OD JEDNE KRAVE DO MALE FARME: Ovako Kojići iz Svileuve život grade na selu (FOTO)

Od jedne krave do pune štale – tako je počela priča porodice Kojić iz Svileuve kod Koceljeve. Tanja i Miloš odlučili su da ostanu na selu i da od poljoprivrede naprave svoj život i posao. Danas imaju malu farmu, a zajedno sa njihova dva sina, svakodnevno rade na tome da gazdinstvo nastavi da raste.

Kada se osvrnu na početak, kažu da bi, čak i kada bi ponovo morali da krenu ispočetka, izabrali isti put.

Prva krava koja je ostala u domaćinstvu dobila je ime Milka i za porodicu Kojić ima posebno mesto. Upravo ona bila je početak priče koja je iz godine u godinu rasla.

„Ova krava, Milka, ona je jedina krava koja je ostala u tom domaćinstvu kada smo mi krenuli“, ponosno priča Tanja, koja je u Kojiće došla 2019. godine i tada započela novi život.

 

Mirjana Čvoric Gubelić

 

Odluka da se bave stočarstvom nije doneta preko noći. Trebalo je uložiti novac, ali i mnogo rada, strpljenja i odricanja. Godinu dana kasnije podigli su kredit i kupili prva priplodna grla.

„Prvo smo podigli kredit i kupili četiri krave. Od njih smo dobili četiri teleta i to se sve posle proširilo. Kupovali smo još krava, ostavljali žensku telad za podmladak, nešto i prodavali. Tako smo, malo po malo, stigli dovde“, priseća se Tanja početaka.

 

Mirjana Čvoric Gubelić

 

Ovako je izgledao njihov put

A taj put nije uvek bio lak.

Miloš je od detinjstva voleo stoku i poljoprivredu, pa je odluka da ostane na selu za njega bila prirodna. Nije, međutim, bilo jednostavno napraviti farmu od koje će porodica moći da živi.

„Nije bilo lako razviti, kao i svaki početak u poljoprivredi, nijedan nije lak, pa ni naš nije bio. Ja sam od deteta voleo stoku i tako smo počeli sa dve-tri, pa pet, sedam krava, a sada smo već došli do 12-13 grla. To se stalno menja, evo sad vidite i telad u podmlatku, tako da će se naša farma u budućnosti širiti“, kaže Miloš.

Za njih je stočarstvo više od posla. To je način života koji zahteva da svako u porodici ponese svoj deo obaveza.

Mirjana Čvoric Gubelić

 

Krave moraju da se nahrane, štala očisti, mleko proizvede, a poslovi na njivi završe bez obzira na to da li je praznik, vikend ili običan radni dan.

Miloš kaže da je ljubav prema stočarstvu bila prvi i najvažniji motiv, ali da su vremenom stigli i uslovi koji im omogućavaju da proizvodnju postepeno unapređuju.

„Ja sam još kao mali sa babom čuvao po tri krave. Sad, nažalost, nemamo uslove da ih pustimo tamo, ali malo-pomalo, uz finansije... Kada imate premije, subvencije koje sada uopšte nisu male, sve to znači. Nama je proizvodnja subvencionisana – od njive, preko žitarica, pa do mleka i mesa za krave“, objašnjava Miloš.

U celoj priči važna je i porodična podrška. Miloševa majka Milena sa ponosom govori o sinu koji je ostao veran zemlji i porodičnoj tradiciji.

„On je voleo poljoprivredu, voleo traktore, voleo mašine, voleo sve. Samo olovku nije voleo. Ide svuda, u školu, obilazi...“, kaže Milena, koja je i danas njihova podrška.

I Tanji život na selu nije bio nepoznat. Odrasla je uz poljoprivredu, ali je njen životni put mogao da izgleda sasvim drugačije.

U rodnom Ubu trenirala je džudo i stigla do reprezentativnog nivoa. Sa 17 godina nastupala je na Evropskom prvenstvu na Malti. Trenirala je i sambo, a sportska disciplina i borbenost koje je stekla na treninzima danas joj, kaže, pomažu i u svakodnevnom životu.

„Bila sam reprezentativac sa 17 godina, išla sam na Evropsko prvenstvo na Maltu. Trenirala sam i sambo, tada je postao Radnički samo klub, Radnički Obrenovac... Pozdrav za sve članove. U poljoprivredi vidimo da je bolje ovako, oboje smo kod kuće, imamo vremena. Počeli smo, nije nam loše, zadovoljavajuće je i borićemo se“, kaže Tanja.

I zaista – borbe ima svakog dana, ali i zadovoljstva kada vide rezultat zajedničkog rada.

Najmlađi članovi porodice već su deo te svakodnevice. Dok roditelji brinu o kravama, poslovima na farmi i njivi, mlađi sin Nikola najviše voli mehanizaciju, a posebno traktore.

„Junice, to su junice. Ova se zove Sofija. Ja mnogo volim traktor Rakovicu“, kaže Nikola.

Roditelji ne žele da mu unapred određuju put. Jednog dana, kažu, on i njegov brat sami će odlučiti da li žele da ostanu na selu i nastave porodični posao. Njihovo je da im stvore uslove i pokažu da i na selu može da se živi od sopstvenog rada.

Za sada, porodica Kojić ima jasan plan – da proširuje proizvodnju.

Od jedne krave stigli su do male farme. Put su započeli skromno, uz kredit, mnogo rada i veru da će uspeti. Danas, kada pogledaju punu štalu, znaju da se svaki korak isplatio.

„Pravo mogu da kažem da se isplati. Volim ovaj posao i, kada bih ponovo počinjao, opet bih isto radio“, siguran je Miloš u svoju odluku.

Za porodicu Kojić, najveći uspeh nije samo broj krava ili veličina gazdinstva. Važno im je da imaju posao od kojeg mogu da žive, da rade na svojoj zemlji i da zajedno stvaraju nešto što će jednog dana moći da ostave svojoj deci.

A možda je upravo to i najlepši deo njihove priče – što su od jedne krave uspeli da stvore ne samo farmu, već i život koji su sami izabrali.

Ostavite komentar