Vedrana Rudan, književnica poznata po britkom jeziku i beskompromisnom stavu, objavila je svoju najhrabriju i najpotresniju kolumnu do sada. Boreći se s teškim oblikom karcinoma, Rudan ne govori o strahu od same smrti, već o užasu umiranja u bolovima i ledenoj ravnodušnosti dela medicinskog osoblja. Njena ispovest je otvoreno pismo o godinama borbe za dostojanstvo pacijenta i otkriva zbog čega se danas, prvi put u životu, plaši doktora, a ne bolesti.
Njenu kolumnu prenosimo u celosti:
"Ceo život se borim s vetrenjačama. Kad pogledam unazad... Ne znam ko mi nije bio s druge strane nišana.
Zlostavljači, političari, kriminalci, žene, muškarci, učiteljice, profesori, tete u vrtiću, državni službenici, deca... Nisam se plašila fajta. Vukući se po sudovima, pravda je uvek bila na mojoj strani, tako da me pobede nisu ni čudile ni veselile. Ne kažem da sam uvek bila u pravu.
Pretili su mi mnogi, to sam doživljavala kao nešto što ide uz posao i nisam se bojala.
Danas se bojim. Prvi put u životu ja se bojim. Ne smrti nego doktora. Ne svih doktora, nekih doktora. Njihove pameti, drskosti, nedostatka empatije, hladnoće koja dopire do kosti.
Na tu temu postoje prastare i najnovije studije. Rezultati su isti. Kod studenata medicine, kod većine, empatija se gubi na trećoj godini studija.
Imate pravo. Kuda bi doktori stigli kad bi sa svakim pacijentom iskreno saosećali? Premalo ih je, hronično su umorni, neki beže u alkohol da smanje stres, drugi gledaju kroz tebe, treći režu... Nije im lako.
Kako je pacijentima, posebno smrtno bolesnima? Reći ću vam iz prve ruke. Užasnuti smo. Ne bojimo se smrti, bojimo se umiranja u bolovima. Svetski je trend kod pacijenta ubiti bol. Niko od nas bolesnih nije siguran hoće li ga zahvatiti taj trend. Zato smo pred doktorima crvi.
Sećam se kako je pre dvadeset godina umirala moja sestra. Gušila se, krkljala, molila milost. Preklinjala sam lekara da joj nekako pomogne. Bila je na riječkoj pulmologiji. "Molim vas, raširite joj nekako pluća, ovo je strašno..." "Ona više nema pluća", zaurlao je.
Dok mi je majka u najstrašnijim bolovima umirala od raka, lekar nam je rekao da je "umišljena bolesnica" i da se ne osvrćemo na vapaje razmažene starice. Rak su joj otkrili dva dana pre smrti. Bilo je to pre šesnaest godina.
ATA Images
Došla sam i ja na red. Na startu od mene niko nije krio da sam "neizlečiva", ali nisu svi moji lekari isto mislili o mojim terapijama. "Koja budala vam je rekla da se zračite", pitao me je jedan od uglednih zagrebačkih onkologa? "Proći ćete kroz pakao, slušajte me dobro, pakao", dodao je. Imao je pravo. Ja ipak ni godinu i po kasnije ne mogu sebi objasniti njegov zlonamerni, preteći ton.
Trebam li zaista zaboraviti i shvatiti kako je moguće da te hemoterapija gotovo ubije, nažalost te ne ubije, izvinjenja nema. Ti se gotovo mrtva šališ i smešiš jer šta ako o tome napišeš tekst?
Pacijent, čak i smrtno bolestan, mora u sebi imati empatiju prema svom doktoru; ako napiše jednu rečenicu, krivu ili "krivu", zašto pacijenti nemaju pravo na olakšavajuće okolnosti, osetiće led s druge strane.
Ja to, zasad, osećam preko "delegata". Muž koji je u bolesti stalno uz mene otišao je u bolnicu po uput. Dva je puta na hodniku sreo "mog" doktora. Ovaj ga nije "video". Koja taština, bahatost, bezosećajnost. Razumem o čemu se radi. Gospodin jednostavno misli da je do sada prema meni bio previše dobar, a onda ja napišem onu rečenicu...
U Zagrebu mi je lekar ispričao vic ili "vic". "Znate li koja je razlika između lekara i Boga? Bog zna da nije lekar."
U petak opet ulazim u bolnicu. Tražiću nemoguće. Ne želim više videti "svog" doktora koji nikad i nije bio "moj". Moj je doktor preko trideset godina doktor Nikolić. Doktor, brat, prijatelj koji će mi se javiti usred noći sa kraja sveta. I utešiti me. I pomoći mi. I ne samo meni.
Ovo je najhrabriji tekst u mom životu. Stvarno imam jajnike velike k'o kuća. Jebiga, čuli ste priču o škorpiji i žabi.
Sigurna sam da ću zbog ovoga požaliti. Ili neću? Ceo moj život je bio borba. Zašto bih pred kraj života bila ovca?
Ali da se bojim svojih krikova u gluvoj noći... Bojim se."
Facebook printscreen/Službena stranica Vedrane Rudan
ATA Images
Ostavite komentar