarnosti. Manipulaciju najlakše prepoznajemo kada neko izgovori proverljivu laž, dok je mnogo zahtevnije uočiti trenutak u kojem činjenice ostaju tačne, a njihov raspored već usmerava zaključak.

K1info/Ustupljena fotografija

U digitalnom prostoru taj posao sve češće obavlja urednik kojeg niko od nas nije zaposlio. Zamislite novine čijeg glavnog urednika nikada niste videli, čije ime ne znate, čije kriterijume ne poznajete i čiju uređivačku politiku nikada niste pročitali, iako svakog jutra upravo on odlučuje šta ćete prvo videti, koju temu će ponoviti pet puta i koja informacija neće stići do vas. Sada zamislite da te novine imaju milijarde različitih izdanja i da je svako skrojeno za samo jednog čitaoca. Takav sistem veoma podseća na današnje preporučivačke algoritme. Njihova moć ne zavisi od izmišljanja činjenica, jer snažan uticaj mogu da postignu samim raspoređivanjem pažnje, redosledom sadržaja i učestalošću sa kojom nam određene teme vraćaju pred oči.

Tu se otvara paradoks savremene informacione slobode. Pristup podacima nikada nije bio veći, dok je istovremeno postalo izuzetno lako provesti dan unutar veoma uskog izbora sadržaja koji potvrđuje ono što smo već skloni da mislimo. Algoritam uči iz našeg ponašanja i zatim nam vraća njegovu pojačanu verziju. Ako dugo gledamo sadržaj koji izaziva bes, sistem registruje zadržanu pažnju. Ako reagujemo na teoriju koja nas plaši, dobićemo još materijala sličnog tona. Posle nekog vremena korisnik može steći utisak da „svi pričaju“ o nekoj temi, iako zapravo njegov ekran o njoj govori neprekidno. Granica između sveta i izbora sadržaja tada postaje gotovo nevidljiva.

Najopasniji deo tog procesa počinje onda kada se naše navike vrate kao dokaz naših uverenja.  Rečenica koja bi pre deset godina izazvala šok, posle stotina ponavljanja gubi težinu. Ekstremna tvrdnja se seli ka centru samo zato što je postala poznata. Ponavljanje joj daje osećaj bliskosti, a ljudski um bliskost često pogrešno čita kao pouzdanost. Ponekad nastavljamo da branimo obmanu i kada počnemo da je proziremo, jer nam je priznanje da smo prevareni teže od svake nove neistine koju moramo da prihvatimo da bismo sačuvali obraz.

Zbog toga je problem zajedničke stvarnosti dublji od klasične rasprave o dezinformacijama. Ljudi mogu žestoko da se spore oko odgovornosti i posledica, ali mora postojati način da se utvrdi šta se zaista dogodilo. Bez toga se ne može pošteno suditi, voditi ozbiljna javna rasprava niti rešiti sukob u porodici.

Kada nestane čak i taj minimum, rasprava gubi zajedničko tlo. Svaka strana ulazi sa sopstvenim dokazima, sopstvenim autoritetima i sopstvenom istorijom događaja. Bolji argument tada gubi snagu, pošto učesnici više ne priznaju isti teren na kojem bi njegova vrednost mogla da bude proverena. Čovek na vlasti koga više nijedan dokaz ne može da ugrozi, jer njegovi sledbenici unapred odbacuju svaki izvor koji ga tereti, dobio je zaštitu kakvu mu nijedan zakon ne bi smeo dati.

Sličan problem može se zamisliti kroz dve porodice koje žive u istoj zgradi i gledaju kroz isti prozor, dok je na staklo svake od njih postavljen drugačiji filter. Jedan pojačava tamne tonove, drugi svetle, jedan uklanja određene boje, drugi ih čini dominantnim. Posle dovoljno vremena obe porodice će iskreno tvrditi da opisuju ono što vide. Teškoća nastaje u trenutku kada zaborave da između oka i ulice postoji filter. Današnje digitalno okruženje upravo je takvo staklo, uz važnu osobinu koja ga čini još moćnijim. Filter se prilagođava svakome od nas pojedinačno i menja se dok ga gledamo.

K1info/Ustupljena fotografija

Knjiga Moć percepcije - Kad stvarnost izgubi bitku zato prelazi mnogo širi put od priče o društvenim mrežama. U njoj se susreću psihologija, politička komunikacija, propaganda, mediji, sudnice, korporativni skandali, jezik, digitalne platforme, algoritmi, veštačka inteligencija i svakodnevni odnosi među ljudima. Veza između tih naizgled udaljenih oblasti postaje jasna kada se postavi isto pitanje. Ko određuje okvir unutar kojeg nešto doživljavamo kao važno, uverljivo, normalno ili istinito? Odgovor se menja od slučaja do slučaja, ali mehanizam ostaje prepoznatljiv. Naša percepcija uvek traži prečicu kroz ogromnu količinu sveta, a savremeni sistemi postali su izuzetno vešti u tome da odlučuju koje će nam prečice ponuditi.

Čoveku i dalje ostaje prostor za izbor, ali taj prostor zahteva više discipline nego ranije. Trajna sumnja prema svemu što vidimo razorila bi poverenje jednako efikasno kao i lakovernost, zbog čega je ozbiljniji zadatak da ponovo naučimo da razlikujemo informaciju od njenog okvira, činjenicu od intenziteta kojim nam je predstavljena, popularnost od pouzdanosti i poznatost od istinitosti. Takva navika mišljenja postaje zahtevnija upravo u trenutku kada je čitav digitalni sistem podešen da nagradi brzinu reakcije i da svako oklevanje tretira kao izgubljenu pažnju.

Možda će se jednog dana pokazati da je privatnost bila samo jedan deo cene koju smo platili za digitalnu pogodnost. Mnogo dublji gubitak nastao bi ako prestanemo da posedujemo zajednički jezik za opis onoga što je pred nama. Društvo može da preživi veoma oštra neslaganja sve dok njegovi članovi još mogu da pogledaju isti događaj i priznaju makar osnovne činjenice o njemu. Kada svako dobije sopstvenu verziju stvarnosti, politika, mediji i tehnologija više ne uspevaju da zadrže sukob unutar svojih granica, pa on ulazi u samu strukturu svakodnevnog života. Tada pitanje ko uređuje stvarnost postaje mnogo važnije od pitanja ko uređuje novine, televiziju ili društvenu mrežu, jer odgovor određuje da li ćemo, uprkos svim razlikama među nama, još umeti da prepoznamo isti svet kada pogledamo kroz prozor.

Ostavite komentar