Nisu, valjda, klikovi VAŽNIJI OD ŽIVOTA? Kako IZVEŠTAVANJE o SAMOUBISTVIMA gura ranjive osobe PREKO IVICE?

Ovih dana tabloidi u Srbiji i pojedini mediji preplavljeni su detaljima o samoubistvu jednog deteta. Starije kolege novinari reći će mlađima da se nekada o slučajevima samoubistva nije uopšte izveštavalo i da to nije smatrano vešću. 

Danas,novinari ispituju porodicu i drugove, prenose tačno mesto, način, detalje. U trci za klikovima malo ko misli na to da čitaoci imaju svoje slabosti, traume i probleme i da svaka naša nepromišljena priča može da ih gurne u duboku tamu.

Mnogo toga se ne sme kada se izveštava o samoubistvu. Nikada ne otkrivati identitet, ne prenositi sadržaj oproštajnog pisma, ne objavljivati slike lokacije, ne iznosti stavove koji bi mogli da ukažu na nečiju krivicu.

- Eksplicitno i jako važno jeste nikada ne objavljivati način na koji je to urađeno i objašnjava zašto. Ljudi koji su možda u krizi ili kontepliraju samoubistvo mogu da se osete motivisano, pogurano, da ih to prebaci preko one ivice po kojoj hodaju zapravo i da to urade. I postoji jako mnogo studija da se to zaista i dešava - kaže Jovana Gligorijević iz NUNS.

Mnoge kolege se pravdaju da filmovi, serije, knjige sa sličnom tematikom, ne guraju ljude preko ivice. Istina je da je Geteova knjiga "Jadi mladog Vertera" bila zabranjena u mnogim gradovima – u Lajpcigu čak pola veka, a više od 50 naučnih studija potvrđuje da određeni tip izveštavanja može kod ranjivih osoba da poveća šanse da i same pokušaju nešto slično.

- Da li je zaista u interesu javnosti da zna za pojedinačne slučajeve samoubistva, naročito kada je reč o maloletnim licima. Mi smo evo prteklih dana svedočimo zaista skandaloznom načinu izveštavanja o slučaju samoubistva u jednoj osnovnoj školi, da jeste informacija od značaja za javnost znati da se jedan tako tragičan događaj dogodio u jenoj obrazovnoj ustanovi. Ali šta je suština, da kao medijski uposlenici ukažemo na načine prevazilaženja krize - kaže novinarka An Mari Ćurčić.

Novinarski kodeks kaže da se ne smeju zloupotrebljavati osobe koje su u stanju povišenih emicija. Zato sagovornici ne treba da budu komšije, očevici već isključivo stručnjaci koji će govoriti o problemu.

- Ono što je obavezno jeste objaviti brojeve telefona SOS linija za pomoć ljudima koji su trenutno u krizi. Ali je jako važno da nam to objavljivanje SOS telefona ne bude alibi da objavimo vrlo grozan tekst iz kog se vidi i u koju školu dete ide i u kom mestu je ta škola i tačan opis svih detalja samog čina, a onda stavimo te telefone da operemo sebi savest i kao evo nešto društveno odgovrno smo uradili - kaže Gligorijevićeva.

Foto: Pexels.com

Prema njenim rečima, možda jedno najjednostavnijih pitanja koje treba sebi da postavimo da li bismo na isti takav način izveštavali da je reč o nekome koga volimo, ko nam je blizak ko nam je drag, sumnjam da bismo to uradili.

Dokazano je da jedan slučaj suicida direktno ili indirektno pogađa više od 130 ljudi koji su poznavali tu osobu. Mediji pogrešnim izveštavanjem umnožavaju taj broj.

 

 

Ostavite komentar