ZAŠTO NIKADA U ŽIVOTU NE TREBA DA BUDETE ALEKSA RADANOV I STEFAN MITROVIĆ? Kad jednom pređeš liniju, nema povratka na staro...

Postoje transferi koji prođu kao obična vest. I postoje oni drugi - koji ostanu da smrde u vazduhu, da se prepričavaju po kafanama, hodnicima hala i ispod tribina. Ne zato što su sportski veliki, nego zato što su simbolički pogrešni. Ovih dana, Beograd ima baš takvu priču. Zapravo, dve. I obe vode na isto mesto.

Jedna je fudbalska, druga košarkaška. Jedna nosi ime Stefan Mitrović, druga Aleksa Radanov. Različiti sportovi, različite karijere, ali ista dilema: šta dobiješ, a šta izgubiš kad odlučiš da je sve samo posao.

Krenimo od Mitrovića. Fudbaler sa ozbiljnom karijerom, međunarodnim iskustvom i reputacijom. Čovek koji nikada nije igrao za Crvenu zvezdu, ali je godinama vrlo jasno pokazivao gde mu je srce - na tribinama, u hali, u gestovima koji se ne rade slučajno, pa čak i u izjavama gde se jasno deklarisao kao veliki navijač Zvezde. I onda - priča o Partizanu. Ili barem priča da je "gotovo". Sportski gledano? Možda logično. Simbolički? Potpuno pogrešno.

ATA Images

Jer Partizan nije bilo koji klub. Kao što Zvezda nije bilo koja emocija. I tu prestaje svaka priča o "profesionalizmu". Niko ne traži da se karijera žrtvuje, ali se traži minimum samosvesti: ako si ceo život pokazivao jednu stranu, nemoj se iznenaditi kad ti druga nikad ne poveruje, a prva nikad ne oprosti.

A onda dolazimo do Radanova - priče koja je još sirovija, još brutalnija u svojoj iskrenosti. Nekada Zvezdino dete, makar u mlađim kategorijama. Igrač koji je godinama putovao Evropom više po biografiji nego po parketu. Bajern Minhen? Da, na papiru. U stvarnosti - epizodista. Minutaža na nivou statističke greške. Uloga? Zamenska, prolazna, tiha.

I sada - Partizan.

ATA Images

Ali za razliku od Mitrovića, ovde nema dileme o "velikom pojačanju". Radanov nije igrač oko kog se gradi tim. Nije neko ko menja tok sezone. On je, u najboljem slučaju, potrošna roba. I upravo zato je ova priča još surovija.

Jer Partizan zna da ovakvi transferi imaju rok trajanja. Kratak. Brutalan. Bez emocije. Danas si "širina rostera", sutra si višak. I kad dođe taj trenutak - a doći će - neće biti ni Bajerna, ni Evrope, ni velike pozornice. Biće samo tišina i izlaz bez aplauza. Najgori mogući način.

I tu se ove dve priče prepliću.

Mitrović će možda dobiti ugovor, ali će zauvek nositi etiketu. Radanov će možda dobiti dres, ali vrlo verovatno i kartu u jednom pravcu i to, poznajući navijače Partizana, već u magli vidimo da će biti "oteran" na najgori mogući način. Jedan rizikuje ugled, drugi potvrđuje plafon. I oba poteza nose isto pitanje: da li se isplati?

Cena nije ista za svakoga. Nekome je to zvižduk sa tribina. Nekome tišina kluba kad ti više nisi potreban. Ali zajedničko je jedno - kad jednom pređeš liniju, nema povratka na staro.

Ovo nisu priče o talentu. Ovo su priče o identitetu. O kratkoročnim odlukama i dugoročnim posledicama. I o iluziji da se u večitom rivalitetu možeš sakriti iza reči "profesionalno".

Ne možeš.

Jer fudbal i košarka možda jesu posao. Ali Zvezda i Partizan - to nikada nisu bili samo klubovi.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar