KRAJ JEDNE ERE Kina povukla potez koji menja sve, posledice će Amerika tek da oseti!

Američki admiral Bred Kuper, komandant Centralne komande, stoji pred novinarima i suvo opisuje šta se dogodilo prethodne noći u Ormuskom moreuzu: šest iranskih glisera je potopljeno, krstareće rakete i dronovi su presretnuti, dva američka razarača su operativna u zalivu, dva trgovačka broda pod pratnjom uspešno su prošla moreuz...

Istovremeno, vlasti Emirata izveštavaju da je iranski dron pogodio naftno postrojenje u Fudžejri, povredivši tri indijska radnika i izazvavši „veliki požar“. Južnokorejski teretni brod gori usidren u moreuzu, Tramp poziva Korejce da se pridruže „Projektu sloboda“; u suštini, preuzimanje kontrole nad Ormuskim moreuzom. Iran na državnoj televiziji tvrdi da ništa od ovoga nije istina.

Sve je ovo samo prvi dan operacije „Projekat sloboda“, odnosno američkog pokušaja da se vojnom pratnjom probi iranska blokada i izvuku stotine brodova zarobljenih u Persijskom zalivu od kraja februara, piše Jutarnji .

Tramp je nedelju dana ranije pisao Kongresu da su „neprijateljstva sa Iranom završena“, a od juče Vašington nije u stanju da odgovori na jednostavno pitanje: da li je prekid vatre još uvek na snazi? Istovremeno, informacije iz Narodne Republike Kine odjekuju u diplomatskim krugovima poput nadzvučne rakete velike razorne moći: KPK je prvi put zvanično rekla NE američkim sankcijama.

Dva dana pre nego što su američki i iranski brodovi počeli da pucaju jedan na drugi, 2. maja 2026. godine, Ministarstvo trgovine Narodne Republike Kine izdalo je „Naredbu o zabrani br. 21“, dokument od nekoliko paragrafa koji sadrži tri zakonske zabrane protiv svih kineskih građana, kompanija i organizacija: da ne priznaju, da ne sprovode, da ne poštuju američke sankcije uvedene kineskim rafinerijama nafte. Na prvi pogled, ovo je tehnički čin, ali je i presedan bez presedana u posleratnoj istoriji međunarodnih odnosa.

Kraj jedne ere

Kina je decenijama javno kritikovala američki sistem jednostranih sankcija. Proglasila ih je kršenjem međunarodnog prava, „ekstrateritorijalnošću“ i „dalekosežnom jurisdikcijom“, ali je uvek tiho dozvoljavala kompanijama da ih se pridržavaju.

Razlog je bio pragmatičan: pristup dolarskom sistemu, izloženost američkim finansijskim tržištima, strah od sekundarnih sankcija koje bi mogle pogoditi kineske banke. Tiha saradnja bila je cena pristupa globalnom finansijskom poretku kojim upravljaju SAD.

Izgleda da je za Komunističku partiju Kine ta era završena i da su spremni za drugačiji odnos snaga sa Sjedinjenim Državama od onog koji smo posmatrali kroz različite faze njihovih odnosa od Drugog svetskog rata do danas.

Reč je, naravno, o tome da rafinerije koje Komunistička partija Kine sada zvanično štiti od američke hegemonije uvoze naftu iz Irana. Ministarstvo finansija SAD nazvalo je kompaniju Hengli Petrochemical sa sedištem u Dalijenu „jednim od najvrednijih klijenata Teherana“ koja je donela stotine miliona dolara iranskim vojnim strukturama. Sankcije su ih stavile na listu SDN, zamrznule im imovinu i de fakto ih isključile iz finansijskog sistema denominiranog u dolarima.

Kineska zabrana poništava taj pravni efekat na kineskom tlu. Svaka kineska banka, osiguravač ili poslovni partner koji obustavi saradnju sa ovim rafinerijama zbog američkih sankcija može i sam biti tužen pred kineskim sudovima, a rafinerije imaju pravo da traže odštetu. Mehanizam nije improvizovan: zakon o blokiranju stranih mera je na snazi od 2021. godine, ali nikada nije aktiviran. Ovo je njegova prva upotreba.

Komentar na aplikaciji lista „Pipls dnevnik“, novina Komunističke partije, nazvao je ovaj potez „ključnim korakom u prelasku kineskog stranog legalnog oružja iz institucionalnih rezervi u praktičnu primenu“.

Profesor Đi Venhua, savetnik Ministarstva trgovine, objasnio je u komentaru za Ekonomski dnevnik da se zabrana „prvenstveno odnosi na specifične američke sankcije nametnute određenim kineskim firmama“ i da je njen „centralni cilj da poništi njihov pravni efekat na kineskoj teritoriji“, ali, dodaje, bez pribegavanja „agresivnijim merama odmazde“. Poruka je precizno kalibrisana: prešli smo granicu, ali nismo mi ti koji traže eskalaciju. Da bismo razumeli zašto kineska „naredba o blokiranju“ i bitka za Ormuski moreuz nisu dve odvojene priče, potrebno je pogledati finansijsku arhitekturu iranskog „sistema naplate putarine“.

Iranska garda naplaćuje brodovima do 2 miliona dolara po prolasku kroz moreuz od sredine marta. Prihvata plaćanje u tri oblika: bitkoin, USDT stabilne koine i kineski juani, usmereni preko kineske Kunlun banke putem CIPS sistema, van SWIFT-a i van dolara.

Blumberg je 1. aprila objavio da su najmanje dva broda već platila u juanima, uz pomoć kineske brokerske kompanije za pomorske usluge. Analitička firma TRM Labs potvrdila je da sistem radi od sredine marta, sa potencijalnim prihodima od 600 do 800 miliona dolara mesečno pri punom kapacitetu. Iran, naravno, može samo da sanja o tako visokim prihodima pod američkom blokadom.

Trostruki test opterećenja

Iran je 30. i 31. marta kodifikovao sistem kroz parlamentarnu proceduru kao „Plan upravljanja Ormuskim moreuzom“. Klasifikovao je nacije u pet nivoa „prijateljstva“, gde su prijatelji dozvoljeni sa popustom, a neprijatelji (SAD, Izrael) uopšte nisu dozvoljeni. Radio emisija je upozorila kapetane brodova: „Ako bilo koji brod pokuša da prođe bez dozvole, biće uništen.“

Nije slučajno što je američki ministar finansija Skot Besent, nedelju dana pre kineske „naredbe o blokiranju“, poslao pisma kineskim bankama upozoravajući ih na sekundarne sankcije ako nastave da rade sa iranskim entitetima.

Drugim rečima, ono što se dešava u Ormuskom moreuzu od 4. maja nije samo američki pokušaj da oslobode zarobljene brodove. Pratimo trostruki test opterećenja američke moći koji Peking posmatra sa izuzetnom pažnjom.

Prva dimenzija: mogu li SAD da upravljaju globalnom ekonomijom sankcijama? Kineska naredba o blokiranju je direktan test da li će SAD odgovoriti sankcionisanjem kineskih banaka koje rade sa pogođenim rafinerijama. Ako reaguje, ulazi u finansijsku konfrontaciju sa drugom najvećom ekonomijom sveta, baš kada Tramp kreće u Peking na samit sa Sijem, planiran za sredinu maja. Ako ne reaguje, sistem sankcija gubi snagu, a presedan koji je Kina upravo postavila postaje model koji drugi mogu da kopiraju.

Mogu li SAD kontrolisati Ormuz vojnom silom?

Projekat slobode je odgovor na to strateško pitanje. Ali već prvog dana operacije, jasno je da dva američka razarača ne mogu da prate stotinu brodova dnevno, što je bila norma pre rata. General Irving Gibson iz Instituta Loui rekao je: „Iran samo treba da održi visoku percepciju rizika kako bi saobraćaj sveo na minimum.“ Kina dobija trećinu svoje nafte preko Hormuza, ali takođe zna da su sve nacije Persijskog zaliva, uključujući Saudijsku Arabiju i UAE, takođe blokirane. Svaki dan zatvorenog moreuza vrši pritisak i na Rijad i na Abu Dabi.

Može li Tramp da vodi rat protiv Irana i istovremeno pregovara sa Kinom? Dolazak u Peking sa još uvek nerešenim Ormuzskim sporazumom stavlja Trampa u slabiju pregovaračku poziciju. Besent je u ponedeljak rekao za Foks njuz da Kina „može da učini više da ubedi Iran da oslobodi brodove“, što je zanimljiva formulacija: SAD de fakto traže kinesku pomoć u sopstvenoj vojnoj operaciji.

Shutterstock

Ministarstvo finansija nije izdalo novo saopštenje. Bela kuća je u nedelju, uoči pokretanja Projekta Sloboda, saopštila da prekid vatre zavisi od otvaranja moreuza „bez ograničenja, uključujući i naplate“. Ako Vašington sankcioniše kineske banke koje rade sa pogođenim rafinerijama, ušao bi u neviđenu finansijsku konfrontaciju sa drugom najvećom svetskom ekonomijom, uništio bi samit koji se sprema već nedeljama i rizikovao bi kaskadne posledice po globalni finansijski sistem koji nije izgrađen da apsorbuje takav šok.

Ako ne uvede sankcije, onda potvrđuje da kineska „naredba o blokiranju“ funkcioniše i da se sve buduće sankcije protiv kineskih entiteta mogu poništiti istim mehanizmom. Kredibilitet se ne vraća lako.

Vrhunac, a ne improvizacija

Postoji jedan širi sloj koji analitičari koji prate kinesku strategiju ističu kao možda najvažniji: ono što se dešava ove nedelje nije improvizacija već kulminacija godina izgradnje alternativne infrastrukture.

Kina je 2021. godine usvojila zakon o blokiranju stranih mera. U aprilu 2026. godine usvojila je nova pravila o protivljenju eksteritorijalnoj jurisdikciji. Razvija CIPS kao alternativu SWIFT-u. Kunlun banka je specijalizovana za transakcije sa iranskim entitetima u juanima. Sistem za naplatu juana i kriptovaluta IRGC-a nije stvoren za nedelju dana. TRM Labs dokumentuje sofisticiranu mrežu kriptovalutnih novčanika IRGC-a vrednu preko 3 milijarde dolara godišnje.

Peking je godinama tiho gradio ovu infrastrukturu. Sada je, po prvi put, pozvao kompanije da je koriste, u vreme kada se američka vojna moć direktno takmiči sa iranskom moći u moreuzu koji Kina smatra vitalnim za sopstvenu energetsku bezbednost.

Profesor Dža Ijan Čong sa Univerziteta Nanjang u Singapuru opisao je 2. maj na sledeći način: „Oni žele da imaju što više poluga uticaja. Ovo treba posmatrati u kontekstu jačanja mehanizama kontrole. Ovo nije jednokratni potez.“

Ostavite komentar