Ne dozvoljavam da DIJAGNOZA definiše KO SAM JA - devojka ISTRČALA MARATON, iako je GLUVA i SLABOVIDA

Pejdž Barnes je dvadesetjednogodišnjakinja, koja može biti primer svima da je bez obzira na životne probleme, uz jaku volju, ipak sve moguće. Iako je jako mlada, njen život je veoma težak, zapravo njoj je dijagnostikovan Ušerov sindrom tipa tri.

Pejdž je gluva od detinjstva i koristi kohlearne implantate za navigaciju u komunikaciji s drugima, a kao tinejdžerka je počela da gubi i vid. Ova devojka nema periferni vid, a u središnjem polju vida ima crne tačke. Nedavno joj je rečeno da će joj se vid i dalje pogoršavati.

Hrabra Pejdž kaže da je dijagnoza koju ima nije zaustavila na njenom životnom putu. Njen san je da radi kao frizerka, a dok uči školu za to, Pejdž je odlučila da pre nekoliko dana izađe na Londonski maraton kako bi podigla svest o ljudima sa složenim invaliditetima.

- Nikad se nisam bavila sportom dok sam odrastala, pa kad sam prvi put rekla svojim prijateljima i porodici da želim da trčim maraton nisu bili sigurni da li sam ozbiljna ili se šalim - rekla je s osmehom Pejdž.

Kako kaže, često joj je falila motivacija, jer se sama pripremala za maraton.

- Kada sam shvatila koji je cilj za koji ovo radim, dobila sam ogroman nalet snage i volje - kaže ova devojka.

U trci koja je duga 42 kilomentara i koja prosečno traje pet sati, Pejdž je prikupljala novac za dobrotvornu organizaciju Sense koja pomaže osobama sa složenim invaliditetom.

- Imala sam samopouzdanje, iako sam znala da je preda mnom veliki izazov, ali sam bila odlučna da postignem svoj cilj - rekla je ona.

Pejdž je navikla da se suočava sa izazovima i preprekama u životu, te je iskreno govorila i o svojoj dijagnozi.

- U početku sam bila šokirana i nisam znala šta da radim i kako će to uticati na moj život. Nisam imala pojma šta je taj sindrom koji imam. Bilo mi je užasno teško zbog toga, jer sam shvatila da neke normalne stvari nikad neću moći da radim - poput vožnje auta - kaže Pejdž.

- Dijagnoza mi je postavljena kada sam imala samo 17 godina, što je dobro, jer sam bila dovoljno stara da shvatim šta se događa i da prihvatim svoju dijagnozu. Pošto sam saznala šta je to što me muči zapravo sam shvatila da se ništa nije promenilo. Zato danas ne dopuštam da dijagnoza definiše to ko sam ja. Ništa me neće zaustaviti ka mojim ciljevima - zaključuje ova hrabra devojka.

 

 

Ostavite komentar