NIKOLA ROKVIĆ OTVORIO DUŠU "ZA NAŠIM STOLOM": Na bes ne možete besom. Morate mirom! (VIDEO)

Pevač Nikola Rokvić gostovao je kod Duška Vukajlovića u emisiji „Za našim stolom“ na televiziji K1, gde je govorio o odrastanju uz oca Marinka Rokvića, porodičnoj tragediji koja je obeležila njegovo detinjstvo i putu ka veri. Osvrnuo se i na hodočašće na Eginu i humanitarni rad, kao i na odnos sa suprugom Bojanom i promene koje mu je donelo roditeljstvo.

Govoreći o tome koliko publika zaista poznaje ljude koje viđa na televiziji i koncertima, osvrnuo se na učešće u „Survajvoru“.

„Prirodno je da, što duže provodite vreme sa nekim, upoznajete i njegove dobre i one manje dobre strane. To me je podsetilo na nešto što smo svi osetili u ‘Survajvoru’, kada smo 2010. godine otišli u taj šou. Čovek prva dva-tri dana, pogotovo u tim ekstremnim uslovima, može da predstavlja sebe u svetlu u kojem želi da ga drugi vide. Ali onda dolaze glad i nervoza. Sa ljudima sa kojima biste možda samo popili kafu provodite 24 sata dnevno. Tada iz ljudi izlazi i ono najbolje i ono najgore.“

Za njega je jedna od najlepših strana javnog posla neposredan odnos sa publikom.

„Najlepša stvar u bavljenju ovim javnim poslom jeste to što vas ljudi prihvataju kao nekog svog. Najlepše mi je kada na ulici naiđem na potpunog neznanca, a on mi uputi osmeh. To mi daje snagu i energiju, osećaj da sam na pravom putu. Onda osećam da i ja tu ljubav i blagodat koju sam dobio od ljudi treba na neki način da vratim. Tako se pojavila i moja želja za humanitarnim radom.“

Prilazak publike, fotografisanje i razgovori posle nastupa za njega su deo posla koji je sam izabrao.

„To sam želeo. Da nije tako, ne bi valjalo. Mi ljudi često nešto tražimo, a onda, kada to dobijemo, kažemo: ‘Jao, sad nam to smeta.’ Zar nije lepo da vam ljudi prilaze, da vas poštuju i da žele da se slikaju sa vama ako se već bavite javnim poslom? Naravno, nekada posle koncerta bude i pola sata ili četrdeset minuta fotografisanja, pa blicevi smetaju očima. Ali to je deo mog posla. To sam želeo i zahvalan sam Bogu na tome.“

Ipak, smatra da rad na sebi ne prestaje i da čovek ne bi trebalo da pomisli da je završio sa sopstvenim razvojem.

„Mislim da je to neprestana borba do kraja života. Niko ne može da bude u potpunosti zadovoljan sobom, jer bi to možda značilo i kraj nekog razvoja. Trudim se da idem srcem i da imam prave vrednosti koje treba da sledim. Naravno, život vas nekada odvuče na stranu na koju niste želeli da odete, nekim sporednim putem. Bitno je da je čovek toga svestan i da se svakodnevno trudi da ipak ide pravim putem.“

K1 televizija

 

Odrastanje i detinjstvo

Detinjstvo na Novom Beogradu Nikola ne može da odvoji od brata Marka, sa kojim je odrastao i delio svakodnevne igre i nestašluke.

„Marka nikako ne mogu da odvojim od cele te priče, jer smo bili jako vezani. Svakog dana bismo se malo potukli, pa se onda izgrlili i izljubili. Tako je bilo svakog dana. Bili smo dobra deca, naravno, živahna, i znali smo da napravimo poneki nestašluk. Odrasli smo na Novom Beogradu, u bloku, devedesetih godina. Mislim da su nas baza koju su nam roditelji postavili i dragi Bog sačuvali u tim vremenima, da ostanemo normalni ljudi i krenemo pravim putem.“

Pamti vreme u kojem su deca mnogo više boravila napolju, okupljala se ispred zgrada i sama osmišljavala igre.

„Bilo je po tridesetoro ili četrdesetoro dece svakog dana ispred zgrade. Bilo je raznih nestašluka i igara. Čini mi se da se danas nešto od toga izgubilo. Kada razmišljam o tome šta smo mi sve radili u mladosti, pa zamislim da moje dete danas to radi, ne znam kako bih reagovao.“

Primećuje i da su današnji roditelji mnogo više uključeni u svaki korak svoje dece.

„Mi danas mnogo bdimo nad decom. Da li se mnogo plašimo tih novih izazova? Mada je i tada bilo teško, verujte mi, možda i teže. Ali roditelji su nekako bili opušteniji i više su puštali decu. Mi smo po ceo dan bili napolju. Danas sve pratimo i gledamo. Ako dete ima telefon, odmah proveravamo gde je, šta radi, da li se javilo. Vreme će pokazati da li smo danas na pravom putu ili smo možda previše opteretili decu.“

Uz osmeh je ispričao i kako su on i brat ponekad bili okrivljeni čak i za nestašluke sa kojima nisu imali nikakve veze.

„Nismo bili nevaspitana deca, ali jesmo znali da pravimo dečje nestašluke. Jednom je neko razbio prozor u ulazu, a neko od komšija odmah je rekao: ‘To su Rokvići uradili!’ Mi smo tada bili na moru, nismo ni bili tu.“

Odrastanje uz poznatog oca donosilo je određene pogodnosti, ali i osećaj da su drugačiji od svojih vršnjaka. Roditelji su, kaže, nastojali da ih nauče skromnosti i solidarnosti.

„Hvala Bogu, uvek smo imali sredstva za život, zato što je Marinko lepo radio. Ali to su bila jako teška vremena. Živeli smo na Novom Beogradu, gde je mnogo ljudi teško živelo. Mi smo možda bili malo označeni i izdvajali smo se kao neko ko sve ima. Tu su roditelji odigrali dobru ulogu. Uvek su nam govorili da se ni po čemu ne razlikujemo od svojih vršnjaka i drugara ispred zgrade.“

„Marinko nam donese nove patike iz Amerike, a mi ne smemo da ih nosimo napolju, nego samo kada idemo sa roditeljima na neki rođendan ili proslavu. Govorili su nam da uvek budemo tu za svoje drugare, da, ako mi imamo, podelimo sa njima, da dajemo i da budemo uz slabije. Mnogo su insistirali na tim vrednostima. Verovatno je i to uticalo na to da veliki deo mog života bude humanitarni rad.“

Sa prijateljima iz detinjstva ostao je u kontaktu. Jedno snimanje spota ponovo ih je okupilo ispred zgrade u kojoj je odrastao.

„Imamo grupu na Vajberu i dopisujemo se. Skoro sam ispred svoje zgrade, gde sam odrastao, snimao deo spota za novu pesmu i tu su se svi okupili. Snimanje smo završili oko osam uveče, a mi smo ostali do jedan ili dva posle ponoći. Pravili smo galamu ispred zgrade, kao nekada kada smo bili mali.“

„Volim da prođem tim starim stazama i da se prisetim. I mirisi borova kod moje zgrade vraćaju me u detinjstvo i onu bezbrižnost koju smo imali. Iako su vremena bila teška, detinjstvo je ipak najlepši period.“

Posebno mesto u njegovim uspomenama imaju odlasci u kraj iz kojeg potiče njegova porodica.

„Odlazili smo svakog leta, a i ovako. Putovalo se oko šest sati, pa nismo išli toliko često, ali smo znali da provedemo tamo ceo letnji ili zimski raspust. Sećam se tih predela, babe, dede i života u Bosanskom Petrovcu, Koluniću i Bujadnicama, odakle mi Rokvići potičemo.“

Odrastanje uz Marinka Rokvića nije, međutim, odmah probudilo želju da se i sam bavi muzikom.

„Marinko je potajno želeo da ga neko nasledi, a mi smo imali odbojnost prema tome. Bili smo označeni kao deca poznatog roditelja. U prvim razredima škole nije se slušala narodna muzika, slušao se rep, bile su devedesete. Moram da kažem da me je u jednom periodu bilo i sramota. Čak sam odbijao da učestvujem na muzičkom. Ali kako smo odrastali i kako su i moji drugari počeli da slušaju tu muziku, postao sam ponosan.“

Prelomni trenutak dogodio se tokom povratka sa Zlatibora.

„Vraćali smo se sa Zlatibora. Marinko je bio tužan što ga niko nije nasledio i što niko ne pokazuje sklonost ka muzici. Imao sam možda desetak godina i pitao sam ga: ‘Tata, kako ide ona pesma: Jutros mi je ruža procvetala?’ On me je začuđeno pogledao u retrovizoru i rekao: ‘Znaš ti tu pesmu?’ Rekao sam da znam, a on je tražio da me čuje. Kada sam počeo da pevam, zaustavio je kola i rekao: ‘Hvala ti, Bože!’ Tu počinje moja karijera.“

Kasnije je želeo da pokaže da njegovo mesto u muzici nije samo posledica očevog imena.

„Prvo je bilo: ‘Ma ne zna on, njega tata gura.’ Onda se probudio onaj naš srpski inat: ‘Sada ćete da vidite kako znam da pevam.’ Bogu hvala, imam jak glas i volumen, ali sam ga u mladosti koristio neartikulisano. Sve je išlo punom snagom, u visine, samo da pokažem da znam da pevam. To mi je dalo podstrek. Kasnije shvatite da nekada morate malo da spustite, da bi ono jako i visoko došlo do pravog izražaja i da ne bi bilo naporno.“

I danas o očevom pevanju govori sa velikim poštovanjem.

„Ne mislim da sam u potpunosti prevazišao svog oca. Možda u nekim smerovima, ali kada je reč o muzici koju je on pevao, sevdalinkama i izvornoj muzici, moram još mnogo, mnogo da učim da bih ga dostigao.“

Porodična tragedija

Sećanja na boravke kod bake i dede prekinuo je rat. Nikola je govorio o ubistvu svog dede, Marinkovog oca, i dugoj neizvesnosti kroz koju je porodica prolazila.

„Taj mučeni rat doneo je veliku težinu našem odrastanju i detinjstvu. Imali smo porodičnu tragediju: Marinkov otac, naš deda, ubijen je. Dve godine nismo znali ništa o njemu. To je bio jako težak period za porodicu.“

Kasnije je, razmišljajući o očevoj bolesti, mnogo razmišljao i o teretu koji je Marinko nosio u sebi.

„Marinko je bio čovek koji je trenirao i zdravo se hranio. Nije mnogo pio, voleo je da popije vino u nekim normalnim količinama. Kada se razboleo, stalno sam se pitao šta je i kako je. Razmišljao sam o tom stresu koji nije toliko ispoljavao, nego ga je držao u sebi. Dve godine ne znate gde vam je otac, slušate svakakve priče, a tu su i razočaranja u prijatelje i drugare iz škole koji su, u tom ratu i ludilu, mom ocu izgovarali svakakve stvari o njegovom ocu.“

Uprkos tragediji, roditelji ih, ističe, nisu učili mržnji.

„Moj deda je stradao i ostavio nam je amanet da njegovim i svojim primerom pokažemo da ipak može drugačije. Roditelji nas nikada nisu učili da nekoga mrzimo zbog onoga što se dogodilo.“

O dedi govori kao o čoveku koji nije pravio razlike među ljudima.

„Znam kakav je moj deda bio. Išao je da sahrani svog prijatelja Osmana, koji je takođe ubijen na početku rata. Nikada nije delio ljude po veroispovesti, nacionalnosti ili bilo čemu drugom. Ostavio mi je amanet da tu žrtvu i tragediju sagledam na pravi način. Iako se to dogodilo u mojoj porodici, mogu da pokažem da treba da idemo drugim putem.“

Taj drugi put za njega podrazumeva oproštaj.

„To je put pokajanja i oproštaja, koji donosi blagoslov ne samo drugima nego i nama samima. Ako oprostim, meni odmah dolaze ljubav i radost koje su veće od svega. Tu svako dobija, i jedna i druga strana.“

Otvoreno je govorio i o tome koliko je bilo teško moliti se za čoveka odgovornog za dedinu smrt.

„To je proces kroz koji sam prošao kada sam malo dublje ušao u veru. U prvim trenucima javila mi se misao: ‘Ti sada moraš da se moliš za čoveka koji je to učinio.’ Na početku je znalo da bude teško. Ali i Hristos je rekao da ljubimo svoje neprijatelje. Lako je voleti onoga ko vas voli. Božanska ljubav je da volite onoga ko vas ne voli ili ko vam je učinio neko zlo. Tu se pokazuje ljubav.“

„Voleo bih da tog čoveka sretnem i da mu oprostim. Nijedna duša ne dolazi na ovaj svet loša. Rat je užasna stvar koja u ljudima budi ono najgore. Kada uspemo da odgurnemo svoje ljudske besove i pogledamo očima mog dede, njegove oči neće tražiti osvetu. Tražiće oproštaj.“

„Voleo bih i da ta duša ne oseti tu muku i težinu zbog dela koje je učinila. Kakva patnja dolazi duši koja se u jednom trenutku osvesti i shvati šta je uradila?“

Za Nikolu je iskren oproštaj istovremeno i pobeda nad sopstvenim prvim porivom.

„Najlepši je osećaj kada uspete da pobedite sebe. Mi bismo odmah da uzvratimo, da osudimo i izbacimo bes. Ali na bes ne možete da idete besom, jer se onda on samo umnožava. Na bes mora da dođe mir da bi se situacija rešila.“

Govoreći o gubitku oca, priznao je da su ostala pitanja koja nije stigao da mu postavi.

„Ima stvari za kojima žalim, koje nismo uspeli da otvorimo tokom te borbe sa bolešću. Tek kada je otišao, pomislio sam: ‘Pa ja njega to nisam pitao.’ Bilo je stvari o njegovom životu i karijeri o kojima bih voleo da smo razgovarali.“

„Kada se borite za život, pazite da ga nekim rečima ne povredite. Ne otvarate teme koje bi mogle da nagoveste da mu se bliži kraj. Mnogo pazite na roditelja i onda u toj borbi i muci prođe vreme. Okrenete se i shvatite da neke stvarno bitne stvari niste pitali. Mnogo toga bih ga još pitao, a nisam stigao. Znali smo mnogo toga, ali kada je otišao, nedostajali su mi ti detalji.“

K1 televizija

 

Hodočašće na Eginu

Odluka da peške ode do Svetog Nektarija na Eginu nastala je tokom Marinkove bolesti.

„Sve je bilo vezano za Marinkovu bolest. Kada se razboleo, otišao sam u Valjevo, gde postoji hram Svetog Nektarija. Otac Nenad Andrić očitao je molitvu za Marinkovo zdravlje i rekao mi: ‘Nikola, možda bi bilo lepo da daš neki zavet Svetom Nektariju, nešto što bi ispunio.’“

„Po prirodi sam avanturista. Volim te krajnje granice, da vidim kako je sa druge strane. Čim je otac to rekao, odgovorio sam: ‘Doći ću peške do Svetog Nektarija.’ On se malo zbunio i rekao da je tu deo svetiteljevih moštiju, da to nije realno i da ne pričam tako. Rekao je: ‘Ti nisi sportista, ti si pevač. Kako misliš da odeš peške do Svetog Nektarija?’ A ja sam ponovio da ću doći peške. To je bio moj zavet.“

Želja da ispuni zavet u njemu je, kaže, sazrevala tri godine.

„Sve je to tinjalo i raslo u meni. Tri godine sam razmišljao o tome, a onda je došao trenutak da to ispunim. Nisam želeo da samo ja imam ličnu korist od toga što sam dao zavet i sa verom krenuo na put. Želeo sam da to podelim sa drugima i da celu priču usmerim ka deci.“

Na putu je imao podršku trojice prijatelja, koji su putovali kamperom.

„Išao sam sam svakog dana, a imao sam tri prijatelja koji su mi pomagali i bili tu na početku i na kraju dnevne deonice. Spavao sam u kamperu, pa bih ujutru krenuo na put od 37, 40 ili 45 kilometara, zavisno od toga koliko sam snage imao tog dana. Oni bi se negde parkirali, a ja bih došao do njih.“

Jedno od najupečatljivijih iskustava bio je susret sa čoporom pasa u Grčkoj, u trenutku kada je deo humanitarnog cilja već bio ostvaren.

„Tog dana prikupili smo novac za Beograd, oko 25 miliona, i snimili video u kojem smo rekli da nastavljamo dalje za Niš i Novi Sad. Prijatelj mi je rekao da tamo postoji neka poljana i upozorio me da pazim jer ima pasa. Ja sam već dvadeset pet dana išao sa psima, pričao sa njima, bio sam sam i nisam mislio da treba da ih se plašim.“

„U jednom trenutku, kada sam ušao među njih, jedan pas se iskezio i počeo da skače na mene. Srećom, imao sam dva štapa za pešačenje i nekako sam uspeo da se izborim i prođem desetak ili petnaest metara. Sve vreme sam snimao. Kada sam pustio snimak da vidim šta sam zabeležio, oni su čuli svoj lavež, vratili se i krenuli u napad.“

„Pet pasa je trčalo i zaletalo se na mene. Postavio bih štap ispred sebe, a jedan bi se zaleteo pravo na njega. Mislio sam da će odustati, ali nisu. U jednom trenutku sa brdašca spustila su se još dva psa. Bilo ih je sedam. Hvala Bogu, svi su bili ispred mene, niko iza, jer bi to onda bio veliki problem.“

Opisao je kako je pokušaj da ih nadjača vikom samo povećao napetost.

„Borim se sa njima minut-dva i vidim da sam se umorio i potrošio energiju. Pomislim: ‘Imam glas, krupan sam. Sada ću da skočim i viknem da ih oteram.’ Skočio sam i iz sveg glasa, svom energijom krenuo na njih. A njihov bes je samo porastao. Ja sam potrošio svu energiju, a oni su bili još besniji. Nikada se nisam tako uplašio.“

„U jednom trenutku shvatio sam da više nemam šta da uradim i da nemam nikakvu odbranu osim ta dva štapa za pešačenje. Stavio sam ih ispred sebe i predao se. Rekao sam: ‘Dobro je. Mir, mir, mir.’ Adrenalin je radio i sve sam video. U jednom trenutku svih sedam pasa spustilo je glave i uši. Nastali su mir i tišina. Okrenuo sam se i otišao, a oni su ostali.“

U tom iskustvu prepoznao je pouku koju povezuje i sa odnosima među ljudima.

„To mi je bio znak da na bes ne možete besom. Morate mirom.“

Humanitarni rad

Lično hodočašće Nikola je povezao sa prikupljanjem pomoći za decu koja se leče od malignih bolesti. Sa suprugom je osnovao humanitarnu fondaciju „Porodica“.

„Nisam želeo da samo ja imam korist od tog puta, od zaveta koji sam dao i vere sa kojom sam krenuo. Želeo sam da sve podelim sa drugima i usmerim ka deci. Supruga i ja osnovali smo humanitarnu fondaciju ‘Porodica’ i taj novac namenili deci koja boluju od kancera.“

Prema njegovim rečima, prikupljeno je više od 450.000 evra, a sredstva su usmeravana u renoviranje i nabavku medicinske opreme.

„Jedan deo novca otišao je na renoviranje dečje onkologije i kupovinu dva aparata, mikroskopa, u Beogradu. Novac je izdvojen i za jedan aparat u Nišu, kao i za 27 aparata koje smo kupili u Novom Sadu. Još ima sredstava, tako da ih i dalje usmeravamo.“

Objasnio je i zašto su odlučili da prednost daju opremanju zdravstvenih ustanova.

„Nismo želeli da pomoć bude usmerena samo pojedinačno, jer ne bismo mogli da pomognemo svakom detetu. Zato smo se odlučili da kupujemo aparate koji mogu da pomognu velikom broju dece.“

Deo pomoći, naveo je, bio je namenjen i izgradnji crkve.

„Pomogli smo i gradnju crkve na Kosovu i Metohiji, prve crkve tamo posvećene Svetom Nektariju Eginskom.“

Korene svoje potrebe da pomaže drugima vidi u porodičnom vaspitanju, ali i u odnosu sa ljudima koji prate njegov rad.

„Roditelji su nas učili da, ako imamo, podelimo sa drugima i budemo uz slabije. A kada od ljudi dobijete toliko ljubavi, osećate da treba nešto i da vratite.“

Porodica i roditeljstvo

Kada govori o supruzi Bojani, Nikola ističe da je njena podrška bila presudna i za odlazak na Eginu i za mnoge druge životne odluke.

„Ona zna koga je upoznala. Upoznala me je u ‘Survajvoru’, tako da je više ništa ne čudi, samo očekuje šta će biti sledeće. Stvarno bez nje ne bih mogao to da uradim. Imamo troje dece, a ja odem na mesec dana i bezbrižan sam jer znam da je ona kod kuće i da vodi računa o njima. Kroz život mi je najveća podrška.“

Njihov prvi susret dogodio se tokom putovanja na snimanje.

„Sreli smo se u Singapuru, kada smo putovali ka Filipinima, a ljubav je počela na Filipinima. Spojila nas je neka čudna energija koja nam jednostavno nije dala da se rastavimo. Ona je imala druge planove, želela je da se u Americi bavi glumom. Pet godina živeli smo na relaciji Beograd–Njujork i Beograd–Los Anđeles. Bilo je preteško, ali kada vas nešto tako spoji, čovek ne može da vas rastavi.“

Smatra da je odnos sa Bojanom snažno uticao na njegovo sazrevanje.

„Mislim da je mnogo uticala na mene. Kada sam se vratio iz ‘Survajvora’, promenio sam muziku i tada su ljudi govorili: ‘To je zbog Bojane, ona ga forsira. Šta sada peva pop muziku, on je narodni pevač.’ Bilo je dosta komentara. Mislim da svaka žena utiče na muškarca, samo je pitanje da li dobro ili loše. Siguran sam da je ona na mene mnogo uticala dobro, da se promenim i budem bolji čovek, suprug i roditelj. Neke stvari koje ste naučili ili nosite u sebi treba i da ispravite.“

Porodica mu je, kaže, najvažnija, pa nastoji da slobodno vreme provodi sa decom.

„Porodica mi je primarna i sve slobodno vreme posvećujem deci. Ne bih voleo da propustim bilo koji period njihovog odrastanja. Sa druge strane, ne bih želeo ni da napravim neku grešku i propustim stvari nad kojima kao roditelji treba da bdimo.“

„Mislim da je majka stub porodice, pogotovo kada su deca mala i kada u tim prvim godinama mnogo zavise od nje. Podjednako smo i strogi i blagi. Možda sam ja malo blaži, moja granica popuštanja je malo dalje. Ali kada se toj granici približe ili je pređu, onda bude problema.“

Primećuje da sklonost ka popuštanju postoji i u njegovim odnosima sa odraslima.

