U vremenu u kojem je gotovo sve dostupno, a retko šta zaista dodiruje, nastaje „Glad“ – autorski art-house film koji će svoju svetsku premijeru imati na jednom od evropskih festivala 2026. godine. Reč je o filmu koji ne traži pažnju glasno, već je zahteva postojano, ulazeći duboko u prostor emocionalne gladi kao globalnog stanja savremenog društva.
„Glad“ potpisuju glumica, producentkinja i autorka Jelica Kovačević i scenarista Božidar Knežević, a film je nastao iz, kako sama autorka kaže, potrebe da se tišina naruši — ne kao provokacija, već kao nužnost. Ovo nije film o žrtvama i herojima, već o ljudima zarobljenim u obrascima koje su nasledili, usvojili ili prećutali.
U središtu priče nalaze se žene koje nisu slomljene, ali nose pukotine, i muškarci koji nisu čudovišta, ali jesu deo sistema koji ranjava i muški i ženski princip podjednako. „Glad“ govori o trenutku kada potisnuto postaje nepodnošljivo, kada tišina prestaje da štiti i kada se trauma vraća — ne kroz reči, već kroz telo, navike i rituale.
Glavne uloge tumače Jelica Kovačević, Zlatan Vidović, Helena Vuković i Mirvad Kurić, dok vizuelni jezik filma gradi direktor fotografije Eduardo Serveljo. Režiju potpisuje Ivica Vidanović, dok Kovačević, kao autorka projekta, snažno učestvuje u završnoj fazi oblikovanja filma kroz montažu, tretirajući je kao produžetak režije i unutrašnji ritam priče. U celokupnoj post produkciji su najizvrsniji umetnici koji su se skupili istom misijom koju vodi reditelj Vladimir Đukelić. Muzika za film se tananim obrisima nosi velikim zvucima umetnika Dobrice Višnjića. Potpunost filma je autorskim rukama i film pretenduje na velike svetske i evropske festivale.
Eduardo Rivas Servello/ustupljene fotografije
„Glad je film o ljubavi koja se nije izlečila, o bliskosti koja je povredila i o gladi koja se ne može nahraniti — već samo prepoznati“, ističe Jelica Kovačević i dodaje:
„Živimo u svetu obilja: hrane, informacija, izbora, identiteta. Ipak, nikada nije postojalo više usamljenosti, anksioznosti i emocionalne otuđenosti. Ta kontradikcija me je duboko interesovala — kako je moguće da u svetu dostupnosti ljudi ostaju gladni?“
U tom smislu, „Glad“ je film sadašnjeg trenutka. Ne bavi se ličnom slabošću, već kolektivnim stanjem — emocionalnom glađu koja prevazilazi granice, jezike i kulture. To je film koji ne nudi utehu, ali nudi prepoznavanje.
Jelica Kovačević, koja potpisuje i glavnu ulogu i produkciju filma, zajedno sa producentima Željkom Mitrovićem i Vladimirom Đukelićem, „Glad“ oblikuje kao autorski čin koji spaja glumačku preciznost sa jasnom umetničkom vizijom. Njen rad dosledno istražuje unutrašnje svetove likova, granice identiteta i posledice potisnute traume, a ovaj film predstavlja prirodan, ali zreliji nastavak tog istraživanja.„Glad“ ne traži da bude objašnjena. Ona traži da bude viđena. I prepoznata.
Vi ste istovremeno glavna glumica, autorka i producentkinja filma „Glad“. Kako ste doživeli tu višeslojnu odgovornost?
- Za mene to nisu bile odvojene uloge, već različite tačke istog unutrašnjeg procesa. Kao glumica sam prolazila kroz telo lika, kao autorka kroz njegovu tišinu, a kao producentkinja kroz realnost u kojoj film mora da opstane. „Glad“ je nastajala organski, iznutra ka spolja. Ta višeslojnost mi je omogućila da ostanem verna osnovnoj emociji filma, bez kompromisa u njegovoj suštini.
Često ističete da montažu doživljavate kao produžetak režije. Na koji način ste kroz montažu doveli film do njegove autorske celine?
-Montažu vidim kao prostor u kojem film počinje da diše sopstvenim ritmom. Tu se ne gradi samo struktura, već smisao. Radila sam kao rediteljka montaže u dijalogu sa snimljenim materijalom, slušajući ono što scena traži, a ne ono što je unapred planirano. U montaži sam tražila tačku u kojoj se emocija ne objašnjava, već prepoznaje - gde film prohoda sam, bez mog vođenja.
"Glad“ se bavi traumom, ali izbegava narativ žrtve. Zašto vam je to bilo važno?
-Zato što trauma ne definiše identitet, već ga često zarobi. Nisam želela film o ženama koje su slomljene, niti o muškarcima koji su demonizovani. Zanimao me je prostor između — ljudi koji funkcionišu, ali nose neizgovoreno. „Glad“ ne traži saosećanje, već razumevanje. To je film o tišini koja boli, ali i o trenutku kada ona prestaje da bude zaštita.
Eduardo Rivas Servello/ustupljene fotografije
Kako vidite „Glad“ u kontekstu savremenog evropskog art-house filma?
-Vidim je kao intiman, ali univerzalan film. „Glad“ ne pripada jednoj kulturi, jeziku ili polu — ona pripada sadašnjem trenutku. Emocionalna glad o kojoj film govori prisutna je svuda, bez obzira na spoljašnje okolnosti. Verujem da film komunicira sa publikom koja traži istinu, a ne objašnjenje, i da upravo zato ima prirodno mesto u savremenom evropskom art-house kontekstu. Kurosava je bio moja referenca za unutrašnju energiji i filozofiju gradjenja likova .
U njegovim filmovima osećam nepresušnu kosmičku snagu koja pokreće čoveka i onda kada nema racionalnog razloga da ide dalje. Ta energija mi je bila važna dok sam radila na „Gladi“. Ne kao uzor u formi, već kao vera da film mora imati unutrašnju istinu. Imala sam osećaj da se kockice slažu organski, bez forsiranja. Kao da postoji neka viša logika koja vodi proces. Za mene je ta logika uvek povezana sa zaljubljenošću u život. I sa prihvatanjem njegovih lomova. Sloboda perspektive bila je moj lični x-faktor. U toj slobodi, „Glad“ je pronašla svoj glas.
Eduardo Rivas Servello/ustupljene fotografije
Eduardo Rivas Servello/ustupljene fotografije
Ostavite komentar