MAČVANI ČUVAJU SEĆANJE NA VRŠAJ Kad se pokrene parna mašina... (FOTO)

Danas su srp, kosu i vršalicu zamenili kombajni, ali se sećanje na ovaj način ubiranja hlebnog žita zadržalo

Pre jednog veka žetva u Srbiji obavljala se ručno, a zrno pšenice odvajalo na vršalicama. Danas su srp, kosu i vršalicu zamenili kombajni, ali se sećanje na ovaj način ubiranja hlebnog žita zadržalo. Taj običaj neguje Društvo za očuvanje običaja stare Mačve „Izažanjac“, koje na istoimenoj manifestaciji podseća kako se nekada, uz pomoć parne mašine, dolazilo do zrna pšenice u ovom kraju.

Kad se pokrene parna mašina i začuje sirena, vršaj može da počne. Tako se radilo pre jednog veka, a u Mačvi, gde meštani verno čuvaju uspomenu na prošlo vreme, podsećaju se i danas. Parnu mašinu, staru jedan vek, koju je sačuvala porodica Turundić iz sela Ravnje, pokreću na kraju žetve, slaveći završetak radova u polju.

- Na ovoj mašini pedesetih Godina prošlog veka radio je moj deda. Ona je stara sto godina, ali smo je mi sačuvali. Došlo je novo vreme, druga mehanizacija, ali je ovo za nas vredna uspomena. Kada je Društvo za očuvanja običaja stare Mačve iz Bogatića zatražilo, ja sam odlučio da im ustupim. Nek se održi tradicija i neka se ljudi malo podsete kako se nekada radilo – objašnjava Veljko Turundić, nekadašnji vlasnik parne mašine.

I danas radi punom parom kao da je proizvedena juče, a ne u prošlom veku. Ovoj vremešnoj dami koja je ispod čekića izašla davne 1925. godine u fabrici u Nemačkoj, vreme ne može ništa. Odvajala je hlebno zrno od slame širom Mačve, sve dok nije penzionisana. Svedok je jednog vremena kada je vršalica bila jedini način da se požnjeveno žito ovrše.

-Ovo je takozvana volujarka. Ona nema svoj pogon, već su je vukli volovi - objašnjava Đorđe Petrović.

Samohodna garnitura vršalice sastojala se od parne mašine i vršalice. Za upravljanje bilo je potrebno 15-ak radnika. Kada se zapale drva i slama, stvara se para koja pokreće mehanizam. Na nju se kaišem spaja vršalica, odnosno dreš, gde se odvaja seme pšenice od stabljike. Parnu mašinu održavao je čuveni majstor Petrović iz Bogatića, a sada je dospela u ruke njegovog sina Đorđa, da je reparira i pusti u pogon.

-Bila je u lošem stanju. Ja sam je pre dve tri pre tri godine remontovao ispočetka. Radio sam joj takozvani mali servis pa smo je tako vratili na fabrička podešavanje – priča majstor Đorđe.

Sada radi kao podmazana, ali samo da pokaže kako se nekada teškom mukom dolazilo do hlebnog zrna.

U njivu se stizalo pre zore, sa kosama na ramenu, izošternim poput žileta. Prvo klasje seklo se srpovima. Kosci su radili i kad upekne. Žito skupljeno u snopove, kad dovoljno odstoji, išlo je na vršaj. I to baš na ovoj mašini, koja je bila retkost za to vreme. Uz zahvalnost Bogu što je dao useve u njivi koja ih hrani, podsećaju se i čuvaju jedinstven običaj u Mačvi.

-Cilj ove manifestacije je da mladi vide kako se nekada radilo u polju, ali I da se stari podsete na jedno prošlo vreme – objašnjava Obrad Ulardžić, predsednik Društva za očuvanja običaja stare Mačve “ Izražanjac“ koje ovaj događaj organizuje već četvrtu deceniju.

Vršaj su najviše volela deca, koja bi, čim čuju vršalicu, odlazili kroz selo da gledaju u čudo tehnike.

-Sećam se I danas kako tata traži mog brata po dvorištu, pa u čardaku, zatim zaviri u bunar da proveri da li nije slučajno upao, onda izađe na ulicu I čuje da u nekom dvorištu radi vršalica. On ode tamo, a Zoran sedi kod i gleda prekriven prašinom po licu, ali uživa. Posle toga, tata više ne pita gde je Zoran, već gde radi vršalica da ode po njega – priseća se jedan od meštana Bogatića.

I tako, četiri skoro decenije Mačvani se podsećaju kako teško dolazilo do hleba, slaveći završetak žetve uz igru, pesmu i zvuk parne mašine.