POTRESNA SVEDOČANSTVA VOJNIKA IZ PAKLA GAZE: "Sve je izgledalo kao Holokaust..."

Svedočanstva izraelskih vojnika iz rata u Gazi otkrivaju duboke psihološke posledice koje nadilaze klasični posttraumatski stresni poremećaj. Umesto straha, mnoge progone krivica, sram i pitanje sopstvenog identiteta, piše u reportaži izraelski list Haaretz.

U podne u Tel Avivu, među prolaznicima, 34-godišnji Juval nervozno grize nokte i stalno se osvrće. Njegov najveći strah nije zatvor ni kazna nego osveta. Iako je civilni život proveo kao programer u jednoj od vodećih tehnoloških kompanija, ono što je doživeo kao vojnik u Gazi i dalje ga proganja. Kaže da je bio u paklu, a da toga tada nije bio svestan.

U paklu Gaze

Taj pakao dogodio se u decembru 2023. u Kan Junisu. Tokom intenzivnih borbi njegova jedinica otvorila je vatru na grupu ljudi za koje su mislili da su neprijatelji. Tek kasnije shvatio je da su pucali na nenaoružane civile, starijeg muškarca i trojicu mladića. Kaže da nema opravdanja za ono što je učinio i da nema oprosta. Nakon povratka kući dočekali su ga slavlje i pohvale, ali umesto ponosa osetio je duboki prezir prema sebi. Govori da su ga nazivali herojem, a on je znao da se oseća kao čudovište. Danas izbegava da izlazi iz kuće, ne može da se pogleda u ogledalo i živi u stalnom strahu, i od drugih i od samoga sebe.

Stručnjaci sve češće govore o fenomenu moralne povrede, psihološkog stanja koje nastaje kada osoba učestvuje u ili svedoči radnjama koje duboko krše njena moralna uverenja. Za razliku od posttraumatskog stresnog poremećaja koji je primarno povezan sa strahom i traumom, moralna povreda uključuje snažan osećaj krivice, srama i gubitka identiteta. Često se javlja tek nakon povratka iz rata, kada vojnici počnu da preispituju sopstvene postupke i shvataju da su u sukobu sa sopstvenim vrednostima.

Maja, studentkinja filozofije iz Tel Aviva, služila je kao oficirka u rezervnoj oklopnoj jedinici. Tokom rata svedočila je događajima koji su, kako kaže, bili u potpunoj suprotnosti sa njenim uverenjima. U jednom incidentu vojnici su otvorili vatru na grupu Palestinaca bez potvrde da su naoružani i pritom ubili četvoro ljudi. Preživeli je kasnije zlostavljan dok je bio vezan i bespomoćan. Maja priznaje da je najviše progoni to što je samo stajala i gledala i pita se šta to govori o njoj.

Ubijanje bez posledica

Sličan osećaj nosi i Jehuda koji opisuje kako je jedan oficir bez razloga ubio nenaoružanog Palestinca koji je podigao ruke u znak predaje. Kaže da su svi znali da je reč o ubistvu, ali ništa se nije dogodilo i slučaj je zataškan. Tek mesecima kasnije, tokom posete muzeju Prado u Madridu, slika Fransiska Goje koja prikazuje egzekuciju bespomoćnog čoveka izazvala je kod njega snažnu reakciju i slom. Počeo je da plače usred muzeja, bez mogućnosti da objasni šta mu se događa.

Drugi vojnici govore o iskustvima koja uključuju pucanje na civile koji su tražili pomoć, svedočenje korišćenju ljudi kao živih štitova, pljački i uništavanju imovine, kao i brutalnim metodama ispitivanja zatvorenika. Jedan od njih opisuje kako je tokom ispitivanja zarobljenik bio teško zlostavljan, što mu je potpuno promenilo pogled na vojsku, ali i na samoga sebe.

Ni oni koji nisu bili direktno na ratištu nisu pošteđeni ovih posledica. Ran, oficir uključen u planiranje vazdušnih napada, kaže da su odobravali operacije za koje su znali da će izazvati smrt civila. Opisuje snažan unutrašnji raskorak između planiranja takvih napada i svakodnevnog života, koji je postao nepodnošljiv. Na kraju je odlučio da napusti službu jer je osećao da bi nastavak značio izdaju sopstvenih vrednosti. "Neke akcije naše vojske podsetile su me na Holokaust", priznao je.

Osećaj krivice

Iako sve više vojnika traži pomoć, izraelske vlasti još uvek formalno ne priznaju dijagnozu moralne povrede, već takve slučajeve često vode kao posttraumatski stresni poremećaj. Stručnjaci upozoravaju da razlika nije samo u nazivu već i u pristupu lečenju. Moralna povreda zahteva proces prihvatanja i suočavanja sa sopstvenim postupcima, uključujući pokušaj samopraštanja. Uprkos tome, vojska je počela da koristi izraz povreda identiteta, što neki smatraju pokušajem prebacivanja odgovornosti sa sistema na pojedinca.

Mnogi vojnici o svojim iskustvima ne govore ni najbližima jer se plaše da će biti proglašeni slabima ili izdajnicima. Strah od stigme često je jači od potrebe za pomoći, pa ćutanje postaje način preživljavanja.

Gaj, pripadnik specijalnih snaga, kaže da ga i dalje progone prizori rata i osećaj krivice. Seća se trenutaka kada je shvatio koliko su se on i ljudi oko njega promenili. Kaže da se često pita šta su postali i šta je on sam postao, ali na to pitanje još uvek nema odgovor.

BONUS VIDEO