ETNIČKO ČIŠĆENJE NIJE POLITIČKI STAV Dr Orhan Dragaš o izjavi ministarke Snežane Paunović koja je uzburkala Balkan

Rečenicu Snežane Paunović, ministarke državne uprave i lokalne samouprave, čuo sam nekoliko puta i svaki put ostao zatečen. Članica Vlade Srbije rekla je da bi, da je bila na mestu Slobodana Miloševića, „etnički očistila Kosovo 1998. godine“. Objasnila je da ne misli na ubijanje Albanaca, već da bi svi koji se nisu osećali kao građani Savezne Republike Jugoslavije morali da napuste Kosovo i odu u „matičnu zemlju“. Posle osuda nije povukla reči: ostaje pri svojim stavovima, 34 godine pripada istoj političkoj opciji i ne zanima je mišljenje kritičara. Time je pokazala da nije reč o nespretnosti, već o promišljenom političkom uverenju.

Etničko čišćenje nije metafora ni televizijsko preterivanje. U dokumentima Ujedinjenih nacija taj izraz označava stvaranje etnički homogenog prostora silom ili zastrašivanjem. Ubistvo nije jedino sredstvo. Pretnje, deportacije, prinudno iseljavanje, oduzimanje kuća, uništavanje imovine i strah zbog kojeg ljudi beže čine njegovu suštinu. Kada ministarka kaže da Albance ne bi likvidirala, već poslala u Albaniju, ona ideju etničkog čišćenja ne odbacuje. Precizno je opisuje.

K1 TV

Posebno je zastrašujuće što to govori ministarka državne uprave i lokalne samouprave. Kroz upravu i lokalne institucije država izdaje dokumenta, upisuje decu, štiti imovinu i omogućava ostvarivanje prava. Ustav garantuje jednakost i zabranjuje diskriminaciju po osnovu nacionalne pripadnosti. Ministarka zadužena da tu jednakost sprovodi javno je objasnila da bi pripadnost državi merila etničkom lojalnošću, a one koji ne polože taj zamišljeni ispit udaljila iz njihovih domova.

U Srbiji, prema popisu iz 2022. godine, bez Kosova, živi 61.687 građana koji su se izjasnili kao Albanci, većinom u Preševu, Bujanovcu i okolnim opštinama. To nisu gosti, već građani čija prava ne zavise od podrške vlasti ili nacionalnog identiteta. Posle reči Snežane Paunović svaki Albanac ima pravo da se zapita da li ga članica Vlade vidi kao ravnopravnog građanina ili nekoga kome se jednog dana može pokazati put prema granici.

Devedesete su počele upravo takvim političkim razvrstavanjem ljudi. Pre kolona izbeglica pojavile su se reči o nepouzdanim narodima, istorijskim teritorijama i građanima koji treba da se presele tamo gde ih je neko proglasio „njihovima“. Reči su zatim dobile uniforme, kontrolne punktove, logore, autobuse i kamione. Iza njih su ostali razoreni Vukovar, opkoljeno Sarajevo, podeljeni Mostar, masovne grobnice, Srebrenica, spaljena sela i milioni ljudi bez kuće, grada i prethodnog života. Mnogi nisu dočekali ni sledeće jutro.

Shutterstock

U ratovima na prostoru bivše Jugoslavije ubijeno je više od 140.000 ljudi, a gotovo četiri miliona bilo je proterano ili raseljeno. Generacije su odrasle u izbeglištvu, države ostale osiromašene, a mržnja koju su političari proizvodili nastavila je da živi decenijama posle poslednjih pucnjeva.

Zločine su činile različite vojske i formacije, a među žrtvama su bili Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Albanci, Romi i drugi. Svaki zločin zahteva osudu, a svaka žrtva dostojanstvo. Miloševićeva politika gurnula je Srbiju u ratove, sankcije, izolaciju, ekonomsko razaranje i bombardovanje. Milošević je pred Haškim tribunalom bio optužen za deportacije, ubistva, progone i druge zločine u vezi sa Kosovom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom. Postupak je završen bez presude zbog smrti 2006. godine, ali je Srbija politički i ljudski ceh plaćala mnogo duže od njega.

Najopasniji deo izjave Snežane Paunović stao je u jednu reč - „bih“. Tom rečju otkrila je šta bi sama učinila kada bi imala moć. Katastrofu devedesetih predstavila je kao nedovršen posao i propuštenu priliku. Problem Miloševićeve politike za nju nije bio progon stanovništva, već to što nije bio potpun. Takav stav, izgovoren 2026. sa mesta člana Vlade, ponižava sve građane koji su ovu zemlju pokušavali da izvuku iz ruševina politike kojoj ministarka potvrđuje vernost.

Na Kosovu su 1998. i 1999. počinjeni teški zločini nad albanskim civilima, a više od 900.000 Albanaca bilo je primorano da napusti domove. Posle povlačenja srpskih snaga usledili su ubistva, napadi i proterivanje Srba, Roma, Aškalija, Goranaca i drugih nealbanaca. Oko 200.000 ljudi napustilo je Kosovo. Hiljade porodica svih nacionalnosti i dalje žive sa posledicama nestanaka, ubistava, otete imovine i nemogućnosti povratka. Priznavanje zločina nad Albancima ne umanjuje patnju Srba, kao što osuda progona Srba nikome ne daje pravo da zagovara progon Albanaca. Ozbiljna država govori istinu o svim žrtvama i odbacuje kolektivnu osvetu.

TANJUG/ SLUŽBA ZA INFORMISANJE SPS/ bs

Zbog toga me je dodatno šokirala reakcija Ivice Dačića. Kao predsednik SPS-a mogao je da pokaže da je stranka shvatila makar deo posledica politike iz devedesetih. Kao potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova morao je da zaštiti institucije i bezbednost svih građana. Umesto toga, napade na Snežanu Paunović nazvao je „sramnim i licemernim“ i njene reči opravdavao stradanjem Srba na Kosovu. Time je nastup jedne ministarke podigao na nivo zvanične političke odbrane, iako zna da govor usmeren protiv određene zajednice može biti uvod u progon, gubitak sigurnosti, imovine i doma.

Dačićevo pozivanje na stradanje Srba vređa njihove žrtve, jer patnju pretvara u opravdanje za proterivanje drugih. Srbi koji su morali da napuste Peć, Prizren, Đakovicu ili Prištinu ne dobijaju pravdu time što ministarka zamišlja Kosovo bez Albanaca. Njihova imovina neće biti vraćena, nestali pronađeni, manastiri bezbedniji ni povratak lakši zato što član Vlade govori jezikom kolektivne odmazde. Takve reči pomažu krugovima u Prištini koji žele da Beograd predstave kao trajnu pretnju Albancima i svaki zahtev Srbije za zaštitu srpske zajednice proglase prikrivenom etničkom pretenzijom.

Srbija vodi tešku borbu za bezbednost Srba na Kosovu, zaštitu njihovih prava, povratak raseljenih i očuvanje verske i kulturne baštine. Izjava Snežane Paunović tu borbu čini težom. Svaki protivnik Srbije sada može da se pozove na ministarku koja otvoreno zamišlja Kosovo očišćeno od Albanaca i predsednika njene stranke koji je brani. Jednom televizijskom rečenicom naneta je šteta diplomatskim naporima države i ljudima koje bi ta država morala da štiti.

Pixabay.com

Evropska unija je saopštila da u Evropi nema mesta za govor koji opravdava ili zagovara etničko čišćenje i da takve izjave protivreče obavezama Srbije u normalizaciji odnosa sa Prištinom. Srbija sama sebi nanosi štetu kada članica Vlade zagovara proterivanje stanovništva, a potpredsednik Vlade napada njene kritičare. Evropski put ne čine samo poglavlja, zakoni, fondovi i sastanci u Briselu. On podrazumeva sigurnost da vlast neće građane deliti na one koji pripadaju državi i one koje bi trebalo poslati preko granice.

Ćutanje predsednika Vlade posle ovakvog nastupa ne može trajati bez posledica. Đuro Macut mora da kaže da li članica njegovog kabineta govori u ime Vlade Srbije. Ukoliko ne govori, mora da preduzme konkretne mere. Ministarska funkcija nije privatna tribina, a Vlada nije skup ljudi koji pred kamerama iznose planove o promeni etničkog sastava teritorije, pa se pozivaju na stranačku biografiju kada javnost zatraži odgovornost. Svaki dan bez reakcije pretvara izjavu Snežane Paunović iz ličnog skandala u teret čitave Vlade.

Srbija mora da bira kakva država želi da bude. Država svih građana ne proverava krv, poreklo i političke emocije pre nego što nekome prizna pravo na dom. Država koja poštuje svoje žrtve ne traži utehu u maštanju o tuđem progonu. Država koja želi evropsku budućnost ne može da ostavi u Vladi osobu koja javno žali što Slobodan Milošević nije proterao još više ljudi.

Snežana Paunović nije samo uvredila Albance. Ponizila je Srbiju, ugrozila njene interese i pokazala koliko brzo nostalgija za devedesetim može da pronađe put do državnog vrha. Ivica Dačić je odbranom taj problem uvećao. Vlada sada ima jednu odgovornu mogućnost. Mora jasno da odbaci njene reči i pokaže da za zagovornike etničkog čišćenja nema mesta u njenim redovima. Sve drugo značilo bi da Srbija ni posle više od 140.000 mrtvih i gotovo četiri miliona prognanih nije razumela cenu politike koja je određivala ko sme da ostane u svojoj kući.

 

Ostavite komentar