PICULA PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA Između izveštaja i političke intervencije

Ako zaista želite razgovor sa najvišim državnim vrhom neke zemlje, onda se ne ponašate kao da dolazite u nenajavljenu kontrolu. Ne zato što je druga strana „osetljiva“, nego zato što tako funkcioniše elementarna državna komunikacija. Protokol nije ukras. Protokol je dokaz namere. Zato je priča o januarskoj poseti ad hok misije Evropskog parlamenta Srbiji važnija od dnevne polemike o tome ko je bio u Davosu, a ko u Estoniji. U toj priči nema ničeg slučajnog. I nema ničeg naivnog. Postoji obrazac. A obrazac je jednostavan. Tonino Picula i deo Evropskog parlamenta već dugo ne nastupaju kao izveštajni mehanizam u procesu evropskih integracija, već kao politički akter koji se prema Srbiji odnosi kao prema unutrašnjem političkom problemu, a ne kao prema državi kandidatu.

Počnimo od osnovnog. Izvestilac Evropskog parlamenta nije komesar, nije pregovarač, nije ministar spoljnih poslova Evropske unije, niti „specijalni izaslanik“ sa mandatom država članica. On je poslanik koji priprema izveštaje i političke preporuke unutar parlamentarne institucije. Njegova uloga može biti korisna, čak i kada je kritička, ako je zasnovana na činjenicama i ako je svesna granica. Kada ta uloga postane pozornica za ličnu političku karijeru, onda prestaje da bude izveštavanje i postaje agitacija.

Dr Orhan Dragaš Privatna arhiva

Picula je više puta pokazao da mu je taj prelazak granice prirodan. Kada izvestilac javno poručuje da „EU više nema iluzije“ o Vučiću, ili da „Srbija ne može u EU pod ovom vlašću“, on ne govori kao analitičar procesa, već kao politički sudija. Ne procenjuje poglavlja, merila i reforme, već presuđuje. U toj rečenici nema ničeg tehničkog. To je politički stav, upakovan u institucionalnu titulu. I upravo je to problem. Njegovo privatno mišljenje, izrečeno kao „izvestilac“, pretvara se u poruku institucije. Time se ne udara na vlast, već na građane. Građanima se šalje signal da je vrata neko već zalupio, iako Evropski parlament nije organ koji odlučuje o prijemu u članstvo, niti je Picula većina u tom parlamentu.

Još opasnija je njegova igra sa pojmovima legalnosti i legitimnosti. Kada se kaže da vlast „ima legalitet, ali ne i legitimitet“, to zvuči kao banalna dosetka za televizijski studio, ali je politički otrov i nosi veliku opasnost. U demokratiji, legalitet izbora je jedini izvor legitimnosti vlasti. Sve drugo su političke simpatije, ideološka dopadanja i lična uverenja. Ako priznate da je neko izabran, a zatim mu osporite legitimnost kao da je to moralna ocena, vi u stvari osporavate volju birača. A to je, da budemo precizni, izrazito antidemokratska matrica, bez obzira ko je koristi i protiv koga. U tom kontekstu treba čitati i način na koji je misija najavljena i plasirana u javnost. Jedna strana, kroz Brnabić i Vučića, tvrdi da je dolazak „nepozvan“, „neusklađen“ i da se prvi put dešava da delegacija dolazi bez konsultacija o terminu. Druga strana, kroz Piculinu reakciju, poručuje da poseta jeste bila najavljena, da je uobičajena, i da vlast samo traži izgovor da izbegne susret. Opozicija dodaje svoju interpretaciju, tvrdeći da vlast „beži“, da je „u panici“ i da misija dolazi da proveri stanje prava, policije i pravosuđa.

Ali iza tog „šuma“, postoji jednostavno pitanje koje razotkriva nameru. Ako delegacija zaista dolazi „da razgovara sa najvišim zvaničnicima“, zašto se termin zakazuje tako da se unapred zna da ih neće biti u zemlji, odnosno da tada neće biti u Beogradu. Svaki čovek koji je makar jednom prisustvovao i najobičnijem bilateralnom susretu zna da se datum ne bira preko novina, niti kroz saopštenja. Datum se dogovara kroz ambasade, kabinete, protokol i bezbednosne kanale. Ne zato što neko želi da se sakrije, već zato što država nije kafana u koju se upada da bi se „proverilo stanje - pazar za prethodni dan“.

Ako Evropski parlament zaista želi razgovor sa najvišim državnim vrhom neke zemlje, onda se ponaša onako kako se ponašao kada je reč o Poljskoj, Mađarskoj ili Rumuniji. Tamo su posete najavljivane kroz formalne kanale, datumi su usklađivani sa kabinetima predsednika i premijera, a „fact-finding“ misije su imale jasno dogovorene sastanke sa izvršnom vlašću – čak i u trenucima kada su odnosi bili politički zategnuti, a kritike o vladavini prava daleko oštrije nego danas prema Srbiji.

U slučaju Poljske, tokom najtežih sporova oko pravosuđa i Vrhovnog suda, nijedna delegacija Evropskog parlamenta nije dolazila „u kontrolu“ bez koordinacije sa Varšavom, niti je unapred slala poruku da sastanak sa državnim vrhom nije neophodan jer će „razgovarati sa civilnim društvom“. Suprotno – insistiralo se upravo na razgovoru sa Vladom, jer bez toga izveštaj nema političku težinu.

U slučaju Mađarske, gde je Evropski parlament otvoreno govorio o „sistemskim problemima demokratije“, posete su dogovarane protokolarno, a izvestioci su vrlo pazili da ne deluju kao unutrašnji politički akteri. Viktor Orban je bio oštro kritikovan, ali mu nije implicitno poručivano da je vlast „nelegitimna“, niti je iko iz Brisela sugerisao prelazne vlade ili ekspertske uprave. To je ključna razlika.

U Srbiji se, međutim, primenjuje drugačija logika. Ne logika razgovora sa institucijama, već logika zaobilaženja institucija uz moralnu presudu unapred. Kada se dolazak najavljuje tako da je očigledno da najviši državni zvaničnici neće biti u zemlji, a zatim se to predstavlja kao dokaz njihove „krivice“ ili „bekstva“, onda to više nije tehnički propust. To je politička konstrukcija.

Dakle, da ponovimo: ako zaista želite da razgovarate sa predsednikom države ili predsednicom parlamenta, vi ne birate datum koji znate da im je nemoguć, a zatim to koristite kao argument protiv njih. To nije evropska praksa. To je politička zamka.

Još preciznije: Fact-finding misija koja svesno dolazi u trenutku kada zna da neće imati sastanak sa izvršnom vlašću, a zatim taj izostanak predstavlja kao političku poruku, ne traži činjenice. Ona proizvodi „činjenice“, odnosno narativ. I tu prestaje svaka priča o neutralnosti. Zamislite isto u Španiji u vreme katalonske krize, ili u Holandiji tokom farmerskih protesta. Da li bi iko iz Brisela tada rekao da vlada „mora da preda vlast ekspertima“ jer demonstranti traže svoje. Naravno da ne bi! Na pamet im ne bi palo. Tamo bi se govorilo o dijalogu, institucijama i poštovanju izbornog ishoda. U Beogradu se, međutim, preskače taj osnovni standard pristojnosti, a zatim se morališe.

Tu dolazimo do suštine. Picula i deo EP ne dolaze kao neutralni posmatrači, već kao politička strana u unutrašnjem sporu. Ako vi unapred ocenjujete da je Srbija u „nedeklarisanom vanrednom stanju“, da vlast proizvodi nestabilnost, da je rešenje „ekspertska vlada“, vi ste već zauzeli stranu. Vi niste posmatrač, vi ste učesnik. I onda je potpuno logično da vam datum nije prioritet, jer vam susret sa državnim vrhom nije cilj, već alat. Cilj je medijska slika i politički efekat. Opozicija, naravno, ima pravo da koristi svaku međunarodnu posetu kao argument protiv vlasti. To je politika. Studenti imaju pravo da odbiju svaku instrumentalizaciju. I to je čista politika, samo u drugom registru (da ne kažem pakovanju). Problem je kada izvestilac EP preuzme ulogu domaćeg opozicionog komentatora, a zatim se čudi što ga druga strana ne tretira kao neutralnog izveštača. Oni koji se danas prave da ne razumeju, u stvari vrlo dobro razumeju. Niko ne osporava da EP može da šalje misije, da razgovara sa civilnim društvom i opozicijom, da pravi izveštaje. To je legitimno. Osporava se gluma da je reč o „tehničkom“ i „objektivnom“ poslu, dok se istovremeno vodi otvorena politička kampanja rečnikom koji se u Uniji ne koristi prema državama članicama, čak ni kada imaju ozbiljne unutrašnje potrese. Pa čak i kad su ti potresi u suprotnosti sa vrednostima na kojima EU počiva i baštini ih.

