OVAKO SE NEKADA DOLAZILO DO HLEBA! Vršalica iz 1913. ponovo zagrmela, Mačvani oživeli duh prošlih vremena (FOTO)

Izažanjac, jedinstvena manifestacija koja više od tri decenije čuva običaje vezane za završetak žetve i vršidbu pšenice u Bogatiću, i ove godine okupila je veliki broj posetilaca. Uz zvuk stare parne vršalice, pesmu, igru i miris tek ovršenog žita, posetioci su prisustvovali još jednom susretu prošlosti i sadašnjosti.

Kada bi se pre pola veka u selu začuo zvuk parne mašine, za domaćina nije bilo veće radosti. To je značilo da je stiglo vreme vršidbe i da će posle višemesečnog rada u ambar konačno stići žito. Od tog zrna zavisio je hleb za čitavu porodicu.

Danas Mačvane taj isti zvuk vraća u vreme kada se do svakog zalogaja dolazilo teškim radom. Ali ovo nije samo priča o hlebu. To je priča o ljudima koji su jedni drugima pomagali, udruženi u mobama na kojima su delili i muku i radost.

„Moba je način kako se nekad opstajalo. To je zajednički rad, uzajamna pomoć jedni drugima da se skine žito, da se ovrše, da se obezbedi hleb za sledeću godinu. Nije se gledalo ko koliko ima i ko će kome više pomoći. Bilo je bitno da se zajednički taj posao uradi i da se hleb obezbedi za svoju porodicu. Moba više nema. Vreme je kombajna, ali evo, danas je ovo predstava jedne mobe. Nama su potrebne duhovne mobe. I ovo je danas duhovna moba – da sednemo u ovim turbulentnim vremenima, u ovim mobilnim vremenima, da se ispričamo jedni sa drugima, da se nasmejemo, da ovaj program ispratimo i, uz bogosluženje, da se zahvalimo svi Bogu za usev koji je dao“, kaže Obrad Ulardžić, predsednik Udruženja „Izažanjac“.

K1info/Mirjana Čvorić Gubelić

Za Mačvane, Izažanjac je mnogo više od očuvanja starih običaja. To je oživljavanje „duha moba“ i jedinstvena prilika da se ponovo okupe, razgovaraju, prisete svojih predaka i pokažu da ono što su nasledili ne žele da zaborave.

Jer, dok god se pamti način na koji se nekada živelo, pamtiće se i ljudi koji su taj život gradili.

„Žetva je Božija nagrada i Gospod Bog je podario te plodove. Mislim da je to što se dešavalo nekad imalo neku svoju težinu u tom smislu da se ljudi okupe, da se druže, da postanu bliži jedni drugima i tako dalje. I zato ova manifestacija koja se sad ovde čini, po meni, nema samo opštinski značaj, ona ima republički značaj, u tom smislu da se gaje i neguju neke stvari – naša tradicija, naša kultura“, kaže Zoran Đorđević, posetilac iz Toplice.

Baš u tu tradiciju i kulturu stala je ova parna mašina, stara više od jednog veka. Vremešna dama, bez savremenih naslednika, i danas radi kao sat, zahvaljujući majstorima iz Bogatića koji su je vratili u fabričko stanje.

Njen zadatak danas više nije da nahrani selo, već da pokaže mlađim generacijama kako se nekada, uz snagu vodene pare, iz klasja dobijalo najvrednije zrno.

„Ovo je parna mašina koja je napravljena 1913. godine. Mi smo je nabavili u Ečki, negde '91, '92. godine. I onda smo je reparirali, tako da je sada u fabričkom stanju, kakva je bila i onog momenta kad je izašla iz fabrike. Evo, možete se sami uveriti da radi besprekorno“, kaže Đorđe Petrović, metalostrugar iz Bogatića.

Za njenog vlasnika, Slobodana Milićevića, ovo nije samo stara mašina. To je uspomena na vreme u kome je čovek živeo od svog rada, a svaki okret točka značio da će na stolu biti hleba.

„Ali u selu je poenta u tome da se ne otuđi, da Mačva ima nešto svoje, istorijsko. A vrednost, to je neprocenjivo za mene. To je deo moje mladosti i mojih drugara“, kaže Slobodan Milićević, vlasnik parne mašine.

U slavu žetve, za rod koji je sačuvao domaćinstva i hleb koji je okupljao porodice, Izažanjac i ove godine prati bogosluženje – kao molitveni početak manifestacije koja čuva sećanje na vreme kada se za svaki klas i svako zrno zahvaljivalo Bogu.

"Nalazeći se ovde, u sred Mačve, gledajući ova plodna žita, ove plodne njive, ne može čovek da se otme utisku a da ne primeti da je sam Gospod Bog stvorio to seme za život čoveku ovde na zemlji", kaže sveštenik Marko Marković.

