MI NJEGA GLEDAMO, on nas posmatra: Ovo je NEVEROVATNA priča o beogradskom Muji, NAJSTARIJEM ALIGATORU NA SVETU

Pre tačno 86 godina, na današnji dan, u beogradski Zoološki vrt stigao je aligator po imenu Muja.

Ono što tada nisu mogli ni da pretpostave je da će Muja skoro vek kasnije postati, slobodno možemo reći, planetarno popularan. Telefoni beogradskog vrta stalno zvone, jer se naučnici iz svih delova zemaljske kugle raspituju o njegovom zdravlju. Zašto? Pa, Beograd ima čime da se diči - u našem glavnom gradu živi najstariji aligator na svetu.

Taj epitet je dobio iako se ne zna koliko tačno Muja ima godina.

Iako je to i više nego dovoljno da zaključimo da Muja nije samo još jedan, običan aligator, njegovoj posebnosti dodatno doprinosi i to što je on uspeo da preživi čak i bombardovanje Beograda u Drugom svetskom ratu. Kako je on tada opstao, bez hrane i nege, prepušten sam sebi, kada je Zoološki vrt skoro potpuno sravljen sa zemljom, ni dan danas niko ne zna. 

Ono što se za sigurno zna je da je u Beograd doputovao 9. avgusta 1937. godine, kao već odrasla životinja, sa još jednim aligatorom, u velikom kontigentu životinja iz nekog nemačkog zoološkog vrta. Njegova dugovečnost uticaće na to da bude postavljena gornja granica dužine života ove vrste koju naučnici nisu mogli da utvrde u prirodi.

Naš vodič kroz buran život ovog slavnog aligatora bio je biolog Zoološkog vrta, Kristijan Ovari. 

- U najstarijem objektu u Zoo vrtu čuva se veliko blago - najstariji aligator u pisanoj istoriji zooloških vrtova. Muja je vrlo poseban i zanimljiv lik iz ove naše bajke. On je bio ovde kada se zoološki vrt osnivao. U Srbiju je stigao davne 1937. godine. Nažalost, veliki broj papira stradao je tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, pa mi nismo sigurni u mnogo toga. Na osnovu fotografija koje su novine tada objavile, vidimo da on tada nije bio trogodišnje "pile", nego je već bio velik. Koliko on zapravo ima godina ne znamo, ali da je star bar koliko i Zoološki vrt to je sigurno. Donedavno je postojao kompetitor u moskovskom zoološkom vrtu, ali je on uginuo pre koju godinu, tako da je Muja definitivno rekorder. I da se izlegao 1937. iz jajeta i tada bi bio rekorder! - sa ponosom u glasu ispričao nam je on.

Kako kaže, Mujin život bio je veoma zanimljiv i turbulentan. 

- Imao je priliku da vidi osnivanje vrta koje je bilo veoma zanimljivo i glamurozno, ali i velika stradanja, bombardovanja, previranja, građanski rat... Jedna bogata istorija, koju, nažalost, ne može da ispriča. Tragedija, ili tragikomedija je to što je Muja uspeo sve to preživi da bi mu na kraju šapa bila amputirana 2012. godine kao posledica staračke gangrene. To smo morali da uradimo da bi ga spasili. Mnogo je zanimljivih priča vezanih za njega. Najveća misterija je kako je Muja uspeo da preživi Drugi svetski rat. Tokom bombardovanja Zoološki vrt je bio razoren, a po završetku, kada su raskrčili put da bi se moglo doći do životinja videli su da su jedini preživeli bili nilski konj Buca i Muja. Niko nije siguran kako je Muja preživeo, jer je on ovde šest meseci bio bez ikakvog nadzora. Dobra stvar sa aligatorima je što su oni, kao i cela porodica krokodila, hladnokrvne životinje što znači da energiju koriste samo za kretanje. Takođe, poznavajući ekipu koja radi ovde, a ja se šalim da smo i ružni i šareni i svakakvi, ali na kraju dana jako volimo svoje štićenike, ne bi me uopšte iznenadilo da je neki od timaritelja krišom dolazio i doturao mu hranu ne bi li on preživeo to teško vreme. Kako god bili teški periodi za njih je uvek moralo da bude - priča Ovari.

Mujina svakodnevnica nije se mnogo menjala tokom godina, a pojede i po pet do šest kilograma mesa. 

- Aligatori su lovci koji love iz pritaje. On se svo vreme pravi mrtav i glumi da je neki balvan, a kad se životinja ohrabri i priđe mu - onda već bude prekasno. Isto tako on lovi i u zoološkom vrtu. Naravno, to nisu žive životinje. On jednom nedeljno dobije hranu. Bude tu i kokošaka i prepelica i zečeva, pa i ribe. Ali, bude i pacova koji se namenski uzgajaju. Koliko god oni nama bili odvratni, Muja ih neizmerno voli. Kad su lepi dani dajemo mu više hrane, a zimi manje, jer brzina varenja zavisi od temperature. Meni varira od tri veća pacova, preko većeg šarana, do cele kokoške ili četiri-pet prepelica. Muja ne bira, hvata, guta i već je u niskom startu ma koja hrana da je u pitanju - kaže Ovari i dodaje:

- Njegova svakodnevnica je leti jako jednostavna: budi se sa prvi jutarnjim zracima sunca, sledi razgibavanja, obilazak ispusta, pa onda uđe malo u vodu da se okupa. Zatim se vraća na obalu da se zagreva, tako da ga dnevno sunce snabdeva vitaminom D koji je jako bitan za kosti, pogotovu sad kako je star. Svi koji rade sa  njima znaju da aligatori mogu do minus četiri da budu napolju, a svi oni koji rade sa nama znaju da on neće biti napolju kada je tako hladno zato što se brinemo o njemu. Tu je budno oko veterinara koji non stop bdi nad njim tako da se uvek blagovremeno reaguje. Osim amputacije, nije bilo nikakvih ozbiljnijih zahvata nad njim. On se jako dobro drži i nadamo se da će se tako držati još neko vreme dok nam ne odgovori na ultimativno pitanje - koliko zapravo aligator može da živi!

Ispričao nam je i da se Muja, bez obzira na to što je zašao u pozne godine, i dalje nada da će naći ženku za sebe. 

- Zanimljivo je reći da bez obzira na njegove godine, na amputaciju i sve istorijske događaje koji jesu na njemu ostavili traga on se ne da. Iako jako loše vidi i slabo je pokretan, lovi munjevitom brzinom. U ovo doba godine, on se lagano spusti u vodu, ostavljajući samo leđni deo napolju, počinje da ispušta duboke zvuke, nalik na brujanje, i doziva ženku. Tako da, koliko god on bio mudri starac od skoro pa stotinu ljeta, nije odustao već i dalje traži ženu. To je lepo za videti. Njegova genetika toliko govori o njemu i bilo bi zanimljivo da dobijemo njegove potomke, ali u ovom trenutku objekat nije spreman da prihvati druge životinje. Nismo ni mi u mogućnosti, jer je on jedna jako stara životinja što mu i daje na vrednosti, i ne možemo tek tako da ga pomeramo. Ovo su za njega sanatorijumski uslovi, njegove potrebe su svedene na minimum: izlazi napolje da se sunča, uđe u vodu da se kupa, očekuje hranu. Uglavnom spava i ko zna o čemu sanja, možda o svim onim minulim vremenima i događajima o kojima bi smo ga toliko toga rado pitali, ali ne može da nam odgovori - kaže biolog za K1info.rs. 

Da li Muja reaguje na svakodnevnu buku koja ga okružuje, na dečiju graju i začikivanja? Pa, kako upozorava naš sagovornik, njegova mirnoća nikako ne bi trebala da nas prevari.  

- Posetioci često pitaju "Pa jel živ?", a ja se našalim i kažem "Jeste, jutros smo mu menjali baterije". Ali, ne treba se prevariti. Koliko god on delovao kao igračka, nije. Ima izuzetno jak stisak vilice, tom silinom zgrabi ribu da je u stanju da je prepolovi. Menja redovno zube, pošto kod njih stari zubi ispadaju i rastu novi. Što se tiče posetilaca i sve buke koja tutnji kroz vrt to je za njega svakodnevnica i ne obazire se on na to mnogo. Čak u nekim trenucima, u prkos nama izađe na obalu i tako mirno spava - kaže on i dodaje:

- Ali, na prvi šum, prvi pljusak vode istog trenutka se aktivira u njemu ona moćna iskonska zver koja je bila tu da vidi dinosauruse i od tog doba se ništa nije promenilo.  Ajoj svakom stvoru koji se tu nađe na putu jer je neviđeno dobrih refleksa, zna bazen napamet tako da mu nije problem ništa uhvatiti i naći u njemu. 

Interesantna stvar je da aligatori vole da jedu kamenčiće, jer im zubi služe samo da pridrže hranu, i vare sve. 
- Jako je vispren i pametan. Volim da kažem "Mi njega gledamo, on nas posmatra". Prepoznaje svoje timaritelje, ljude koji rade sa njim. Tačno zna da je u petak hranjenje i on se već namešta tu gde očekuje hranu. Kada treba da uđe unutra sa jeseni ili kad su hladni dani, ne treba dva puta da se kaže, samo ga pozovete i on već zna o čemu se radi i veoma nevoljno i truntavo se pokrene, kao pravi starac. Ali, kad je pokretu onda vidimo koliki je gorostas i koja je to sirova snaga u njemu - ispričao nam je Ovari.

Na pitanje da li postoji strah među ljudima koji rade sa njim kada treba da uđu na "njegovu teritoriju", Ovari kaže:

- To je divlja životinja, zver, koja ima strahovito jak ugriz. Da, treba da postoji zdrava doza strah, ja bih to možda pre nazvao poštovanjem, jer znate kod koga ulazite i tu nema pardona. Sa druge strane, nema mesta onom paničnom strahu. Mi smo profesionalci, radimo ovo svaki dan i znamo šta treba da radimo. Najveća opasnost je da se ne opustimo suviše, da nam posao ne postane rutina, jer, kao što rekoh - mi njega gledamo, on nas posmatra. Čeka taj pogrešan korak. Za ovih 87 godina se to nije desilo, što pokazuje kako dobro radimo i koliko smo istrenirani - ističe naš sagovornik. 

Priča o Muji, najstarijem živom aligatoru, obišla je svet. Za njega se interesuju i strani naučnici, ali i običan svet.

- Jako često imamo upite šta se dešava i kako je Muja. Zbog prirode posla i rizika jako je teško uzeti uzorke iz njega, ne možete tako staru životinju da uznemiravite hvatanjem. Dolaze ljudi iz Nemačke, Engleske, Japana, pa čak i Amerike i raspitaju se za njega. Prave reportaže i dokumentarce o njemu, jer je jako zanimljivo videti da jedna ovako moćna životinja doživi duboku starost. Razlika između Zoološkog vrta i divljine je što ovde imate veterinara, redovnu hranu i još mnogo toga što u prirodi ne postoji. Prva zaraza, slabost ili nešto slično i u divljini životinja ugine, a ovde uz pomoć stručnjaka može da iživi sav svoj genetski materijal i pokaže do koje starosti može da ide. Daće Muja odgovor na mnoga pitanja. On je najstariji u svojoj kategoriji, tako da ćemo biti mnogo pametniji jednog dana u budućnosti kad budemo znali koliko dugo mogu da žive. Nažalost, taj i mnoge druge odgovore daće tek veterinari jednog dana kada Muja više ne bude sa nama. Ali, ja se nadam da je taj dan još daleko - zaključio je biolog.

Ostavite komentar