Picula, međutim, igra još jednu igru. On se predstavlja kao brutalno iskren. Kao čovek koji „nema iluzije“, koji „samo kaže istinu“. To su omiljene fraze političkog paternalizma. Jer iskrenost bi podrazumevala i drugu polovinu rečenice. A druga polovina glasi da ni EU nije u idiličnom stanju. Da se unutar nje šire populizam i ekstremi, da se pravila često primenjuju selektivno, da postoji umor od proširenja, da odluke blokiraju unutrašnji interesi država članica. Kada se Srbija meri sterilnim idealom, a Unija meri realnošću, to nije princip. To je dvostruki aršin. Zato je legitimno postaviti pitanje koje EU izbegava. Da li bi neke članice danas, u „sadašnjem stanju“, prošle test koji se tako lako propisuje kandidatima. Da li bi se prema njima koristio isti jezik, isti ton, ista presuda. U praksi, odgovor znamo.

Odatle dolazi i najvažnija stvar za Srbiju. Nije problem u kritici. Kritika je nužna i često korisna. Problem je u tome što se kritika pretvara u presudu, a presuda u političku operaciju. I što se to radi preko figure izvestioca koji formalno ima analitičku ulogu, a suštinski želi političku moć bez demokratskog mandata građana Srbije. Ako Picula želi da bude politički akter u Srbiji, postoji jasan put. Izbori. Kampanja. Mandat. Sve drugo je institucionalno švercovanje političkog uticaja. A šverc je uvek najglasniji kada govori o „principima“. Ovaj januarski slučaj pokazuje još jednu stvar. Evropski parlament nije toliko važan koliko voli da misli da jeste. O članstvu ne odlučuje EP. O klasterima i dinamici procesa ne odlučuje EP. EP može da stvara atmosferu, da pravi pritisak, da proizvodi naslove. Ali odluke se donose drugde. Ovo što Picula radi najviše liči na situaciju u kojoj revizorska kuća unapred objavi da će proveravati poslovanje neke kompanije, ali svesno zakaže dolazak u danima kada zna da su direktor i uprava van zemlje, ne zatraži sastanak sa njima, a zatim u završnom izveštaju konstatuje da „rukovodstvo nije želelo da razgovara“ i da je to „indikativno“.

Takav izveštaj se u ozbiljnom svetu ne bi smatrao revizijom, već dokazom neprofesionalnosti i namere da se potvrdi unapred formiran zaključak. Srbija ima svoje probleme, i ne treba ih šminkati. Ali Srbija ima i pravo na poštovanje sopstvene demokratske procedure (i obavezu). Ko god želi reforme, mora da govori precizno, da predlaže, da meri, da savetuje. Ne da presuđuje. Ne da šalje poruke koje hrane one koji već godinama tvrde da je „Evropa neprijatelj“ i da je evropski put prevara. Svaki put kada izvestilac EP zaključa vrata svojom retorikom, on ne slabi vlast, on slabi proevropski deo društva i jača cinike, ekstremiste i defetiste. Zato ova poseta nije diplomatska greška. Ona je politička poruka. Poruka glasi da deo evropske politike prema Srbiji više ne želi izveštaj, već disciplinu. Ne razgovor, već lekciju. Ne partnerstvo, već tutorstvo. A tutorstvo je uvek najopasnije kada se predstavlja kao briga. Suštinaki problem je u tome što Brisel sve češće zamenjuje pravila raspoloženjem. A raspoloženje, za razliku od pravila, ne obavezuje nikoga. Ako želi da ostane kredibilna, EU mora da insistira na tome da njeni izvestioci budu izvestioci, a ne politički tužioci i sudije. U suprotnom, proces evropskih integracija postaje sredstvo pritiska, a ne put reformi.  Jer u trenutku kada se spoljašnja politička presuda nameće kao „demokratska briga“, bledi suštinska razlika između evropskog institucionalnog pritiska i ruskog modela sile koji je brutalnom vojnom agresijom razorio Ukrajinu, jer oba polaze od iste pretpostavke – da postoji pravo da se dekretom odlučuje umesto građana jedne suverene države.

Ostavite komentar