Postoji jedan trenutak u životu države koji ne pripada ni vlasti ni opoziciji. Ne događa se pred kamerama, ne čuje se sa govornice i ne može se izmeriti jačinom aplauza. Događa se kada čovek ostane sam pred pitanjem šta će od njegove zemlje ostati onima koji dolaze posle njega. Politika taj trenutak naziva izborima. Savest ga naziva odgovornošću. I tu počinje priča koju često zaboravljamo: budućnost nema svoju stranku.
Nema predsednika, odbor, portparola ni pravo da odgovori onima koji svakodnevno govore u njeno ime. Nije upisana u birački spisak. Deca koja će najduže živeti sa posledicama naših odluka danas još nemaju glas. Mi smo narod koji dobro pamti. Pamtimo pobede, poraze, nepravde i obećanja. Ali sećanje, koliko god bilo važno, nije plan. Prošlost može da objasni zašto smo ovde; ne može umesto nas da odluči kuda ćemo. Najveća opasnost nije da zaboravimo istoriju, nego da je pretvorimo u jedino vreme u kojem živimo. Jer prošlost se ne može popraviti novim govorom, dok se budućnost još može oblikovati današnjim radom. Zato ozbiljna politika nije takmičenje u tome ko će ubedljivije opisati jučerašnje greške. Ona je spremnost da se odgovori na neprijatno pitanje: šta će sutra biti bolje, po kom merilu i čijom odgovornošću? U Srbiji se često ponašamo kao da se ljubav prema zemlji dokazuje slaganjem. Kao da patriotizam ima samo jedan rečnik, jednu boju i jedan potpis. A država nije privatno vlasništvo ničijeg uverenja. Njoj pripadaju i oni koji podržavaju vlast, i oni koji je osporavaju, i oni koji još traže odgovor. Njihove razlike nisu dokaz da postoje različite Srbije. One su dokaz da u istoj Srbiji žive slobodni ljudi. Demokratska zrelost ne počinje kada svi misle isto, nego kada prihvate da ista pravila moraju važiti i za one sa kojima se ne slažu. Zato je jedan od najvažnijih simbola slobode tako neugledan: izborni paravan. Iza njega nema tribine, publike ni aplauza. Čovek tamo nije ničiji vojnik. U zakonito sprovedenom tajnom glasanju niko nema pravo da zahteva da sazna njegov izbor, niti da mu za njega ispostavi račun. To nije samo izborna tehnika. To je granica koju društvo postavlja između javne moći i lične savesti. Paravan štiti tajnu, ali ne oslobađa od razmišljanja. Naprotiv, tek kada utihnu tuđa očekivanja, postaje moguće čuti sopstveno pitanje. Ne samo kome verujem, već zašto. Ne samo šta želim da se promeni, već šta ne smemo da izgubimo. Ne samo šta mi danas odgovara, već kakve će posledice moje odluke imati sutra.
Društvo koje ne ume da postavlja takva pitanja lako postane zarobljenik najglasnijeg odgovora. A glasnoća nije dokaz istine, kao što ni nezadovoljstvo samo po sebi nije program. Uređena država ne nastaje iz jedne velike rečenice. Nastaje iz hiljada malih, proverljivih stvari: škole u kojoj se znanje vrednuje, bolnice u kojoj se ne čeka na poznanstvo, suda čija odluka ne zavisi od imena, uprave koja građaninu štedi vreme, posla na kojem trud ima smisla. To su mesta na kojima se budućnost zaista pojavljuje. Ne kao slogan, nego kao svakodnevica. Stabilnost je važna upravo zato što bez predvidljivosti porodica teško planira život, privreda ulaganja, a mladi svoj ostanak. Ali stabilnost ne znači da ništa ne sme da se menja. Takva stabilnost ima drugo ime: zastoj. Prava stabilnost je sposobnost da se sačuva ono što radi, popravi ono što ne radi i podnese promena bez rušenja zajedničke kuće. I razvoj nije zbir svečanih otvaranja. Njegova prava mera je koliko je ljudima lakše da žive od sopstvenog rada i koliko im je manje potrebno da mole za ono što im po pravu pripada. Nije dovoljno izgraditi put ako na njegovom kraju nema prilike. Nije dovoljno govoriti o nezavisnosti ako važna odluka ne može da se donese bez straha od tuđe reakcije. Državna samostalnost nije odsustvo saradnje, nego sposobnost da se sarađuje bez odricanja od sopstvenog razuma. Mir nije slabost, već uslov da sve drugo uopšte dobije smisao. A odgovornost nije reč kojom se ukrašava mandat. Ona počinje tamo gde prestaju opravdanja. Nijedna pobeda ne briše to pravo. Nijedan poraz ga ne umanjuje. Jer izborna noć traje nekoliko sati, a posledice odluka mnogo duže. Sutradan će se otvoriti iste škole, krenuti isti vozovi, u bolnicama će čekati isti pacijenti. Država ne može svakog jutra da počinje iz početka. Zato su institucije vrednije od svakog prolaznog oduševljenja. Njihov smisao je da pravila važe i kada se promene oni koji ih primenjuju. Postoji nešto gotovo neprijatno u toj istini: najbolji dokaz uspeha politike možda je dan kada građanin ne mora stalno da misli o politici. Kada može da radi, uči, podiže decu i planira starost bez osećaja da od jednog telefonskog poziva zavisi njegova sudbina. Tada država prestaje da bude svakodnevna drama i postaje pouzdan oslonac. Zbog toga ne treba tražiti nepogrešive ljude. Treba tražiti proverljive obaveze i pravila koja mogu da prežive njihove greške. Možda je najveća zabluda našeg javnog života da su budućnost i prošlost dve zaraćene strane. Nisu. Budućnost bez pamćenja ostaje bez korena, a pamćenje bez budućnosti postaje muzejska vitrina. Potrebno nam je oboje: dostojanstvo da ne poričemo ono što smo bili i mudrost da time ne ograničimo ono što možemo postati.
Kada se pred nama nađe izbor, ne mora postojati jedan odgovor koji svi delimo. Ali može postojati jedno pitanje koje svi dugujemo svojoj savesti: da li sam odlučio slobodno, razumno i sa mišlju na posledice? Na to pitanje ne odgovara stranački funkcioner, televizijski voditelj ni komšija za stolom. Odgovara svako za sebe. I zato budućnost nema svoju stranku. Stranke imaju svoje programe, svoje pobede i poraze. Budućnost ima samo posledice. A kada jednog dana utihnu sva današnja imena i parole, neće ostati pitanje ko je glasnije govorio u njeno ime. Ostaće zemlja koju smo zaista ostavili iza sebe.
Ostavite komentar