SVI SMO VERNI DOK NAS NE UHVATI KAMERA Dok su oni varali, ja sam ređala crepljike i popravljala brak

Na koncertu grupe Coldplay u Bostonu, usred pesme Fix You (Popraviću te), kamera je na velikom ekranu uhvatila muškarca kako grli ženu. Ništa novo za koncertnu romantiku, rekli biste. Samo što je taj muškarac bio Endi Bajron, izvršni direktor američke tehnološke kompanije Astronomer. A žena koju je grlio – prema pisanju medija – njegova koleginica Kristin Kabot, šefica ljudskih resursa. Problem? Oboje u brakovima. On šef, ona podređena. I to nije ostalo samo na mimovima – Bajron je sledećeg dana podneo ostavku. Jedan zagrljaj, jedna kamera, cela karijera – gotovo.

TikTok/ jarev91

A mi? Mi smo se kolektivno nasmejali. Prvo šok – pa mim. Prvo osuda – pa gif. I svi odjednom puni morala, svetosti, porodičnih vrednosti. Delimo snimke, krstimo se, ogovaramo kao da smo savršeni.

A zaboravljamo da svi imamo lozinke, šifre, "vanish mode", zaključane foldere. Da svi znamo za "samo idem s drugaricom do Italije na dva dana". I za "ma moj muž to ne bi nikad". Samo što, eto, nas kamera još nije uhvatila.

Tiktok/instaagraace

Jer lakše je kad boli nekog drugog.

A ja? Tog dana sam bila na krovu, menjala sam crep. Bukvalno. Dok su oni rušili – ja sam popravljala.

U patikama, zavezane kose, sa prašnjavim rukama i upornim „ajde još samo red“. Nije bilo reflektora, ali bilo je sunce u zenitu. Nije bilo publike. Nije bilo mikrofona, ali bilo je tiho „pazi gde staješ“ mog muža dok me gleda sa merdevina.

I nisam ni ja bezgrešna. Nisam ni blizu savršena. I ja sam zidala ono što je do temelja bilo srušeno. I svaki put iznova dizala krov. I svaki put verovala da se može ponovo. Nekad je bila dovoljna jedna reč da sve, od krova do poda, padne. Ali sam ostajala da popravljam. Da spašavam. Da držim na okupu ono što se drugima činilo nepovratno izgubljeno.

Privatna arhiva/Milica Maksimović

 I svet je tog dana gledao propast – uživo. I to mu je bilo zabavno.

Oni su, uz pesmu Fix You (Popraviću te), srušili poverenje, brakove, karijere, sve ono što se ne vidi odmah – ali boli dugo. A ja sam, s druge strane sveta, pokušavala da nešto ostane čitavo. I dok su se oni raspadali pred milionima – ja sam pokušavala da složim red po red, da se ne raspadne ništa.

Privatna arhiva/foto:Zvonimir Pleskonjić

I nije ovo priča o tome kako sam ja bolja. Nisam. 

Jer, ne moraš da budeš ni savršen ni čist da bi znao gde ti je granica. Nije problem što padnemo. Problem je što svet počne da aplaudira dok padaš – ako je snimak dovoljno dobar.

A još je veći problem što smo, ruku na srce, svi postali neverovatno dvolični.

Na crveno slovo – mašinu ne palimo, ali u crkvu na liturgiju ne idemo. Postimo – a psujemo kroz zube čim nas neko pretekne u redu. Prstom upiremo u tuđe grehe, a svoje krijemo kao zmija noge. Na mimove se smejemo, a naše poruke brišemo. Vikali bismo „ja nikad!“, a onda tiho zaključavamo galeriju.

I kad već nismo bolji – makar budimo tihi.

Jer niko nije čist. Samo je razlika – neko popravlja, neko ruši. I neko to radi pred kamerama, a neko u tišini, dok ga znoj peče u oku.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar