ESTRADNA GRANICA UKUSA Gornja i donja, a između tračica!

Istorija domaće estradne scene, dok nije evoluirala u ovo što danas silom prilika i iz pomodarstva nazivamo šou-biznisom, može se hronološki podeliti na četiri etape. Rođenje i jasno postavljanje estradnih granica dobrog ukusa, potom skandalozno gubljenje nevinosti, pokajanje u vidu buđenja ozbiljnog verskog nacionalizma i na kraju panseksualizam i geng-beng pod jakim svetlima pozornice u direktnom prenosu na društvenim mrežama, uz zakasnele objave na naslovnim stranama novina, na portalima i na televiziji. 

Estradnu granicu dobrog ukusa, na njenom samom rođenju postavile su dve ozbiljne pevačice. Sa njima je sve i počelo, ako mene pitate. Njih dve su krčile put i pravile stazu kojima su posle krenuli svi ostali. Silvana Armenulić, folk heroina, postavila je gornju granicu dobrog ukusa koja se ogledala u dubini njenog bujnog, raskošnog i najbitnije od svega neprskanog dekoltea. Duga kosa, pune usne i krupne oči išle su samo kao aksesoar. Donju granicu, dobrog ukusa, u vidu maksimalno minimalne suknje, iz koje je sve "šu, šu, šu, šuškalo", a ništa nije vrištalo, podigla je prva estradna diva, pevačica i glumica, Olivera Katarina. Naravno da je i ona imala dodatke u vidu duge crne kose, punih usana i krupnih očiju. Ove dve dame pokrivajući ono najvažnije, rasplamsavele su maštu onih koji su ih na prvom mestu obožavali zbog glasa i pesama. I kod jedne i kod druge sve se videlo, ali se ništa videlo nije! Lepota je tada išla pride, bila je dar od samog Boga, jer nije mogla da se kupi. Upravo njih dve bile su otelotvorenje one čuvene "I Bog stvori kafansku pevačicu".

Na današnjoj gornjoj granici završavaju se ogrilice, a na donjoj se završavaju duboke čizme. Čini mi se da se gaće nose, samo da se golim du*etom ne bi sedelo na prljavim pivskim gajbama u ostavi "ekskluzivnog" lokala pred početak nastupa. Pored toga nije higijenski, pa su tri tračice bukvalno neophodne, bar toliko za zdravlje uz kupljenu lepotu i kosu koja se uglavnom nosi u plastičnoj kesi.

Mene su učili da se o ukusima ne raspravlja i da oni ne bi trebalo da imaju granicu. Nisam saglasan, o ukusima uvek treba raspravljati, posebno kada su neukusi, a u današnje vreme ih je sve više. Granice su neophodne i trebalo bi da budu jasno postavljene. 

BONUS VIDEO:

 

Ostavite komentar