U OVOM SRPSKOM SELU NEMA SVAĐA! Deca se igraju, meštani se smeju i sve dogovaraju, a ovo je tajna njihovog zajedništva (FOTO)

Putujući ka ovonedeljnoj destinaciji – Bikovu – napravljen je jedan neobičan presedan.

Do krajnje lokacije išlo se auto-putem, što se tokom ovakvih putešestvija nikad ne dešava. Ali, računamo da takva, naizgled banalna promena stvara neki novi doživljaj i drugačiju atmosferu u putu. I tako je i bilo.

Koliko god put bio dosadan (ali srećom brži no inače), po dolasku na Bikovo jasno je bilo da je ovo zabavan dan. Domaćini – predsednik Saveta Mesne zajednice Milenko Garić i sekretar Jasmina Kokeza – pokazali su da nema jenjavanja duhom dokle god je zadatak u toku.

– Kod nas je najlepše to što se slažemo, nema krvljenja oko toga ko je ko, već svi sednemo i dogovorimo se da vučemo za svoje selo – kaže Garić, premda oba sagovornika tvrde da je vidno da u današnjim vremenima sve manje ima zajedništva.

Ipak, kad ga je nekad bilo više, celo selo je izgrađeno zahvaljujući samodoprinosu u kom su i tadašnji penzioneri svojom odlukom učetvovali, pa su tako asfaltirane sve ulice, izbušen seoski bunar, izgrađeni ambulanta i Dom kulture koji je sad... pa pod znakom pitanja šta s njim raditi.

– U planu je da se Dom kulture sanira, ali ne mogu da zamislim koliko bi to koštalo – kaže Kokeza. – Ovo je prevelik objekat za naše potrebe. U centru sela imamo njivu, pa je ideja bila da se na njoj izgradi novi mali Dom, prikladan našim potrebama. Prema poslednjim informacijama, od aprila bi trebalo da počne revitalizacija, odnosno presvlačenje i proširenje Bikovačkog puta, što će koštati oko 60 miliona. Takođe, u planu je i gasifikacija prigradskih mesta, pa ćemo jednom i mi doći na red.

Kako je Garić dodao, sređivanje Bikovačkog puta je najneophodnije, u šta smo se i sami uverili, budući da samo meštani znaju kako da odvozaju kritične deonice dok ostali, kako čujemo, gube točkove u kraterima uz bankine.

Među močvarama nikli salaši

Najveća zabluda u vezi sa Bikovom jeste ta da je ovo naselje dobilo ime po bikovima. Međutim, meštani prenose priču da je naziv potekao od mađarske reči za žabu – béka, budući da je na tom području nekad bilo mnogo močvara.

Među njima nicali su salaši koje su nastanili mahom Bunjevci, a nakon Drugog svetskog rata, kolonizacijom iz Dalmacije, oformljeno je selo koje je današnji oblik poprimilo tek nakon doseljavanja Bosanaca početkom sedamdesetih.

U Bikovu danas živi nešto više od 900 ljudi, dok u selu imaju 86 klinaca do četvrtog razreda, što je podatak koji sagovornici znaju zbog novogodišnjih paketića koje im dele.

– Mi smo prva mesna zajednica na teritoriji Grada Subotica koja je još 2007. godine odlučila da novac za reprezentaciju aktivnosti usmeri na kupovinu paketića. To nam je tada zamerano, ali meni ne pada na pamet da idem na ručkove na račun svih vas. Uporedo sa zimskim aktivnostima za decu imali smo i Sunčanu jesen života u okviru koje smo našim penzionerima priređivali druženja uz muziku, hranu i piće. Međutim, kako su cene skočile a budžeti ostali isti, u razgovoru sa meštanima smo odlučili da novac koji imamo usmerimo na najmlađe – priča predsednik Saveta.

Za mališane imaju i jednu manifestaciju – Seoske igre bez granica – koje se održavaju poslednjeg vikenda jula i okupljaju više od stotinu dece iz cele Srbije, a koja se takmiče u devet disciplina koje stariju publiku podsećaju na dogodovštine iz njihove mladosti.

– Od sportova jedino još imamo Fudbalski klub „Bikovo” koji se nekad zvao „Poljoprivrednik”, za vreme „Agrokombinata”. Tada je, sećam se, direktor jednom došao i rekao nam svima da idemo na pripreme, što nismo mogli da verujemo jer smo bili beton liga. Ipak, otišli smo u Teslić na mesec dana, a dobili smo i nove trenerice, kopačke, torbe... ljudi su tamo mislili da im je došao „Partizan” – priseća se Garić.

Šta se još može reći o Bikovu? Možda vam je zapalo za oko da se pravilno kaže „idem naBikovo”, što je ostalo od salašarskog doba. Danas je pak svega desetak aktivnih salaša, raštrkanih po ogromnom bikovačkom ataru na kom se najviše seju ratarske i poneke povrtarske kulture.

Gabrić – slika i prilika zarasle raskoši

Svega nekoliko kilometara od centra Bikova nalazi se njegovo istureno odeljenje – Gabrić, mini-naselje koje je dobilo ime po vlastelinskoj porodici koja ga je posedovala za vreme Austrougarske, u kom je nakon Drugog svetskog rata osnovana poljoprivredna zadruga, a kasnije ogranak „Agrkombinata”.

Danas u Gabriću živi dvestotinak duša, mahom onih koji se sećaju jednog potpuno drugačijeg života, kada je njihove tri ulice delilo hiljadu ljudi. Raskošni park koji je privlačio mladence i turiste, ugostiteljski objekti, lekari sa najsavremenijim instrumentima... Gabrić je nekad vrveo od života, a sada kopni zaglavljen u zaraslom parčetu zemlje, dok njegovi meštani nemaju druge nego da žive u sećanjima koja im još mame osmehe na lice.

– Ovde sam se oženio i zaposlio osamdesete u „Agrokombinatu”, kada su od njega žuvela sva okolna mesta i trećina Subotice – priseća se meštanin Saulić, kog smo zatekli kako divani s komšijom Markijem. – Sad štagod da nam treba, moramo ići do Bikova ili dalje. Nemamo uslova, pa mi koji smo tu se snalazimo, međusobno pomažemo. Kad dođe zima, tek je onda problem. Ni ne dođu, iako jako dobro znaju da nas nađu, ali nas u svemu zaboravljaju.

Seta u glasu sagovornika je osetna, a nasred puste ulice i poprilično glasna.

– Da mi je tada neko rekao u šta će se Gabrić pretvoriti, ne bih mu verovao – tvrdi Marki, ističući mir kao jedan od benefita sadašnjeg života. – Imali smo park koji je bio lepši nego na Paliću, a ovde smo sve imali što nam je trebalo, tako da nismo ni morali da idemo do grada.

Tekst je preuzet od portala Dnevnik, gde je prvobitno i objavljen.

BONUS VIDEO: