DA LI JE TERORIZAM UMEŠAO PRSTE U TRAGEDIJE KOJE SU PROMENILE SRBIJU? Zora Dobričanin postavila ključna pitanja u "Uranku"

Da li su rane zacelile ili su još uvek bolno otvorene? Postoje li pravda i pravo za ova dva slučaja? O tome u emisiji "Uranak" na televiziji K1 razgovaraju advokatica Zora Dobričanin i psihoterapeut Sandra Bijelac.

"Zauvek ćemo držati žrtve u srcima i sećaćemo se svi, ne samo roditelji, jer je to zlo koje je prevazišlo neka lična osećanja i odnose. To je tuga koja nije zadesila samo porodice ubijene dece, Dragana i povređene nastavnice istorije, već i sve nas u Srbiji. Sve nas je to pomerilo, na određeni način zastrašilo, i u svima nama se probudila želja da saznamo zašto i da se u budućnosti to spreči", započela je razgovor Zora Dobričanin.

Pravni postupak i potraga za istinom

Dobričanin ističe da će tekući postupak dati određene odgovore, ali ne i potpunu sliku:

"Ovaj krivični postupak će dati neke odgovore, kakva god bila presuda, i očekujem da sudija prilikom objavljivanja presude da deo odgovora na pitanje zašto se to desilo. To je samo deo odgovora, jer mi dubinu i pozadinu – sve one koji su učestvovali u ubistvu – nećemo spoznati tokom ovog krivičnog postupka. Ovaj se postupak vodi za teško delo protiv opšte sigurnosti za sasvim konkretne radnje Vladimira Kecmanovića, kao i za zlostavljanje i zanemarivanje maloletnika, dok se protiv majke Miljane vodi postupak za zlostavljanje i zanemarivanje maloletnika."

Ona se osvrnula i na postupak protiv radnika streljane:

"Kada imate okončan postupak za radnike streljane, gde je za jednog potvrđena presuda, a drugi je priznao krivicu i potpisao nagodbu, vidite da je sasvim mali dijapazon interesovanja za ta krivična dela. Na tužilaštvu je da dokaže ono za šta tuži. Mi smo probali u prvostepenom postupku da idemo šire, ali to je nemoguće sa ovakvom optužnicom. Više javno tužilaštvo je izvuklo maksimum i podiglo optužnicu za ova krivična dela, što je najbolje za oštećene. U dosadašnjem toku postupka imamo dobar dokazni korpus i sve smo bliže istini, posebno nakon poslednjeg iskaza dečaka ubice tokom ponovljenog suđenja."

Pitanje terorizma i bezbednosti

Dobričanin smatra da je potrebna šira istraga:

"Da bismo došli do potpune sudske istine, neophodno bi bilo da se postupak pokrene šire. Po meni, to bi bilo krivično delo terorizma, za koje je nadležno Tužilaštvo za organizovani kriminal. Smatram da je neophodno pokrenuti makar predistražni postupak, da se sve naše službe koje su nam na raspolaganju, pa i šire, pozabave time i utvrde da li je u pitanju teroristički akt ili da nas razuvere. Čak 97 posto ljudi sa kojima komuniciram na tu temu deli to mišljenje."

Svoj stav o terorizmu obrazlaže posledicama koje su nastupile:

"Kažem da je u pitanju terorizam jer je nakon izvršenja tog dela došlo do stvaranja nesigurnosti velikih razmera kod najvećeg broja građana. Imamo smrtne posledice više lica, čime su ispunjeni svi elementi. Oni koji nas oponiraju kažu da nemamo političku pozadinu – a kako to da znamo ako niko nije ispitao? Ja baš mislim da imamo političku pozadinu i političke posledice, ne samo na lokalnom nivou, nego i šire. Ako se to ne istraži, možemo očekivati da se ponovi. Videli smo gotovo identičan model nedavno u Turskoj, a da ne govorim o slučajevima u školama širom sveta gde je dečak ubica iz Ribnikara bio idol."

Osvrnula se i na uticaj interneta:

"Pročitali smo da su istu igricu igrali dečak iz Turske i ovaj kod nas. To je veliko neistraženo područje i opasnost interneta po decu je ogromna. Vidim da se time pozabavio i Zaštitnik građana, sugerišući da se deci do 15-16 godina zabrani korišćenje telefona koji imaju pristup internetu."

Povodom činjenice da je suđenje zatvoreno za javnost, Dobričanin dodaje:

"Sve zavisi od daljih poteza suda. Sud može u nekom trenutku doneti odluku da u određenim delovima otvori postupak za javnost, osim u onim segmentima gde ona po zakonu mora biti isključena, a to su konkretni podaci o maloletnicima, kako o oštećenima, tako i o svima ostalima." - dodala je.

Sandra Bijelac: Navikavamo se na nasilje

Psihoterapeut Sandra Bijelac upozorava na opasnu tendenciju društva:

"Prošli smo kroz proces tugovanja, ali ono što je meni kao stručnjaku ostavilo najveći utisak je to da se lagano navikavamo na nasilje i na stvari na koje ne bismo smeli da se naviknemo. Neko od roditelja je lepo rekao da o ovome ne bi trebalo pričati samo jednom godišnje. Posle prvog šoka, počeli smo da osećamo dugoročne posledice – napetost i gubitak sigurnosti kod roditelja i dece. To smo doživeli na tri nivoa: socijalnom, porodičnom i ličnom."