„Nekada sam mnogo popustljiv. Puštam, puštam ljudima, a to ne valja ni za njih. Kada pređu granicu, u meni nešto pukne i onda više ne možemo da budemo isti kao ranije. Sve može da bude u redu, ali nešto se promeni. I sa tim moram da se izborim.“

Trudi se da poslovne obaveze uskladi sa važnim trenucima u životu dece.

„Dešavalo se da zbog puta ne stignem na neki dečji rođendan ili da zakasnim, ali za bitne stvari trudim se da budem tu. Znam da sam imao snimanje spota, pa sam trčao u školu na priredbu da i tamo budem. Trudim se da sve to ispratim.“

Odgovornost za porodicu, smatra, treba da dele oba roditelja.

„Danas i muškarci i žene rade, tako da mislim da podjednako treba da učestvuju u porodici. Možda smo iz nekih starih vremena navikli da sve pada na majku, da ona bude kod kuće, a otac da ide da radi. Ali došla su druga vremena.“

Roditeljstvo mu je promenilo pogled na sopstvene potrebe i prioritete.

„Promenilo me je u potpunosti. Sve ono što ste ranije gledali samo prema sebi i mislili da ste najbitniji odjednom se otvori. Shvatite da ste spremni da u jednom trenutku date i svoj život za nekog drugog, bez ikakvog uslova. To je bezuslovna ljubav prema deci.“

„Ceo život moje supruge i mene usmeren je ka našoj deci. Sve je njima prilagođeno, svako putovanje. Jedino možda jednom godišnje odemo nas dvoje sami na nekoliko dana da se odmorimo. Sada smo prvi put to uspeli, otišli smo na Bali na četiri ili pet noći. To je bio prvi put da smo otišli sami.“

Tek kada je postao otac, neke roditeljske poruke razumeo je na drugačiji način.

„Mnogo toga se ponavlja. Obično bude onako kako su nam stariji govorili, a mi tada to ne vidimo i ne čujemo. Tek kada nam se dogodi, kažemo: ‘Ipak su bili u pravu.’ Jednostavno, neke stvari morate da proživite na svojoj koži da biste ih prihvatili.“

Voleo bi da njegova deca razvijaju svoje talente, ali bez nametanja roditeljskih očekivanja.

„Voleo bih da se bave muzikom, ali ih ne forsiramo. Leona je najstarija i jako je talentovana za crtanje i slikarstvo. Svi imaju prodorne, jake glasove i sluha, ali ne želim ništa da im namećem. Ako se nekome nešto probudi, videćemo. Najmlađa, Angelina, voli da đuska i peva, pa ćemo možda uskoro probati nešto muzičko.“

Kada razmišlja o tome šta želi svojoj deci, na prvo mesto stavlja mir i ljubav.

„Mislim da je najbitnije da imaju mir, osobu pored sebe i ljude koje vole i koji njih vole. To me je mnogo inspirisalo i u pesmi ‘Nature Boy’ Nata Kinga Kola, ta misao da je najlepše voleti i biti voljen.“

„Najbitnije je pronaći osobu sa kojom možete da podelite i dobre trenutke i one manje dobre i teške, da imate tu sigurnost. A to je porodica. Ne bih voleo da se moja deca ikada plaše za svoju porodicu.“

„Porodica je osnova svega. Još je živa kod nas, na našim prostorima, i moramo stvarno da se izborimo da se i to ne uništi.“

K1 televizija

 

Put ka veri

Nikola svoj odnos prema veri opisuje kao put koji je počeo dugim traganjem za svrhom.

„Celog života sam nešto tražio. Uvek sam tražio svrhu. Kao dete bio sam opčinjen Egiptom i piramidama. Kasnije sam proučavao istočnjačke filozofije. Preko joge i nekih drugih stvari tražio sam mir, smirenje i smisao.“

I odlazak u „Survajvor“ bio je deo potrebe da ispituje sebe i sopstvene granice.

„Kada sam rekao Marinku da idem u ‘Survajvor’, pitao me je: ‘Jesi li ti normalan? Kakav Survajvor, gde ćeš ti tamo?’ Ali ja sam bio odlučan. Svuda sam nešto tražio daleko, a nisam shvatao da je to jako blizu.“

Prelomni trenutak vezuje za 2015. godinu i period kada je saznao da će postati otac.

„Mislim da svako u životu jednom ili više puta doživi taj Božji priziv. Ko ima oči da vidi i uši da čuje, prihvati ga i krene tim putem. Meni se to dogodilo 2015. godine, baš u trenucima kada je začeto moje prvo dete, Leona. Tada smo snažno krenuli u veru, post i molitvu. Sve se otvaralo kao nikada do tada.“

„Pokušavao sam ranije više puta da čitam Sveto pismo i da postim, ali nisam razumeo. Nije moglo, jednostavno nije bilo vreme. A onda, u toj lepoti saznanja da ćete postati roditelj, otvara vam se život i kada je reč o duhovnosti i veri.“

Smatra da ljudi do vere dolaze kroz različita iskustva.

„Nekome se to dogodi i u muci. Kada je čoveku teško, kada dođe bolest ili nešto drugo, tada mu je Bog najbliži i ljudi se tek tada nekako osveste.“

Govoreći o sopstvenim počecima, priznao je da je želja da novootkriveno iskustvo odmah podeli sa svima ponekad proizvodila suprotan efekat.

„Bilo je i početničkih grešaka. Kada nešto shvatite, hteli biste sve da menjate i svima da ispričate. Onda još više odbijete ljude.“

Danas poseban značaj pridaje zahvalnosti.

„Mislim da je najveći problem što se Boga setimo kada nam je teško i kada smo u nekoj muci. A najveća molitva i najlepša stvar jeste da zablagodarimo Bogu na svemu što imamo. Da shvatimo koliko je vredan naš život, šta smo sve dobili, da imamo oči da vidimo, da imamo decu, da smo dobili taj dan.“

„Najbitnije je da blagodarimo i zahvalimo na svemu. Bog zna šta nam treba. A mi uvek samo nešto tražimo. Kada je teško, pitamo: ‘Bože, gde si? Zašto ja?’ Kukamo, a možda nismo postavili prioritete kako treba.“

Mir koji traži u veri povezuje i sa potrebom da postavi granice u poslu kojim se bavi od detinjstva.

„Od desete godine počinje moj put muzike, kafane i svega što ide uz to. Marinko me je vodio na svoje nastupe. Kao mali prošao sam i kafane, i šatore, i koncertne sale i dvorane, a onda sam nastavio samostalno. To je stresan posao, sa mnogo ljudi i mnogo različitih energija. Svi nešto traže. Date sebe do kraja, pa se tri dana oporavljate.“

„Nekome deset puta nešto učinite, pomognete, otpevate, ostanete poslednji, a jednom nešto ne uradite i odmah ne valjate. U nekim trenucima morao sam da napravim rezove, da se povučem na određeno vreme i povučem ručnu.“

Iskustva ljudi iz okruženja podstakla su ga da pažljivije čuva sebe.

„To je jako težak posao. Gledam mnoge kojima bi bilo bolje da nikada nisu postali popularni i poznati, jer su uništili svoje živote. Teško je izdržati kafanu svake večeri. Organizam ne može da izdrži, pa se poseže za alkoholom, a posle alkohola dolaze i narkotici. To su ljudske tragedije i toga ima dosta.“

„Odmalena sam, uz Marinka, video mnoge stvari i shvatio da moram da imam granicu. Da se s vremena na vreme pojavim, kažem šta imam i otpevam. Došao sam do toga da održim koncert od dva sata, a da posle nema sedenja, pića i nastavka pevanja. To sam ranije radio. Sada odem, odmorim se, odspavam, ujutru ustanem i istrčim. Sport mi mnogo pomaže.“

Danas smatra da ima mnogo razloga za zadovoljstvo i zahvalnost.

„Mislim da sam srećan i da sam dobio mnogo, mnogo više nego što mi realno treba.“

BONUS VIDEO

 

Ostavite komentar