Postoje reči koje u politici zvuče plemenito, a troše se brže nego sitan novac: prijateljstvo, poverenje, odanost, poštenje. Sve četiri, kada ih skinemo sa zidova i vratimo u stvarnost, traže isto: rizik. Prijateljstvo bez rizika je protokol. Poverenje bez rizika je račun bez pokrića. Odanost bez rizika je poslušnost. Poštenje bez rizika je retorička vežba. Ko ne razume taj zajednički imenitelj, taj će lako pobrkati prijatelje sa dvorjanima, savet sa aplauzom, istinu sa viralnom verzijom istine.
Prijatelj ne potvrđuje, prijatelj preseca
Moć, po pravilu, ne propada zbog spoljnog neprijatelja, već zbog zastoja u sopstvenom krvotoku informacija. Dovoljno je da se između odluke i činjenice ugnezdi mali sloj šećerne pene, sitne “dobronamerne” korekcije, prigodne interpretacije, dnevne doze hvalospeva i stvarnost postaje mekana, savitljiva, pogodna da potvrdi ono što smo već odlučili da mislimo. U takvom ambijentu prijatelji postaju smetnja, jer prijatelj ne potvrđuje, prijatelj preseca. On ulazi bez najave, ne meri reči i ne meri posledice po svoj položaj. On meri posledice po državu.
U našim političkim krugovima često se zaboravlja jedna lekcija: odanost nije isto što i pristup. Odan sam ti ne znači i da sam pored tebe svaki dan. Često upravo suprotno. Kada u odaji moći poraste broj stolica, prvo nestaje prostor za stari sto, onaj za kojim su se donosile teške, nimalo dopadljive odluke. Dolaze oni koji znaju da peglaju ton, da štite od „negativne energije”, da filtriraju “nepotrebne stresove”. Na kraju, „štite” od svega što nije aplauz. To je trenutak kada moć počinje da se plaši sopstvenog ogledala.
Dvorjani ne rade na velikim lažima, nego na malim navikama
Kako taj mehanizam radi na mikro-nivou? Jednostavno. Dovoljan je mali ubod svaki dan. Sitna sumnja podvedena pod brigu: „Ne bih da se mešam, ali…”; dobro tempirana glasina: „Naravno, samo proveravamo…”; proračunata opreznost: „Možda sada nije trenutak”… I kada se laž i preterivanje razotkriju, nešto od tog taloga ostaje. Zovimo to refleksom moći, onom memorijom u „malom mozgu” sistema, gde se talože pokreti o kojima se više i ne misli, nego se samo izvode. Jednom kad se tamo upiše „oprez prema ovome”, istina dobijena naknadno retko ima snagu da potpuno izbriše trag. I zato dvorjani ne rade na velikim lažima, nego na malim navikama.
Razlika između prijatelja i poltrona
Tu dolazimo do razlike između prijatelja i poltrona. Poltron iznajmljuje svoju blizinu, prijatelj založi svoju biografiju. Poltron meri raspoloženje sobe, prijatelj meri cenu odlaganja. Poltron osigurava mir do sledeće konferencije za medije, prijatelj insistira na nemiru koji rađa ispravnu odluku. Poltron je odan sebi kroz tebe, prijatelj je odan tebi kroz ono što oboje smatramo istinom, makar ona bila neprijatna. Šta se događa kada takvi prijatelji budu potisnuti? Ne događa se ništa spektakularno, bar ne odmah. Događa se nečujno suženje kadra. Događa se da, umesto jednog ozbiljnog neslaganja dnevno, dobijemo deset lakih saglasnosti. Događa se da složene odluke kliznu niz padinu najnižeg zajedničkog imenioca, da nikoga ne naljute, da se ništa ne dirne, da se krivica podeli dovoljno tanko da nikog ne zaboli. Posle nekog vremena, računi počnu da pristižu: nekompetencija prerušena u stabilnost, improvizacija unapređena u metod, konfuzija promovisana u strategiju. I još nešto, suptilnije: čak i kada se pokaže da je kleveta bila kleveta, u moći ostane eho prvobitne ljutnje. To je priroda ljudi. Taj eho ne vodi nužno u osvetu, već često vodi u tiho izbegavanje: „Ne moramo sada o tome”, „Ne moramo baš sa njim”… Tako prijatelj polako postaje „izazivač nervoze”, ne zato što preti, nego zato što podseća. A podsetnik je nepopularan u kući koja živi od zaborava.
Pixabay.com
Svuda gde se odlučuje, isti su otrovi
Zašto je ovo važno čitaocu? Zato što se ova logika preslikava na kabinete, preduzeća, fakultete, udruženja, pa i porodice. Svuda gde se odlučuje, isti su otrovi - zavist presvučena brigom, lenjost prikrivena lojalnošću, strah obučen u takt. Svuda važi i ista terapija: postaviti odgovornost pre odnosa, kriterijum pre komfora, istinu pre mira. Prijatelji koji vam kažu ono što ne želite da čujete - to su ljudi bez kojih se može živeti, ali se ne može napredovati. Možemo li očekivati da moć sama izabere tu nelagodu? To je pitanje zrelosti. Zrela moć ne meri prijatelje po učestalosti prisustva, nego po težini ćutanja. Prijatelji se ne zovu pred kamerama. Zovu se noću, kad telefoni nemaju svedoke. Ne zato da bi se sakrilo, nego da bi se mislilo. Kada moć prestane da misli u tišini, počne da viče u buci. A buka je uvek rentijerska - skupo je plaćamo, a malo dobijamo.
Razlikuj prijateljstvo od poslušnosti po ceni koja se plaća
Ne nudim moralnu propoved, nudim operativni princip: razlikuj prijateljstvo od poslušnosti po ceni koja se plaća. Ako je cena niska, ne kupujete odanost, kupujete mir. Ako je cena visoka, ne gubite kontrolu, kupujete istinu. Poštenje nije bonton, poštenje je tehnologija smanjenja greške u sistemu koji inače po prirodi greši. Ono je korektiv koji stoji na način da usporava, iritira i baš zato čuva. Znam da će mnogi u ovim redovima prepoznati svoje hodnike i svoje likove. Neka to prepoznavanje ne bude poziv na lov, nego na pregled: ko je u vašem svetu prijatelj, a ko je navika? Kome dugujete istinu, a kome duguje istina? Ako se setite nekoga koga niste pozvali jer vam je „previše direktan”, možda je upravo on nedostajao da jedna odluka postane dobra. Ne zato što je nepogrešiv, nego zato što vam ne duguje mir.
Poltroni su sirene, prijatelji su svetionici
Brod u magli ne spašava najglasnija sirena, nego najupornije svetlo. Sirena rasteruje druge, svetionik orijentiše nas same. Poltroni su sirene: čine da nam je teško prići. Prijatelji su svetionici: čine da znamo gde smo. U vremenu guste magle, nije hrabrost skloniti svetionike jer nerviraju oči. Hrabrost je podići pogled prema njima, makar nas na trenutak zabolelo i vratiti kurs. Prijateljstvo je obaveza. Odanost je odgovornost. Poštenje je rizik. Ako ih razmenimo za mir, dobićemo tihi brodolom. Ako im damo mesto, dobićemo rezultat koji ume da pamti mimo „malog mozga”, ne po refleksu, nego po razumu. To je razlika između aplauza koji traje do sutra i odluke koja traje dovoljno dugo da se isplati svima, pa čak i onima koji danas nisu u prvim redovima.
Pixabay.com
Ostavite komentar