Ona naglašava da je udareno na mesta koja su simbol sigurnosti:

"Ribnikar je škola, Dubona je mesto gde su se ljudi zabavljali. To nisu mesta gde očekujete smrt, već radost i sigurnost. Kada je udareno na takva mesta, pomeri se tlo pod nogama. Posledica je velika somatizacija kod dece. U praksi vidim sve veći broj dece sa anksioznim poremećajima; pošto ne znaju da iskažu emocije rečima, oni to čine kroz telo. Roditelji su prezaštićeni i anksiozni. Ranije biste dete odveli u školu ili dvorište i bili mirni, a sada se postavlja pitanje gde smo uopšte sigurni. Sigurnost nam neće vratiti samo policija, kamere i zakoni, već povezivanje i razgovor."

K1 televizija

 

 

Da li vreme leči rane?

Na pitanje da li vreme leči rane, Sandra Bijelac odgovara odlučno:

"Ne, ono nas samo nauči da sa tim ranama živimo, odnosno da integrišemo događaj u našu stvarnost. Da li ćemo iz toga nešto naučiti i promeniti, zavisi samo od nas. Roditelj koji je izgubio dete može taj događaj integrisati kroz dobrotvorni rad, trudeći se da se dete ne zaboravi i pomažući drugima. Ali, taj bol ne prestaje; samo se menja intenzitet emocije" - kazala je i dodaje:

"Roditelji kažu da je svakom godinom sve teže, jer nisu izgubili samo dete, već i budućnost i sve ono što je to dete sa sobom donosilo. To nije isti čovek koji je bio pre gubitka. Menjaju se prioriteti i sam identitet čoveka. On se integriše tako što identitet posvećuje emociji i sećanju, držeći svoje dete živim u sebi kroz rad i uspomene", kazala je Bijelac.

Potreba za Memorijalnim centrom

Govoreći o važnosti očuvanja sećanja, Sandra Bijelac ističe da je osnivanje Memorijalnog centra neophodno za celokupno društvo:

"Memorijalni centar bi nas stalno podsećao na to da moramo nešto da menjamo. Na taj način bismo odali počast deci koja su izgubila živote, a roditeljima poslali poruku da ih vidimo, čujemo i da nisu sami. Čini mi se da sećanje na to jednom godišnje nije dovoljno za očuvanje dostojanstva ljudi koji su izgubili decu. Podsećanje na ono što su oni preživeli, a i mi sa njima, treba da bude češće i vidljivije. Memorijalni centar treba da postoji zbog svih nas – on ne može negativno da utiče na društvo. Tu se dogodila velika tragedija; u školi smo izgubili mladost i mnogo dragocenih života", dodala je Sandra.

Advokatica Zora Dobričanin saglasna je da ovaj datum predstavlja prekretnicu za celu državu:

"Treći maj je istorijski datum - od tog dana u Srbiji više ništa nije isto. Neophodno je podići spomenik u znak sećanja na decu koja su tu stradala, da nas sve to podseća i opominje. U tom smislu je neophodno osnovati Memorijalni centar", poručila je Zora.

Bezbednost u školama i odgovornost institucija

Govoreći o konkretnim merama bezbednosti, Zora Dobričanin ističe da bi trebalo razmotriti uvođenje strožih kontrola na ulazima:

"Mislim da bi trebalo ozbiljno razmisliti o ugradnji KD (kontradiverzionih) vrata u školama. Jeste to ogroman izdatak, ali novac izdvajamo za sve i svašta, pa možemo i za ono što je najvažnije", kazala je Zora, a potom se osvrnula na odgovornost samih institucija:

"Možete imati savršeno zamišljene institucije, precizno definisane nadležnosti i širok dijapazon rada, ali na kraju je sve do ljudi i njihove lične odgovornosti. Ono što sam skoro saznala jeste da je ta škola više puta dobijala primedbe, kako od javnosti, tako i od Zaštitnika građana, da se na dežurstvu ne angažuju maloletna lica. Ipak, deca su i dalje dežurala."

Advokatica je podsetila na tragične sudbine najmlađih žrtava:

"Tako je nastradala Ana Božović, dete čije roditelje zastupam, koja je imala samo 11 godina i bila prva žrtva posle Dragana. Ona i njena drugarica stradale su u prizemlju. Iako ih dečak ubica nije ni poznavao – one su bile peti, a on sedmi razred – one su se našle na udaru jer škola nije reagovala na prethodna upozorenja. To je eksplicitan dokaz o odsustvu reakcije. Postojale su određene naznake vezane i za dečaka i za njegovu porodicu koje su zahtevale veću pozornost škole i društva, ali to se nije desilo. Nažalost, došli smo do tačke sa koje nema povratka." - dodala je Zora.

Zora Dobričanin naglašava da bi javnost bila još uznemirenija da je suđenje otvoreno za javnost:

”Bili bismo još nemirniji. Upravo zato smo svi toliko uznemireni i zbog toga nam svima tako teško padaju ova suđenja. To je sve što u ovom trenutku smem da kažem”, zaključila je Dobričanin.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar