GORAN PETRONIJEVIĆ U PODKASTU "ZA NAŠIM STOLOM": Od sudijske klupe do advokature i predmeta u Hagu (VIDEO)

Goran Petronijević odrastao je u Gornjem Gajtanu kod Medveđe, gde su njegovi roditelji radili kao učitelji. U emisiji “Za našim stolom” na televiziji K1, govorio je o svom kraju, rekao je da ga doživljava kao neobično mesto koje je oblikovalo ljude koji tamo žive.

„Taj prostor, Radan planina, veoma je mističan. Ja to navodim kao metaforu za ljude iz tog kraja: kao automobil koji tamo naizgled ide uzbrdo, tako i mi često idemo uzbrdo, uprkos svemu“, rekao je Petronijević u emisiji „Za našim stolom“.

Ispričao je da Petronijevići potiču sa Kosova, da je deo porodice živeo u Crnoj Gori, a da su se njegovi preci potom naselili na jugu Srbije.

„Moji roditelji su bili učitelji u Gornjem Gajtanu. To je rodno selo moje majke. Rođen sam u Prokuplju, jer je tamo bilo najbliže porodilište, a u Gornjem Gajtanu sam živeo do desete godine“, naveo je.

Govoreći o porodičnoj istoriji, rekao je da je kao dečak saznao da je politička prošlost članova porodice uticala na njegovo školovanje. Prema njegovom sećanju, zbog procene takozvane moralno-političke podobnosti nije primljen u vojnu gimnaziju, iako je prošao ostale provere.

Studije i počeci

Petronijević je u gimnaziji bio na matematičkom smeru, a posebno ga je zanimala fizika. Razmišljao je o studijama nuklearne fizike, ali je na kraju upisao Pravni fakultet u Beogradu.

„Fizika je bila moja mladalačka opsesija. Imao sam ideju da se bavim nuklearnom fizikom. Onda sam upisao Pravni fakultet, počeo da idem na predavanja i vežbe i polako se zainteresovao za pravo“, ispričao je.

Posebno ga je privuklo krivično pravo. Fakultet je, kako je rekao, završio za četiri godine i dva meseca.

Tokom studija radio je i kao magacioner u dečjem letovalištu u Milni na Braču. Taj boravak je, prema njegovim rečima, uticao na to da počne više da razmišlja o svom poreklu.

„Tek tada, sa gotovo 22 godine, počeo sam ozbiljnije da razmišljam o tome ko sam i da se interesujem za istoriju o kojoj do tada nisam mnogo znao“, rekao je.

Po završetku fakulteta konkurisao je za više poslova. Prvo je primljen u sud, gde je 1983. godine počeo kao pripravnik. Kasnije je položio pravosudni ispit, radio kao stručni saradnik, a 1989. godine izabran je za sudiju.

Suđenja na Kosovu

Petronijević je rekao da je, po prelasku u Okružni sud u Beogradu, učestvovao u proveri rada sudova na Kosovu i Metohiji. Potom je, po zadatku ministarstva, prikupljao podatke o stanju sudova i kadrova.

„Otišao sam dole, obavio taj posao i napisao izveštaj. Kada su 1998. godine počeli sukobi, pojavila se potreba za ispomoći sudovima na Kosovu, posebno u Peći, Mitrovici i Prizrenu“, rekao je.

Prema njegovim rečima, pozvao je kolege iz Beograda i drugih sudova da se uključe u rad. Naveo je da su sudovi nastavili da postupaju tokom 1998. i 1999. godine.

Na pitanje da li bi ponovo doneo iste odluke, odgovorio je:

„Nikako drugačije. Radio sam po zakonu i po savesti. Pritisci su bili jezivi sa svih strana, ali sam mislio da jedino tako može da se radi.“

Govoreći o odlascima na uviđaje, rekao je da je bilo situacija u kojima su on i njegove kolege bili ugroženi. Posebno teškim opisao je period nakon povlačenja dela vojnih i policijskih punktova.

„Bio sam više puta u takvim situacijama. Naravno da postoji strah. Strah je ljudska kategorija“, rekao je Petronijević.

Presuda NATO liderima

Petronijević je kao sudija učestvovao u postupku protiv NATO zvaničnika nakon bombardovanja 1999. godine. Govoreći o presudi, istakao je dokumentaciju na kojoj je zasnovana.

„Ta presuda je, u stvari, jedan dnevnik rata. U njoj su popisani ljudi koji su poginuli — vojnici, policajci i civili — kao i objekti koji su srušeni. Gotovo po svakom danu i minutu navedeno je šta se događalo tokom 78 dana“, rekao je.

Prema njegovim rečima, presuda je kasnije prevedena na ruski i objavljena kao knjiga, za koju je napisao predgovor. Naveo je i da je to izdanje dobilo nagradu 2023. godine.

Ukidanje presude posle promene vlasti naveo je kao jedan od razloga zbog kojih je odlučio da napusti sudijsku funkciju.

Odlazak u advokaturu

Petronijević je rekao da nije želeo da ostane sudija u okolnostima sa kojima se nije slagao. Zahtev za razrešenje napisao je rukom i, kako kaže, kopiju čuva i danas.

„Napisao sam samo jednu rečenicu: ‘Molim Narodnu skupštinu Republike Srbije da me razreši ponižavajućeg položaja sudije.’ Predao sam to, uzeo tašnu i otišao“, ispričao je.

Istakao je da sudija mora da ima integritet i da se drži Ustava i zakona.

„Ili si sudija ili nisi sudija. Ne možeš istovremeno da budeš sudija i da se baviš političkim aktivizmom. Lojalnost se duguje Ustavu i zakonu, a ne vlasti“, rekao je.

Po odlasku iz suda nije odmah počeo da radi kao advokat. Ispričao je da u tom trenutku nije mogao da bude primljen u Advokatsku komoru Beograda, pa je radio kao obezbeđenje u menjačnici prijatelja.

„Jedan kolega me je pitao: ‘Da li je moguće da vi radite kao čuvar?’ Rekao sam mu: ‘Jeste. Neće da me prime u advokaturu. Hleba ima, ja se ne stidim ničega’“, naveo je.

Nakon razgovora sa advokatom Vladimirom Domazetom prijavio je kancelariju u Medveđi i postao član Advokatske komore Niša. Kasnije je prešao u beogradsku komoru.

Govoreći o klijentima, rekao je da njegov posao ne zavisi od njihove nacionalnosti.

„Kada je neko moj klijent, njemu treba pomoć, a ja sam advokat. Da li si tužilac, sudija ili advokat — svaku od tih uloga moraš da obavljaš najbolje što možeš, u skladu sa zakonom“, rekao je.

Dodao je da je tokom advokatske karijere dva puta odbio predmete koji su se odnosili na teško seksualno zlostavljanje dece.

„Znam da branilac ne brani delo, nego čoveka. Ali to je za mene bilo toliko teško da nisam mogao da prihvatim“, objasnio je.

Slučaj Milan Radojičić

Govoreći o Milanu Radojičiću, Petronijević je izneo svoj lični utisak o njemu kao klijentu.

„Milan je kao klijent izuzetno lojalan. Hrabar je čovek i patriota. Sve ostalo što može da se kaže preko toga je suvišno“, rekao je.

O postupku povodom događaja u Banjskoj nije želeo detaljno da govori.

„Predmet je u toku i o njemu ne bih mogao da govorim detaljno. Redovno se informišem o tome šta je urađeno. Znam da su nebrojeno puta slati zahtevi da se ovde dostavi dokumentacija kako bi moglo da se postupa“, naveo je.

Pominjući Radojičićevo pismo koje je ranije pročitao u javnosti, Petronijević je rekao da je želeo da se njegov sadržaj prenese bez manipulacija i naknadnih tumačenja.

Odbrane u Hagu

Petronijević je govorio o svom radu u predmetima pred Haškim tribunalom, posebno o odbrani Radovana Karadžića. Osvrnuo se na zahtev da se sudija Alfonso Ori izuzme iz tog predmeta.

„Smatrali smo da postoje pravni argumenti za njegovo izuzeće. Dobio sam savet da nije dovoljno da te argumente iznesemo samo pred sudom, već da o njima govorimo i pred holandskim medijima“, ispričao je.

U razgovoru je izneo i svoje neslaganje sa pojedinim zaključcima Haškog tribunala, kao i svoje viđenje rada branilaca u tim postupcima.

Na pitanje šta bi voleo da mlađi advokati i njegovi unuci nauče iz njegovog života, odgovorio je:

„Nema čoveka koji ne greši. Ono što bih im preporučio jeste da na mojim greškama nešto nauče, a da usvoje ono što je bilo dobro. Treba učiti na tuđim greškama i razvijati sopstvene vrednosti.“

BONUS VIDEO

Ostavite komentar