K1info/Mirjana Čvorić Gubelić

Ceo proces vršidbe morao je da ima i ljude koji su neprestano nadgledali mašinu. Nije bilo automatike – sve je zavisilo od čoveka, njegovog znanja i iskustva.

„A ceo proces kad se vrše mora da ima dva ložača u smeni. Slama se ložila, demonstriraćemo i ovo, pa ćete zabeležiti. Slamu žene dovlače, tu se svira i one. Dva ložača u smeni rade. Jedan mora da nadgleda kazan, jer tu nema ništa automatski. Ili spadne kaiš, ili treba da se pusti voda. To je bilo tako, nije bilo nikakvih automata, ni dan-danas nema, to sve čovek. Tako je. Oko mašine je bilo najmanje 25 ljudi“, kaže Obrad Drmanović, član Udruženja „Izažanjac“.

Miris tek ovršenog žita, zvuk parne mašine, pesma i igra i ove godine okupili su ljude iz različitih krajeva Srbije.

„Iznenađenje za njih. Ono, baš u čudu: „Šta je ovo?“, znate. I baš je divno. Ovo je dobar gest. Malopre sam primetio da ona u stvari funkcioniše, sve, i to je divno – da se pokaže deci da nije više ono kao što imaju kombajn „Klas“ i pre toga, već nešto što je bilo preteča „Klasa“ ili nečega. U svakom slučaju, nešto predivno. Baš sam ponosan i počašćen što smo ovde na vašem mestu“, kaže Mihajlo Đokić, gost iz Bijeljine.

Na Izažanjcu su nastupili mladi folkloraši iz Crnjeva, koji su izveli igre iz okoline Pirota, kao i pevačke grupe iz Badovinaca i Dublja. Poseban muzički pečat manifestaciji dali su Dušan Gospavić, uz harmonikašku pratnju Vladimira Borovića. Posetioci su imali priliku i da pogledaju izložbu slika Dragana Martinovića, koja je dodatno obogatila kulturno-umetnički program.

K1info/Mirjana Čvorić Gubelić

Jer, dok se u polju ponovo čuje vršalica, ne oživljavaju samo stari običaji. Oživljavaju uspomene na vreme kada su se ljudi više oslanjali jedni na druge nego na mašine.

I možda je baš zato Izažanjac mnogo više od manifestacije. On je podsećanje da hleb nije nastajao samo od zrna pšenice, već i od zajedništva, truda i dobrih ljudi koji su znali da je najlakše raditi onda kada niko nije sam.

OD KOSE DO VRŠALICE – KAKO SE NEKADA DOLAZILO DO HLEBA

Pre nego što su u polja stigli kombajni, žetva je bila posao celog sela. Žito se kosilo ručno, kosom, a dobar kosač morao je da ima i snagu i veštinu. Iza njega su drugi sakupljali pokošeno žito, pravili snopove i slagali ih u krstine, čekajući vršidbu.

Nijedno domaćinstvo taj posao nije moglo lako da iznese samo. Zato se radilo u mobama. Jedni su kosili, drugi kupili i vezivali snopove, treći ih slagali, a kada bi stiglo vreme za vršidbu, svi su bili potrebni oko mašine.

K1info/Mirjana Čvorić Gubelić

Vršalica je bila srce tog posla. Nju je pokretala parna mašina, a snaga se prenosila velikim kaišem. Oko mašine nije bilo mesta za nemar – kaiš je morao da bude na svom mestu, kazan pod nadzorom, voda obezbeđena, a ložači neprestano uz vatru.

Žito se u vršalicu ubacivalo ručno, a ljudi su morali da budu usklađeni. Jedni su donosili snopove, drugi ih dodavali, treći nadgledali rad mašine, dok su se zrno, slama i pleva razdvajali u samom procesu vršidbe.

Taj posao nije bio samo težak. Bio je i društveni događaj. Radilo se od jutra do mraka, pevalo se, pričalo, šalio se narod, a posle završenog posla sedalo se zajedno. Hleb koji bi se dobio nije bio samo rezultat rada jedne porodice – u njemu je bilo utkano mnogo ruku.

Zato je žetva nekada bila i praznik. Kada bi poslednji snop bio ovršen, znalo se da je još jedna godina obezbeđena. A parna mašina, njen zvuk, dim, užareni kotao i neprestano kretanje kaiševa bili su znak da je najvažniji posao u godini priveden kraju.

Danas sve to deluje daleko i gotovo nezamislivo. Ali upravo zato Izažanjac čuva sliku tog vremena – da se ne zaboravi koliko je truda bilo potrebno da zrno pšenice postane hleb.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar