Nikola Vranjković SVIRAO TIHO u Botaničkoj bašti: NEOBIČAN KONCERT rok kantautora

– Biće ovo najtiši koncert na kom ste bili.

Ovim rečima je Nikola Vranjković otvorio svoj prvi koncert malo drugačijeg tipa. Botanička bašta bila je puna, ljudi su sedeli na travi ili na prostirkama, sa decom i porodicom ili sami.

Uprkos skoro potpuno popunjenom kapacitetu, svako je imao dovoljno ličnog prostora, preko potrebnog za potpuni doživljaj Nikolinog koncerta. Posebno u ovom obliku.

Zalazak sunca i prilično dosadni komarci upotpunili su ambijent, sve je bilo tačno onako kako treba da bude.

Akustični aranžmani zvučali su jednako dobro, ako ne i bolje od originalnih verzija. Ipak, u prvih nekoliko taktova pesme “Plovni put”, bend je zaustavljen, te je akustična gitara zamenjena električnom, a pesma odsvirana ispočetka. Navika čini čuda.

Nisu izostale ni karakteristične psihodelične solaže, samo su dobile svoj akustični izgled. Pauze između pesama bile su ispunjene prilično simpatičnim prisećanjem kako koja pesma počinje, otkucavanjem takta i štimovanjem, što je davalo utisak da je celom bendu jako lepo na bini.

Očekivalo bi se da je publika do sada, a posebno na ovako intimnom koncertu, dovoljno verna da je zapamtila da se blic tokom snimanja ne pali, ali nije. Bilo je bliceva, bilo je opomena. Jednom će naučiti.

Ivan Zoranović Kiza iznenadio je sve prisutne maestralnom izvedbom pesama “Džonatan Livingston” i “Najduži je poslednji sat” na violončelu.

Kako je noć nad Beogradom padala, publika je postajala sve glasnija, a muzika sve psihodeličnija. Bez obzira na to što je ovo bio “najtiši koncert”, publika nije marila, te je pevala često i glasnije od Nikole, koji je pesmu “Dve reči”, tradicionalno, prepustio publici, uprkos “merenju buke”.

Možda se jedan deo ljudi pitao kako može da se desi Vranjkovićev koncert bez katarze na kraju – nikako. Nije se desio klasičan trenutak katarze i energičnih pesama, kako to obično biva. Ovog puta, katartični momenti bili su prisutni cele večeri, na malo drugačiji način.

Zbog vremenskog ograničenja, trebalo je obraćati pažnju na trajanje svake pesme, te su neke skraćene, a neke sklopljene u jednu, kako bi publici bilo pruženo što više.

Odličnom procenom vremena i atmosfere, poslednja odsvirana pesma bila je “Tajni život suterena”, nakon koje su usledile ovacije i momenat vraćanja u realnost. Svetla su se upalila, i to je bilo to…

Vidimo se, Nikola, u MTS dvorani 26. decembra.

Ostavite komentar