KLOVN U CRNINI Mi smo nekrofilska nacija pa na tužne vesti stavljamo cirkone

Jedna od verovatno najviše citiranih replika o smrti iz domaćih filmova je: „Sve može da propadne, nestane; samo je smrt siguran posao“. Izgovorena je u filmu „Maratonci trče počasni krug“ i na surov, ali veoma duhovit način objašnjava da niko na nju nije imun. Narodni filozofi su skloni da kažu da niko nije ostao ne sahranjen i da se pare za „saranu“ uvek nađu. Novorođeni može u benkicu starijeg brata, ali niko nije spakovan u već korišćen sanduk! Zato je smrt biznis koji ne može da propadne.

Kako ne zaobilazi nikoga, tako smrt u svom ritmu šeta i crvenim tepihom sa koga sa sobom povede predstavnike javnog života. Pre sahrane, kada su tema poznati, viđeni i slavni postoji medijski period bojenja u crno. Smrt u savremenoj Srbiji siguran je posao i za medijske radnike. Vesti o nečijoj smrti šire se brzinom svetlosti. Nakon prve, koja je obično i najtužnija, a čija je svrha da izazove šok i nevericu, sledi rasplitanje crnog klupka koje na svojoj niti nosi biografiju, detalje o razlogu smrti, podsećanje na najzanimljive detalje iz karijere, ljubavnog života ili priče o porocima ukoliko je pokojnik njima bio sklon. Tu su obavezna i oglašavanja onih koji su ga voleli ili samo poznavali. Nakačiti se na vest o nečijoj smrt i javno izjaviti saučešće siguran je put do naslova na portalu. Bez izuzetka kada neko umre obavezno se objavi i njegov ili njen do tada ne objavljeni intervju, koji je neko uradio, ali se eto igrom slučaja za njegovog života negde zaturio ili jednostavno nije bio dovoljno atraktivan.

Kada umre javna ličnost u prvoj sekundi nakon što ispusti dušu sve postaje atraktivno. Ovaj trend nije srpski i nisu ga izmislili naši novinari i urednici, ali ne postoje dovoljno dobre definicije koje bi objasnije kako se trend nekrofilstva tako dobro primio u našem medijskom sistemu. Možda zato što smo mi Srbi generalno nekrofili. Ne znam da li ste razmišljali o tome, ali čini mi se da se kao nacija plašimo smrti, pa joj možda baš zbog toga posredstvom medija prilazimo na neki, usudiću se da kažem rijaliti i „zabavan“ način.

Youtube PrintScreen/ Centar Film

Nikada nisam razgovarao sa urednikom nekog medija koji je demantovao činjenicu da Srbi vole da čitaju vesti o nečijoj smrti. Da se razumemo u ovoj kolumni analaziram samo odnos prema smrti velikih zvezda, bez uplitanja u rubriku poput „crne hronike“. Sasvim logično medijska pozornost i broj tekstova koji su obojeni u crno direktno je proporcionalan popularnošću pokojnika. Što veća zvezda, veći je i broj tekstova, naslovnih strana i priloga koji ga prate na onaj svet i u nezaborav. Medijski klovn oblači crninu, ali ne prestaje da se bekelji, igra i peva. Njegova truba tada trubi još jače, a mi Srbi prosto obožavamo vesti u crnini na koje su stavljeni cirkoni, šljokice i gliter. O pokojniku sve najbolje, ali granica do koje se ide kada premine javna ličnost gotova da više ne postoji. Čast izuzecima koji se mogu nabrojati na prste jedne ruke, ali većina domaćih medija gubi dostojanstvo kada izveštava o nečijoj smrti. Bili smo svedoci da su kamere nekih televizija bukvalno išle u raku – spuštajući se na ona „dva metra bez geometra“.

Da je smrt zaista sigiran posao svedoči i činjenica da postoji poduži spisak onih koji su tek mrtvi dobili prostor u medijima. Nemali je broj onih koji su zbog trenda medijskog nekrofilstva postali važni, a da to nisu mogli ni da vide ni da čuju. Nisam dovoljno pametan da zaključim ko je kriv? Suštinski niko nije, jer smatram da nekrofilstvo koje danas analiziram ima svoje uporište u genetskom kodu našeg naroda. Srbi generalno nakon nečije sahrane slabo pominju tog koji je bacio kašiku, a mnogo više ogovaraju one koji su došli ili nisu došli, komentarišu sveštenika, ukus i slatkoću koljiva, a na daći često i zapevaju. Verovatno da se i mediji onda ponašaju po onom kemp principu: „Saznaj šta publika voli i daj joj baš tako“?! Ako se prema sahranama i upokojenima ovako odnocimo na lokalnom i mikro planu, zašto to ne bismo radili i na globalnom i medijskom?

Da bi medije napustio klovn u crnini mislim da bi trebalo prvo da se promenimo kao narod. Nama u mnogo čemu nedostaje
kulturološki nivo, a odnos prema nečijoj smrti bilo bi odlično da promenimo. Uprkos lepim vestima kojih ima posebno u sektoru
zabave čini mi se da se mnogo više „radujemo“ smrti kao takvoj i manično je pratimo kao da nije svakodnevna pojava.

P.S. O onima koji nakon nečije smrti medijski prostor koriste da bi pljuvali i čerečili pokojnika pisaću u posebnoj kolumni.

Ostavite komentar